Zoster, Luka Beograd (06.06.2025.): Poručio je tata…
Tekstove su znali svi: i mali, i veliki, i oni najstariji. A Mario se posebno zahvalio na poverenju onima koji su doveli decu. Zaista, na koncertima Zostera uvek bude klinaca, a u svirci podjednako uživaju i oni i roditelji.
Sunce je zašlo, roze nebo je iza bine, a ispred nje raštrkana publika nasmejanih lica. Doduše, prvi red je uveliko popunjen publikom uzrasta od 7 do 77. Prvi borbeni redovi najpredanijih fanova.
Smrkava se, prostor se popunjava, i uzbuđenje, a bogami i nestrpljenje rastu – iako dobro raspoloženje ne opada. Na večernjih 30+ stepeni, pojimo se pivom, vodom, i sokovima dok se komarci poje nama. Čuje se smeh, žamor, AC/DC sa razglasa i poneko “‘Ajdeeee“! Koncert kasni, sada već tradicionalno za ovaj prostor. Sat vremena nakon najavljenog početka, nestrpljenje publike dostiže vrhunac. Ali kako se ispostavilo, raspoloženje još nije bilo ni blizu vrhunca.
Nakon “Ajde ćelaviiiii!” uzviknutog dečijim glasićem, prolama se smeh. A ubrzo potom, nešto iza 21.30h, “ćelavi” i ostali članovi benda izlaze na binu i svi puštamo “Mozak na pašnjak.” Zaboravili smo da nas bole noge i leđa, da su nas pojeli komarci, i da nam se piški. Publika od prvog stiha peva zajedno sa Mariom – i tako ostaje tokom celog koncerta.
Tako je bilo i odmah na narednoj numeri, i to najnovijoj – “Ne okrećem se tata”. Iako je objavljena tek nekoliko dana ranije, publika je uredno znala tekst. Već narednom pesmom Zoster je poručio: “sve u svoje vrijeme”, lansiravši nas unazad u raniji period svog stvaralaštva. Odmah potom su “uzeli pravdu u svoje ruke”, a zatim ponovo “presekli” novijom stvari, “Kuda idu svi ti ljudi”. Tekstove su znali svi: i mali, i veliki, i oni najstariji. A Mario se posebno zahvalio na poverenju onima koji su doveli decu. Zaista, na koncertima Zostera uvek bude klinaca, a u svirci podjednako uživaju i oni i roditelji. Kako Mario sam kaže “Grupa Zoster, vaša grupa.” I zaista, mislim da na koncertu svi to osećamo. Oni su tu zbog nas koliko i mi zbog njih.
Iako je, po Mariovom priznanju, bend postigao komercijalni uspeh tek petim albumom (“Najgori” iz 2023), izgleda da je on za noviju publiku, između ostalog, bio portal u prošlost. Ko god je zavoleo “Najgori”, bacio se i na preslušavanje starijih albuma, sve do samih početaka Zostera. Tako su i “Banana stejt”, “Utopija” i “Ko je jamio” praćeni horskim pevanjem.
Uz prve taktove “Čovjek zvani činjenica” nastaje opšta pomama i đuska, što u publici, što na bini. Međutim, ubrzo se tenzije spuštaju sa nekoliko laganijih stvari i druženje sa Tadijom: “Vrijeme će doći”, “Tadija”, “Čovjek želi da je ptica”, i “Ja sam svoje voljeno”. No, tenzije su spuštene samo muzički. Iz publike se povremeno čulo horsko “pumpaj, pumpaj!”, dok bi Mario diskretno, sa svojim šeretskim osmehom, oponašao pokrete pumpanja gume.
Atmosfera se lagano ponovo zagreva uz “Jesam ti rekao” i “Imači kada”, a uz “A gdje sam bio ja” ponovo počinje prava žurka. Slede “Izbjeglica”, “Volio sam te” i “Najgori”, a publika upada u kolektivni trans. Fanovi Zostera su evidentno jedna predana ekipa, ozbiljno posvećena i odana ovom bendu. Bilo je uživanje osvrnuti se i videti ustalasane, rasplesane, i nasmejane ljude. Naročito u ludilu u kom živimo trenutno (a i poslednjih XY godina). Valjda nam je svima potrebno i da se malo “izduvamo” kako bismo mogli dalje da “pumpamo”.
Kad smo kod “pumpanja”, ovde je dostiglo vrhunac i stopilo se sa uvodnim taktovima pesme “Američki film”. Mario je iskoristio priliku da predstavi članove benda, kao i ton majstora koji je majstor u pravom smislu reči – jer je zvuk tokom cele svirke bio fantastičan. Pohvalila bih i vizuale koji su se sve vreme smenjivali na velikom platnu. Ali uz Mariovu teatralnost i harizmu, đuskanje svih članova benda, fantastičnu energiju sa bine i iz mase – nisam im se mnogo posvetila. Prosto, nisam znala gde pre da gledam.
Nakon odjave i odlaska s bine (kako pročitah negde, “peek-a-boo for adults”), bend se, očekivano, vratio da nas obraduje sa još muzike. Bis je otvorio “Gavrilo”, i tradicionalno je letelo pivo po već ulepljenim telima. Nastavili su sa “Bezbolnim palicama”, a pred sam kraj nam je bend poručio “Budi svoj”. I Mario je, kao i uvek – bio svoj. Sišao među publiku, grlio se, rukovao, i smešio, dok je bend i dalje lagano pleo taktove pesme na koju smo navikli za kraj.
Međutim, sačekalo nas je iznenađenje. Kad se, uz malu pomoć obezbeđenja, Mario vratio na binu, podelio je još jednom sa publikom svoju zahvalnost. Otkrio je da je “Ne okrećem se tata”, baš ovde u Beogradu, prvi put izvedena na koncertu. A zatim je bend odsvirao ponovo! “Pevajte sa nama”, zamolio je Mario pre početka. I pevali smo. O, kako smo pevali! Po intenzitetu i predanosti, rekla bih da su nas sve najviše dirnuli stihovi:
Poručio je tata, ako bude sranje
Popadaće i vaše korumpirane glave
Nakon dva sata ludačke energije i fantastične atmosfere, Zoster je, ovaj put stvarno, koncert priveo kraju. Ispraćeni su sa bine ovacijama i aplauzom, a publika se “ispisala” s koncerta jednim zajedničkim skakanjem.
Jer ko ne skače…
Mario Knezović (Zoster): Nisam čovjek od pameti, već od nadahnuća
