Davorin, Indexi i prijatelji
Nema nevažnih događaja u našim životima, sva su bitna i istim sjajem odišu bez obzira u koje vreme su nastala, jer ona su deo nas. Kasnije se pretvaraju u sećanja i dokle god životu služe, kroz nas žive. Posle nam i ne trebaju. Zatrpavajući sopstvena sećanja, bespotrebno uzdižemo tuđa, marginalna, dajući im lažnu dimenziju nečega važnog. U tom kliskom balansiranju između bliske ogolele praktike i dalekih snoviđenja, lagano se gubi sopstveni doživljaj odlučivanja o putu kojim bi se krenulo.
Ima muzike i muzike, od klasike, etno zvuka, preko laganih šlagera zabavne muzike, do čvrstog rokenrola i još žešćeg hevi metala. Ima interpretatora i interpretatora, sa izuzetnim vokalnim mogućnostima, dovedenih do perfekcionizma, sa predivnim uspavljujućim vokalima i onih sa vrlo visokim tonovima koji bude skriveni adrenalin, ali u svima sebe možete naći i, u zavisnosti od raspoloženja, uživati u njima.
Ima muzičara i muzičara, za svačiji ukus, pa i džep, zavisi od sklonosti i afiniteta prema onome što vam se može svideti ili ne. Ima i ima… Ali, samo je jedan Pjevač sa veliko “P”, na ovim suptilnim muzičkim prostorima. Jedan čovek, sam, bez perona sreće, jedan mig na išaranom nebu i pogleda uprtog ka oblacima, gotovo četvrt veka posmatra sa visina još nenačetih plodova sopstvenog vokalno-muzičkog stvaralaštva. Davorin Popović, Sarajlija, frontmen veličanstvenih Indexa i možda poslednja nit sa Sarajevom za mnoge dobre ljude koji pamte neka bolja vremena.
Ove godine navršilo se dvadeset i četiri godine od smrti Davorina. Velikan sa specifičnim glasom i harizmom od Boga datom, mnoge generacije sa prostora jezičke bliskosti tešio je songovima kada su bili tužni, a zaljubljene je svojim glasom još čvršće vezivao koncima ljubavi. Pevati o ljubavi nikada nije lako, prolaznost osećanja i dodira, bezvremeni prostor u kome mašta, nošena lirskim tananim uzdahom, dobija na značaju, dižući se do neslućenih visina.
Već devatnaest godina u njegovu čast održava se koncert Indexi i prijatelji. Tako će u beogradskom Sava centru 3. novembra nastupiti niz renomiranih umetnika koji će svojim izvođenjem podsetiti na teme koje smo nekada voleli da slušamo. Naravno, biće to izvođenje drugačije od originala, na osobeni način kako ih vidi onaj ko ih izvodi, ali sa dubokim pijetetom prema Pjevaču, svakako.
Uvek se blago naježim kada čujem Žeru i Crvenu Jabuku kako izvode “Bacila je sve niz rijeku“, svaka čast za izvođenje, ali to je samo reprodukcija. Način na koji je Davorin, Pjevač, otpevao navedenu pesmu je neponovljiv, vokal sugestivan, rezak, nežno setan i bolan, pun neke neizrecive tuge. A opet i takav nemir prijanja našem sluhu, umornoj duši na napaćenom ovozemaljskom hodu. Taj čemerni osećaj zaborava Pjevač je nadomestio poetičnošću svoga glasa, vlastitim prkosom protiv svih nedaća koje su bile pred njim. A bile su… I rat je pred njega stao!
Šta reći za otpevane Sanjam, Pozovi me na kafu draga, Jutro će promijeniti sve ili Žute dunje, taj virtuozni sevdah iz njegovog glasa opijao je jače no vino. Nosio je svoje Indexe glasom pravog lidera, čoveka bez senki, sa jednim licem i jednim stavom. Sopstvenim. Bez lažne patetike i licemerstva, bio je primer muzičara koji je svojim vokalom oslikavao sve predele koje mnogi od nas nikada posetiti neće. To gospodstvo koje je Davorin imao u svom glasu, mirnoća kojom je odisao svaki njegov otpevan stih, ljubav koju je širio i pronosio, ta veza sa rodnim gradom do poslednjeg trenutka življenja, ostaje u sećanjima onih koji su ga poznavali preko duboke intimnosti stihova do ispuštenog urlika iz dubine snova svakog od nas koji su ikada slušali Indexe i Pjevača.
Davorinu nije bila profesija pevanje, ono mu je bilo više od života. On je u pevanju živeo, trag na koji je naišao i pratio celim svojim putovanjem kroz plimu i kroz oseku. Nije se dao životu, nije se dao smrti, ostao je u vlastitoj pesmi, tom nežnom okovu sopstvenog glasa. Uspomene su ono jedino bogatstvo koje čovek uvek ima uza sebe, bez obzira kakve su, jer uvek su poput meda prelivenog pelinom. Ostaje ta gorčina da je moglo i drugačije, a u stvari u mnogo čemu je baš onako kako je jedino i moglo biti.
Pjevač je bio usputni sanjar mnogih otpevanih stihova, laurelat više muzičkih priznanja, ali pre svega čestit čovek sa merom, nekom posebnom tugom u očima usahlog borca za običnog čoveka. Zato sklopite oči na trenutak, udahnite miris svojih snova i tiho zapevajte sa Pjevačem… Može i Voljelo se dvoje mladih, jer možda i sebe tu negde pronađete, onako omađijane životom slepog putnika, bez karte, novca, ali sa željom da koračate napred. Samo hrabro… Možda i stignete tamo gde ste naumili.
O hrabrosti se uvek može pisati. Nedavno sam dobio knjigu od prijatelja koji ju je napisao i izdao pre nekoliko godina. U kratkim, nedorečenim pričicama, koje na početku kao da imaju tri tačke, kao i na kraju, uspešno je u tih par minuta držao pažnju čitaoca. U malim, svakodnevnim dešavanjima, naslutio je šta se sve u samo nekoliko suvislih rečenica može ispisati. Na čitaocu je da iz svog ugla shvati koliko život može biti lep ili ne, što zavisi i od kreacije naših malih, skrivenih i opuštenih misli. Tako su i Indexi nekada bili deo nas, pružajući utočište za sve ranjene duše. Nije loše povremeno se podsetiti i nekih mirnijih vremena…
Bruce Springsteen od “Nebraske” do “Deliver Me From Nowhere”
