AC/DC: Ćorava tura ‘Visokog napona’
Ćorava tura je žargonski izraz kod autoprevoznika, čitaj kamiondžija, odnosno korišćenja vozila koja ne poseduju u svom vlasništvu u privatne svrhe, za dodatak za tzv. pojam Preko Plate. U principu, reč je o nelegalnom poslu za isključivo svoje privatne poslove, odnosno lični ćar. Kolega mi gleda preko ramena i živo ga zanima šta može ispasti od svega ovoga i kakve to veze ima sa muzikom, odnosno sa savremenom umetnošću, bez obzira na njenu oblast. Ima veze ako pomenuti naslov možete inkorporirati u nekakve druge sfere života, a da ipak imaju tračak dodira sa navedenim pojmom. Objasniću to preko benda AC/DC.
Pre okruglo 50 godina, braća Angus i Malcolm Young, sa družinom u sastavu Rob Bailey i Petar Clark, te Bon Scottom kao vokalnim solistom, na još nedefinisanim putevima kojima bi krenuli kroz rokenrol sazveždje, sredinom februara 1975. godine u svojoj matičnoj zemlji, Australiji, izdali su prvi album pod naslovom High Voltage (Visoki napon). Album je sadržao osam pesama u ukupnom trajanju četrdesetak minuta jakog rokenrola. Interesantnog dizajna, omot je lako privlačio pažnju. Naime, na samom omotu albuma vidi se pas kako mokri na trafo stanicu. Ne zaboravite da je reč o periodu iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Danas takav omot sigurno ne bi izazvao ni trunku zgražavanja, odnosno bio bi usputno primećen samo kao način izražavanja umetnika koji ga je osmislio. Možda ne ni to. No, u pola veka, svašta se promenilo, a možda i nije, samo je dobilo nekakav drugačiji oblik.
Lično, nikada mi tzv. singl teme nisu privlačile posebnu pažnju, odnosno, bez obzira o kome je reč, smatram da u nekoliko pesmica niko ne može pokazati svoje pravo lice. Sa dugosvirajućom pločom, odnosno albumom, stvari stoje drugačije. Pogotovo ako je on konceptualno urađen, odnosno da pesme nisu nabacane samo jedna do druge kako bi popunile prostor, tako da postoji neka nit od prve do završne teme na njoj. Svestan da nijedan izvođač ne može pružiti baš sve numere u visokom sjaju, ali to je do samog talenta, uočene veštine, ali i datog trenutka. Englezi imaju jednu svoju poslovicu koja kaže da drugi utisak nije prvi.
AC/DC je svoj debitanski album, onakav kakav je, objavio samo u Australiji. Za druga područja, pod istim nazivom, publikovao je naredne godine, ali sa samo dve pesme sa albuma koji je izdat u zemlji kengura. Naravno i omot je bio drugačiji. Nakon toga, nekoliko pesama je objavljeno na drugima albumima u sledećih par godina. Jedine dve koje su ostale i na drugom izdanju albuma, pod istim naslovom High Voltage su She s got Balls i Little lover. Četiri teme sa prvobitnog izdanja su kasnije objavljene na drugima albumima.
Prvobitno izdanje High Voltage, bez da na njemu ima numeru sa takvim nazivom, a da će kasnije na izdanju za evropsko i američko tržište biti i ta tema, koja je pobrala sve simpatije, sasvim je drugačijeg sadržaja. Po meni, jednostavno to nije to. Reč je o izdanjima sa istim imenom, ali sa drugačijim sadržajem, odnosno formatom.
Sam album otvara odlična Big Džo Viliamsova Baby please dont go – gotovo 5 minuta duga sjajna obrade klasičnog rokenrola provučenog kroz malo čvršći zvuk. Odlična ritam sekcija drži pažnju, dok se rifovi braće Jang smenjuju uz odličan solo odušak istih. Nakon toga sledi tema She s Got Balls, kasnije već izuzetno poznata, pesma koju nisu preskakali na velikim koncertima.
Treća pesma je Little Lover nešto sporijeg, ali bih pre rekao umerenijeg ritma. Simpatična storija o ljubavnom pogledu sa scene na kojoj bend nastupa. Prvu stranu albuma zatvara Stick Around. Preplitanje solo deonice na samom početku sa držećim rifom, kao da braća Jang vode gitarama dijalog. Pouzdani ritam omogućava vrištećem vokalu Bona Skota da istrčava u prvi plan. Nenametlljivo, sa ukusom rokenrola bend žvaće priču o noćnom provodu u gradu.
Druga strana kreće temom Soul Stripper. U ovom rock razaranju objašnjava se kako pokreti sriptizete mogu dovesti do ljubavnog ludila. Numera koja dozvoljava da se oseti kako bend lagano, ali sigurno napreduje u svakom pogledu. Sledeća je You Aint Got a Hold on Me. Malo mi je sladunjavo odsvirana, bez nekog posebnog ritma, više umirujuća nego što bi razgalila, sa klasičnim refrenom. Na rednom broju sedam našla se Love Song. E, o njoj nešto malo – al posebno. Izuzetno prijemčiva balada sa finim, poetičnim, ljubavnim tekstom, netipična za kasnije stvaralaštvo benda. Naime, skoro me je jedan prijatelj pitao da li znam neku stvar od AC/DC a da je bila lagana, da ne kažem bluz. Onako, na prvu loptu, nisam se mogao setiti nijedne, pa ni ove teme. U nešto malo preko 5 minuta bend je pokazao da i balade odsvirati može. Sa žaljenjem konstatujem da ova nije puno svirana na koncertima, čak ni u početnom periodu. Album zatvara Show Business. Reč je o jednostavnoj, klasičnoj rokenrol numeri, bez zavređujućeg teksta.
Imajući u vidu da je reč o debitanskom ostvarenju – ovo je bio odličan album, te mi je stvarno žao što su se braća Jang mnogih pesama odrekli i izdanje za Evropu i Američko tržište uradili u nekakvom sasvim drugačijem formatu. Ne kažem da je drugo izdanje loše, već da ovo prvo i te kako valja. Da li svesno ili ne, ili je tada tržište rock muzike zahtevalo nešto drugačiji pristup, te su posle godinu dana izdali album sa istim imenom High Voltage, te uradili šest novih pesama, a samo dve zadržali sa prvobitnog izdanja.
E, sada na kraju, ovo mi je sve nekako sličilo na Ćoravu turu, onako, urđjeno je sve u skladu sa imenom benda, njihova je etiketa, ali kao da se odriču nekih pesama, da zaboravljaju pojedine teme, odnosno guraju ih duboko u stranu. Kao da su svoju prvu vožnju rokenrol autoputem želeli da zaborave. A nema razloga za tako nešto.
