Bruce Springsteen od “Nebraske” do “Deliver Me From Nowhere”
Konceptualno “Nebraska” je jedan od najboljih akustičarskih albuma koji sam ikada čuo. A dosta toga je proletelo kroz moje uši, no nijedan materijal nije ispečatirao svoje tragove kao on.
Miran i tih, poetično usklađen sa vokalom i gitarom, duboko u sebi skriva svu raskoš talenta koju poseduje Bruce Springsteen. Prepun latentnog naboja, muzičar priča svakodnevne, obične storije američkog mladog čoveka, radnika, još misaono neizgrađenog, sa svim mogućim mladalačkim tektonskim poremećajima koje izviru iz njega.
Storija je mogla biti i na drugom kontinentu i ne bi zavređivala manje pažnje, ali je veličina u iskazu samog pripovedača, koji kroz muzičku formu regeneriše sadržaj jednog vremena u drugoj polovini prošlog stoleća kroz prizmu osećaja prolaznosti vremena. U principu, album je tvorevina radnika začaurenog u jednom bezizlaznom sistemu koji se svodi na rutinu kuća – posao – kuća i vikend provod po lokalnim barovima. Taj zatočeni, zatvoreni sistem, rađa traumu kroz nedovršeni željeni put. Jednostavan album, britak, oštar, ni u jednom trenutku ne ostavlja nedoumicu u pogledu njegovog kvaliteta. No, šta je u duši umetnika koji ga je stvorio, to on samo zna, ili, ipak, ne zna, a pokušava da otkrije koji je to bes i požuda koji ga stiskaju da prži svoje misli i poetiku svede na pitku priču o pobedi vulkana koji tinjaju u njemu.
Te daleke 1982. godine Springsteen je, sigurno i nesvesno, stvorio jedno malo remek delo po kome je i skoro posle pola veka ostao prepoznatljiv. Da, nadograđivao se tokom poslednje četiri decenije, ostavljao iza sebe moćne teme i sjajne albume, rokerski snažne, tekstualno angažovane i duboko iskrene, ali kao da je Nebraska bila nešto što je prelomilo njegovu karijeru, nešto što mu je dalo kartu za budući opstanak na teškoj muzičkoj sceni. Ne zaboravite, osamdesete godine prošlog veka su najverovatnije i najplodnije muzičke godine u savremenoj muzici, pa i u rokenrolu. Uhvativši tračak sunca i misaono ponešen na vetru sopstvenih reči, Springsteen je izgradio jednu malu, ali moćnu oazu iz koje je i kasnije crpeo svoja nadahnuća. Nije mu bio potreban točak sreće da se zarotira, on je na njega sebe samog uložio i uspeo da svojom muzikom, poetičnim tekstovima koji su uvek pratili savremeni angažovani društveni trenutak, pribavi pažnju širokog auditorijuma, ali i svega onoga što slava neumitno donosi.
Osećajući da ga pritiska slava i sve ono što nosi karijera mlade zvezde u usponu, a plašeći se da se, prostije iskazano, ne odrekne one niti sa običnim pukom, stišavši strasti u sebi, na četvorokanalnom magnetofonu snimio je album Nebraska. O tome govori novi film režisera Skota Kupera. Džeremi Alen Vajt je glumac koji je pokušao da nam dočara kako je to sve izgledalo nekada, stavljajući su u kožu, ali i dušu, tada mladog Springsteena. Mireći sebe samog sa tragovima prošlosti, Bruce je želeo podvući da je u suštini, mada svakako ne na lak nači, to moguće učiniti i sa širom društvenom zajednicom. Preglasati u sebi sve traume, učiniti sve da se ne uzdigneš povisoko, probiti sve one barijere koje si sam sebi stvorio na nesigurnom putu kojim želiš prohodati trenutak slave, skupiti dašak jeda u jedan plamen kojim nećeš drugog oprljiti već mu dušu zagrejati, tome je mladi umetnik težio. Džeremi se potrudio da nam to dočara u gotovo dvočasavnom filmskom prikazu.
Spasavajući sebe kroz iznuđena mu iskušenja, Bruce spasava i deo sveta kome pripada. Pripadnost čovečanstvu ne iskazuje se samo kroz veru, nacionalnost i kulturološka opredeljenja, postoje i oni svakodnevni, prosti kontakti koji se mogu samo i običnim smeškom pokazati. Biti drugačiji, osobeniji i lucidniji, nekada se mogu teške reči izreći i tako tiho, kao što je na Nebraski urađeno.
Film je rađen po knjizi Vorena Zejnsa Izbavi me niotkuda iz 2023. godine. Kroz set duboko intimnih songova, radnja prati Brusa koji je u dubokom zaletu slave, ali koji se ne oseća srećno, nekako je sav treperivo nervozan, kao da ne zna kojim putem bi trebalo krenuti u tom trenutku, film oslikava ličnu njegovu borbu sa samim sobom, ali i sa samom muzičkom industrijom koja ga lagano izjeda i narušava njegov mentalni sklop. Jednostavnije rečeno, Springsteen je poželo da bude svoj, da se ne odlepi od sebe samog. Podseća se njegovog odrastanja i komplikovanog odnosa sa ocem, nekako su obojica stalno na stend baju (stand by), odnosno na vlastitim čekanjima, a vreme lagano odmiče. Lagani slojeviti prikaz Springstina kao da svlači ljušturu sa rok zvezde, skidajući sloj po sloj, ali na jedan rafinirani način nam kazuje da je uvek moguće dobiti i one bitke koje izgledaju, bar na prvi mah, da se uzalud vode.
Film je zaista dirljiv, Džeremi se svojski potrudio da uđe, ne samo u lik Brusa, nego i u dušu rok ikone, dozvoljavajući nam da se vratimo u rane osamdesete godine i da na neki način osetimo i onu drugačiju Ameriku, tešku, oporu, daleko od bilo kakvog idiličnog raja, da upijemo i one mirise koje ne bismo želeli. Ima li istine, bilo gde i bilo kada, teško je presuditi, no uvek treba iskušati i svoju unutrašnju borbu na onaj teži način, pokušati isterati svo ono zlo koje se vremenom nagomilava u čoveku samom. Pažljivo gledajući film, ne možemo se oteti utisku i da sve ono što nam na prvi pogled izgleda gotovo idilično, da Brus, kao tadašnja zvezda u nastajanju ne bi trebalo da ima bilo kakvih problema, odnosno da su mu sva vrata otvorena, ipak ne stoji tako u vrhunskoj muzičkoj industriji. Tražeći sopstvenu dušu u leptirovom letu, Brus je preživeo i taj jedan dan leptirovog života, na smislen način pokazujući da robusni svet oko nas, ma koliko nas želi iscediti, i kao čoveka i kao umetnika, kada naiđe na iskreni otpor, halucinirano, ipak, beži od nas.
Nebraska je definitivno najličniji album Brusa Springstina, a što je lako uočiti i kroz sam film. Nakon pet studijskih albuma, gotovo akustični album snimljen na četvorokanalnom magnetofonu, osnažuje već izmoreni duh Brusa, gotovo na prekretnici, donosi odluku kojim putem će zamahnuti, koristeći poprilični predah u svojoj karijeri kako bi, pre svega, odmorio sopstveni duh učinivši sve da izađe iz depresivnog stanja. Sam album je za slušanje u ranim večernjim, samotnim časovima, tek tada se može uočiti njegova vrednost i sve što je Brus želeo da drugi osete kroz ono što je on ispričao, a rekao je mnogo.
Džeremi je svu svoju keativnost uložio u lik Brusa Springstina, ne samo fizički podsećajući na njega, nego i pokretima, a zašto ne reći i na onoj lucidnoj okretnosti rokenrola udahnuvši novu snagu u isti, dokazavši da može biti i tih i staložen, a da opet nosi onaj pokretački plamen ljudskosti i ljubavi. Čak i onda kada mu je teško, on se ne da. Jedan traumatičan period kod rok zvezde iskazan je na više načina, ali glavni nosilac svih njih je duboka vera u samog sebe i poštovanje svojih misli i dela. Neka bude tako…
