Bioskop: Kako je poleteo Led Zeppelin
Bio jednom jedan bend. Strašno veliki. Koliko veliki, deko? Toliko koliko pogledom možeš dosegnuti, odgovaram. Znači do zvezda, čujem šapat mališana mog. Da, baš toliko.
Najvažnija stvar, kada stvarate priču o bilo čemu, je da u njoj imate što više mistike, da storija ne bude završena do kraja, odnosno da bude nedorečena i da se, po mogućstvu, ostavi prostora za teorije zavere. Industrija zabave, kao najprofitabilniji segment ljudske dokolice, ne prihvata čuvenu izreku iz kultne serije Mućke, gde, ne previše bitan lik, otkriva jednostavne stvari vezane za život: rodiš se, živiš i umreš. Neophodna doza tuđe krvi, ratobornost kroz čitav nasmešeni svet, odvodi naše junake u bajkovite prostore oslikanih života, ali tuđih.
In Through the Out Door je poslednji pravi studijski album benda Led Zeppelin objavljen 1979. godine. Inače, odličan album sa nekoliko izuzetnih balada, u kojima je do izražaja došao snažni visoki vokal Roberta Planta. Međutim, bilo je neophodno da prođe punih 45 godina da bi se o pomenutom bendu snimio film. Dokumentarni. U nedostatku novih, globalnih ideja, filmsko muzički stvaraoci vešto se vraćaju unazad, dajući nekom pređašnjem vremenu kolorični primat lepote i življenja. Istinom, u njenom izvornom obliku, niko ne želi da se bavi, iz razloga što ona ne prija čulu sluha, a pogotovu vida. Njena nepodobnost uvek se ogleda kroz prizmu sociološko-materijalne izvesnosti.
Becoming Led Zeppelin je dokumentarni film režisera Bernanda MekMahona koji, uz saradnju samih članova benda, govori o nastanku i ranim godinama grupe. Početkom ovog meseca počeo je svoj bioskopski život, prvo u Americi, a samo nekoliko dana kasnije i sa naših bioskopskih platna zaorilo se Wholle Lotta Love. Što se, bar, muzičko filmskih dešavanja tiče, idemo uz svetska zbivanja. Robert Plant, Džimi Pejdž, Džon Pol Džons i, sada već odavno pokojni, Džon Bonam, uzlet u sferi rokenrola duguju svom neospornom kvalitetu, žestokom i sirovom nastupu, radu i želji za uspehom, no i srećnim okolnostima krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog stoleća.
U vremenu kada ni sanjalo se nije moglo o nekakvom internetu, ju tjubu, društvenim mrežama i slično, svaki stari, crno beli snimak benda u kratkom trajanju, bilo da je iz lične arhive članova benda, ili je prispeo sa strane, ima posebnu draž, odnosno to zrnce istorije uvek ulepšava sliku o samom bendu. Naravno da to tada njima nije bilo ni malo bitno, oni su živeli, ali baš živeli, život na svoj robusni način, bilo ih je briga za sve. Ali, iza sebe su imali albume sa pesmama, koji se i dan danas ne pomeraju. Njihova muzička priča nije bila svirka sa notama za jedno leto, uklesavanje zvuka za istoriju sveta.
Sam film, Postajanje Led Cepelina (pre bih preveo kao Nastajanje Led Cepelina), govori o apsolutnim počecima četvorice zaljubljenika u muziku, odrastajući u poratnom vremenu siromaštva i nadahnuti iluzijama da dolazi neko srećnije vreme, četiri sudbine u jednoj dekadi isprepletale su se u takav čvor, da posle smrti jednog od njih, bend prekida stvaralaštvo. Cepelin je bio prva liga rokenrola, dahćući za vrat Bitlsima i Stounsima. Drugačiji od svih ostalih grupa koje su se ikada pojavile na svetskim muzičkim talasima, svojom teškom svirkom i vrištećim vokalnim deonicama, pokazali su svu veličinu četiri muzičara koji sviraju svoje male notne piruete, svako na svoj način, ali da se sve to uklapa u jednu moćnu celinu zvanu Led Cepelin. Naravno da ni oni uspeh nisu ostvarili u Velikoj Britaniji gde su im začeci i počeci, već se išlo “preko Bare”. Konzervativna Britanija šezdesetih godina prošlog veka nije bila spremna za njih. Uostalom, sve novotarije počinju sa čudesima, skaradnostima, pa tek onda dolazi do laganog prihvatanja. Za razliku od njih, Amerika je bila željna života, stremeći da uvek bude ispred svih, a za tako nešto neophodni su im, pored pohoda na vasionu i ratovi gde su se uvek, po njima, pojavljivali kao oslobodioci nacija. U takvim okolnostima Cepelin objavljuje svoja dva albuma, na kojima se i zasniva filmska priča, pre svega iz ugla trojice preživelih članova benda.
Od njihovog prvog koncertnog nastupa po Skandinaviji do žive svirke u Rojal Albert Holu, kultnom londonskom hramu muzike, film se bavi okruženjem jedne grupe u usponu i svega onoga što isti prati, odnosno sve nuspojave su tu. Međutim, kvalitet i neobični scenski nastup benda ne dovode se u pitanje.
Ipak, sve bi to bilo nedovoljno da grupa nije bila uporna i koheziona. Uz zrnce sreće eto njih na tronu rokenrola. No, ni to možda ne bi bilo dovoljno da iz svakog člana benda ne kulja muzička strast, a svi zajedno predstavljaju jedan vulkan koji radi non stop. Sama priča o njima je topla, pitka i drži pažnju gotovo dva sata, koliko traje i sam dokumentarni film o jednom od najpoznatijih i najpriznatijih bendova. Posedujući sve njihove gramofonske ploče, a iščitavajući ranije o bendu sve što bi mi palo pod ruku, daleko pre postojanje interneta, ne mogu a da ne primetim da je preko samog dobijanja imena benda pretrčano, onako više usput, u jednoj rečenici je saopšteno kako su došli do tog imena, ali nije bilo lako da ga i zadrže, jer je i tu bilo pravnih primedbi, najblaže rečeno.
Film je prikazan bez prevoda tekstova muzičkih numera, za razliku od filma o Dilanu, a mislim da je samo malo trebalo više pažnje, strpljenja i truda njegovom zastupniku sa ovih prostora, a sve u cilju privlačnosti same storije. U projekcionoj sali od 250 mesta, prisutno je bilo na premijeri, pažljivo sam prebrojao, nas 26. Ono što je privuklo moju pažnju nakon projekcije filma su reči jednog gledaoca da mu se film toliko dopao da će možda i sutra doći da ga još jednom odgleda. Drugi se nadovezao rečima u stilu, gitarista i frontmen Džimi Pejdž je sjajan, ali kako Bonam lupa bubnjeve, koji su to pokreti… Problem je samo u tome što su obojica bliži mojim godinama…
Sada ću ti pustiti neku muziku, rekoh mališanu, zavali se u fotelju, pa mi reci da li ti se dopada. Na Wholle Lotta Love stavljam ručicu gramofona. Idu prvi rifovi, onako razbijački, mi muziku ionako glasno slušamo… Mališan je sklopio oči, uživeo se u ulogu probranog slušaoca i nakon tridesetak sekundi ustao. Ne dopada ti se ova muzika? Pitam nežno dečačića koji sledećeg meseca puni četiri godine. Ne, ne dopada mi se. Nema veze, mali je on, a ja, ja, ja… Ne mislim da mrem, ima vremena da ga preobratim na putu pravih vrednosti.
