Bijelo Dugme u Skoplju: Ponekad dođu ti trenuci

09.06.2025.

E, ovaj koncert je bio takav, pun emocija, slika, zajedništva, ljubavi, iskrenosti, istrajnosti, poštovanja, i dostojan da vas podigne kad god vam je teško. Taj trenutak je oružje koje koristite samo za sebe.

piše & fotografiše: Ljupčo Davčev – Makedonec

Bilo je vremena u ovim krajevima kada su mladi puštali dugu kosu i bradu, mimo normi tadašnje države, i to je bila neka vrsta pobune, protiv određenih stvari, imitirajući ono što se čulo na Zapadu.

Policija je striktno reagovala na te mlade ljude, tukla ih, zatvarala, šišala i kratila brade, jednostavno htela ja da ih stavi na svoj kolosek, da ih kontroliše, a to je bilo vreme najvećeg sina Jugoslavije – Titovog vremena.

E sad, da biste bili deo te mase (tzv. Hipi masa, dece ljubavi) potrebno je da imate idole koji dolaze sa Zapada, a to je rock bend. Ali retko ko je razumeo engleski i šta pevaju te grupe, i u takvom jednom trenutku, jedan dečak iz Sarajeva (Goran Bregović) koji je osetio pravi momenat, formirao je, uz nekoliko nešto starijih prijatelja, grupu pod nazivom Jutro, a zatim je rebrendirao u Bijelo dugme.

Po uzoru na zapadne grupe sviraju neku vrstu Hard Rocka, ali sa umetnutim domaćim motivima. I ta muzika je bila veoma slična zapadnjačkoj, mladi su u njima i nekim drugim grupama videli svoje vođe, idole. Okupili bi se (kod nas na keju Vardara) i razgovarali, ali ne o politici već o muzici. Dugme i ostale grupe (osim Buldožera, Pankrta, Azre) su zapravo otupile omladinu, jer nisu pevale političke, protestne, socijalne, ekonomske, već neke ljubavne.

I tako, umesto o važnim temama, razgovarali su o Željku Bebeku i njegovoj frizuri, o Ipetu i njegovim problemima sa nedozvoljenim supstancama, o Goranovoj gitari, o omotu ploča i naravno o stihovima koji su bili nekako ljubavni.

Iako je Dugme sviralo žestoko, i tako se ponašalo, zapravo su bili u dosluhu sa tadašnjim državnim vrhom sa ciljem da otupe oštricu katane omladine koja je počela da se budi. Kao što se kasnije pokazalo u različitim fazama Dugmeta, država je preko njih želela da prenese poruku, pa su članovi grupe uglavnom bili tolerisani za sve što su radili. To je jedna strana, ali druga strana je da je Bregović neviđeni majstor u bilo kom žanru, jednostavno Car.

Počevši od onog „Pastirski rock” sa kojom su krenuli, preko ska-panka, pa do poslednje faze gde je bio potpuno svoj, bez mnogo spoljnih uticaja. U početku je bio pod uticajem Led Zepelina i njihove muzike, pa samo slušajte pesme sa početka grupe, i način sviranja i držanja gitare, prava kopija Džimija Pejdža. Bijelo dugme se raspalo negde početkom 90-ih ili kasnih 80-ih, ali ne zato što su hteli, već jednostavno zato što nisu imali šta da kažu, ili da budem grubiji, nije imao ko da im kaže šta da pevaju.

Jugoslavija se raspala, i sada ne mogu da pevaju o problemima u Bosni, jer su drugačiji od onih u Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji, nije bilo omladine koja bi mogla da se nađe u novim problemima koji su različiti za svaku novu zemlju, nije više bilo zajedničke zemlje, svako parče koje se odcepilo od one bivše je imalo različite probleme.

Brega je lisica, neverovatna, znao je kada da stane, i zato je i danas veoma popularan, na stranu to da je od tada napravio svetsku karijeru. Dugme godinama nije izdavao ništa, samo neke povratničke turneje i to je bilo to, nije bilo nove pesme. Ali i to je bilo dovoljno da budu prisutni u javnosti.

Zato nisam bio iznenađen kada su prošle godine objavili da rade veliku turneju po zemljama bivše Jugoslavije, koja je počela u Sarajevu, a koja je došla i do nas – u Skoplje. Momci iz „Pragma produkcije” su se potrudili da ih dovedu, i da učine istoriju za pamćenje. Ko nije bio na njihovom koncertu 31. maja u dvorani „Boris Trajkovski”, sigurno će zažaliti, a oni koji jesu jednog dana mogu biti ponosni što su prisustvovali nezaboravnoj večeri. Znate, postoje trenuci kada vam stvari jednostavno ne idu kako treba, i onda morate stati, sesti, doći do dna, pustiti svoje unutrašnje slike da lutaju kroz vašu podsvest, pronalazeći one trenutke koji vas podižu kada su stvari najteže.

E, ovaj koncert je bio takav, pun emocija, slika, zajedništva, ljubavi, iskrenosti, istrajnosti, poštovanja, i dostojan da vas podigne kad god vam je teško. Taj trenutak je oružje koje koristite samo za sebe. A taj trenutak je podelilo oko 9.000 posetilaca koji su zajedno uživali u čuvenim singlovima „Lipe Cvatu”, „Napile se ulice“, „Kad odem, kad me ne bude“, „Da te bogdo ne volim “, „Evo zaklecu se“, „Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac“, „Sve će to o mila moja“, „Lipe cvatu“… Koja količina neverovatno kvalitetnih pesama otpevana iz 9.000 grla, a stihovi i pesme su sve od istog čovjeka, Vrhunski majstor Goran Bregović.

Vidim Gorana (na trenutak sam pomislio da je Neo iz „Matriksa”) kako se lukavo smeje, očigledno zadovoljan onim što se dešava u publici, Alen i Tifa su neverovatni, kao i ceo bend. Obično za vreme koncerta šetam sa fotoaparatom među ljudima, gledam izraz sreće, zadovoljstva na njihovim licima, nešto što nisam odavno video. A publika, od 17 do 80 godina i svi, apsolutno svi znaju sve pesme. I onda tamo vidim nekog bliskog lika (prijatelja, koji je davno otišao u inostranstvo) koga nisam video 35 godina. Vreme ga je totalno izobličilo, nekada je imao istu kosu kao Bebek, a sada samo dva pramena kao kod onog Gustava iz crtanih filmova. Grlimo se, onako muški, i u tom trenutku Dugme svira “Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo, ko ne sluša pesmu slušaće oluju“, a publika je u delirijumu.

Pogled među publiku i vidim 20-tak jugoslovenskih zastava razvijorenih u Sali i jedan čudan polumuk. Trenutak zajedništva, boli, sećanja, ljubavi, nezaboravni trenutak i unutrašnja slika, a na njoj oni – Dugme, jugoslovenske zastave koje se vijore iz publike, svi zajedno pevaju, a oči velikog dela njih, posebno onih starijih od 50 godina (koji su bili najbrojniji) su puni suza. Ovo bi trebalo da je scena iz Kusturičinog filma, usporen kadar, da se vidi svaka suza, svaki ugrižaj usne, da se vidi kako prošlost boli.

Gledam se sa drugom iz prošlosti u oči (onog sa kosom kao Bebek) i kažemo jedan drugom „Sećaš li se osamdeset i neke na njihovom koncertu u skopskoj Hali Kale. Ista atmosfera.” Jao, jao, jao, jaoooooo… Šta su uradili ova šestorica, Goran, Alen, Tifa, Điđi, Ognjen, Zoran.

Koncert je završen, dugi pozdrav sa publikom i svako na svojoj strani. Divan, neverovatan koncert, koji me je obogatio za još jedan momenat kojeg ću čuvati i izvlačiti kad god mi bude teško – najteže.