Eyesburn – generacijska umetnost pobune
Uživo u “Svicu”, Jagodina 06.12.2025.
Nemanja Kojić – Kojot je uvek tu bio alfa i omega benda, danas vrlo dominantna figura na muzičkoj sceni zemlje Srbije, a bogami i mnogo šire, u više muzičkih žanrova.
S godinama Jagodina mi je sve dalja i dalja, pa mi se horizont širi i sužava na neočekivane načine, verovatno zbog uobičajenih problema transportnog karaktera. Nisam u skorije vreme išao na taj kraj vozom, ali mom iznenađenju stvarno nije bilo kraja kada sam u Jagodinu došao za 16 minuta iz Paraćina. Jeste da je kasnio 10 minuta ali da, dobro ste pročitali – 16 minuta i na toj relaciji nisam ni mogao da zamislim brzinu voza od 100-119 km/h. Prava metafora za skraćenje rastojanja do suštine i prava šok terapija kojom nas život iznenadi, rušeći naše ustaljene i skromne stereotipe o mogućem. Na zdravlje i na veselje!
Klopah nešto s nogu u pekari, i odoh pravac u “Svitac”, to oličenje dragocene normalnosti u današnje vreme. U modernom haosu, kada se udruženja gase brže nego što se osnivaju, priča o “Svicu” je najlepša priča o volji i posvećenosti. Tamo se ekipa domaćina sprema za koncertne aktivnosti, pa u skoro opuštenoj atmosferi. Citiram: “Kako ćemo? Lako ćemo! Fali 10 mikrofonskih kablova, kažeš? Nije problem, uzmi od čoveka 15!”
Oni znaju najbolje, u pitanju je ako ne najbolji, svakako najozbiljniji klub u ovoj zemlji, u skorije vreme su proslavili svoj drugi rođendan, a za to vreme svašta su nešto organizovali od koncerata. To i nije samo klub, to je pre svega stanje duha koje opstaje prvenstveno na čistoj i neophodnoj energiji entuzijazma. Stvarno izuzetno redak slučaj kako funkcioniše jedno normalno udruženje jer “kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna”…
I da, ponovo je bila dobra svirka u subotu 6. decembra. Ne dobra, nego predobra, a Veljko mi reče i u top tri po kvalitetu u “Svicu”. Svako ko je makar i jednom bio u njemu zna za taj problem sa binom koji je delimično rešen, i dobro je, danas su Eyesburn, doduše već duže vreme klasična četvorka, ali ne samo što Kojot svira trombon, gitaru i peva, pa u startu vredi matematički za tri čoveka, nego količina kablova, mikrofonija i ne baš ubedljiva tonska proba nije mi obećavala dobru svirku.
Sva sreća, pa uopšte nisam bio u pravu. Predgrupa sa druge strane Dunava, kako sami rekoše za sebe. Zemunski Bristol bend – nisu klinci, već prekaljeni muzičari, ali kako ja nisam expert za taj stoner i grunge i verovatno grešim, ali meni je ono ličilo kao kad bi Alice In Chains pevački upoznali Crowbar. Muzički malo kompleksnija priča sa punom pažnjom jer svega tu ima, pun alter zvuk, ono što para uši su možda malo duže pesme nego obično. Momci su više nego ok, vidi se da je to usvirano maksimalno, ta klin gitara me je malo na trenutke zbunjivala, ali ljudi su zahvalni da im je pružena šansa da sviraju ispred Eyesburna, što su više puta i naglasili.
Ovaj, barem meni simpatičan i skroman trio je krenuo sa “Svi psi idu u raj”, sledi “Idu godine”, pa “Ostavi je”, jedna od njihovih najpoznatijih “Dno”, “Ptice”, “Sanjam” i “Kao nekad” i bilo je ovo prvo viđenje sa jagodinskom publikom. Iskreno mislim, ne i poslednje…
Ne znam koliko je tačno bilo sati kad je Eyesburn krenuo, jer uvek planirana izađe na neplaniranu pauzu jer ima mali milion kablova i mikrofona, pa sve to valja srediti između dva benda. Ne samo u pauzi između njih sa razglasa bili su dominantni Rage Against The Machine i njihovi najveći hitovi koji su se ređali kao uvod u glavni događaj.
Ja sam imao to zadovoljstvo da Eyesburn tokom njihove 30-godišnje karijere gledam mnogo puta baš u raznim postavama, što je svojevrsna privilegija koja nosi sa sobom i težinu istorije… Nemanja Kojić – Kojot je uvek tu bio alfa i omega benda, danas vrlo dominantna figura na muzičkoj sceni zemlje Srbije, a bogami i mnogo šire, u više muzičkih žanrova. Još iz vremena prve postave Eyesburna sa Kojotovim kumom Nenadom Živićem na mestu jednog od pevača (rani radovi, prvi kasetni album “Freedomized“) 1994.-1995, videlo se da ovaj bend ima ono “nešto posebno” i drugačije u odnosu na tadašnju scenu.
Dok su polovinom 90-tih, svi svirali što brže mogu, Eyesburn se na početku karijere opredelio za malo sporiji, teži zvuk, sa dominantnom vokalnom melodijom i rezonantnijim gitarama. Nije samo zvuk bio osnova svega, jer je i on kroz vreme, a sa novim izdanjima evoluirao, ali taj gen je uvek bio zasnovan na simbiozi unutrašnjih međuljudskih odnosa između dobrih drugara, a u najvećem delu karijere između Kojota i bubnjara Aleksandra Petrovića – Aleka. Čak i u trenucima kad potonji nije bio u bendu, važna činjenica jeste da su u postavci uvek bili vrsni beogradski muzičari, koji su svako na svoj način ostavljali traga kroz lični pečat na život ovog benda i uvek je u slučaju benda sve zvučalo kao simfonijski orkestar. I tačka. Ne ulazeći u razloge prolaznosti pojedinih, jer je to sa današnjeg viđenja nekako i najmanje bitno, 30 godina života je stvarno veoma ozbiljna cifra u muzičkom svetu svuda, a kamoli u Srbiji, gde je imati svoj autorski bend i živeti od plodova svog rada jednako minimumu beneficiranog radnog staža, a Eyesburn je polako uplovio u mirnije životne vode, što je nekako i prirodno. Da su negde na Zapadu, ovaj bend bi sigurno bio najmanje rame uz rame sa svetskim veličinama, ali… Srbija je ovo, brale.
Sa prvim taktovima u Jagodini, “War Control”, udarac pravo u glavu. Nema nikakvih problema sa zvukom, pravi trijumf muzike nad logistikom i sve šljaka ok. Kojotova radost i odlična atmosfera zbog povratka u Jagodinu nakon 20+ godina je opipljiva. Sledi “Divide”, zaoštravanje sa “Under The Sun”. Cela ekipa na bini deluje sjajno. Uvek stameni, al nekako uvek najtiši (ne muzički) basista Laza i gitarista Lale daju onaj prepoznatljiv i poseban šmek zvuku koji bubnjar Alek dozirano secira dajući svoj anatomni razbijački ritam. Ne zato što je najglasniji od svih, nego taj njegov prepoznatljiv udarac je neporeciv lični potpis, čak i kad nema piljevine ispod doboša za potpalu kao nekad. Reklo bi se “bez starca, nema udarca”, a ovaj bije za sve pare. Mala šala, u pitanju je svakako jedan od najboljih bubnjara u Srbiji u poslednjih 35 godina. A to gospodo, jednostavno mora da se čuje.
Kojot deluje sveže, dobro, u pravoj je formi. Sa tromb(l)onom (što neko u publici reče), gitarom i mikrofonom, deluje baš kao pravi dirigent. Ređaju se hitovi, “Help Me” i “Troops Of Light”, sa istoimenog albuma, “Foolin’ I & I,”, “Breaking My Blues”, “My Friend, Life I Chunt”, malo mistična “Lyrical”, predivna “Shine”, “Renegade’, “Bam bam”, “Sudden Fall”, Kojotov pozdrav za staru gardu uz “Stark Blind” (veliko hvala u Zlajino Zaa i svoje lično ime – prim.aut.), “No Free Time”, uvek aktuelna u Srbiji “Pump It”, “All Right”, “Fool Control”, umirujuća “Fondation”, koja je označila i oficijalni kraj nastupa.
Na bis dve pesme “Sister”, i na samom kraju “Šejn”. Nije bilo nekih ličnih favorita koje sam očekivao na set listi, ali dobro, svaka pesma je poglavlje u 30 godina dugoj knjizi, a 21 pesma kao pečat na jedno veče apsolutne muzičke predanosti čini pošteno narodski rečeno “punu kapu” i sve je bilo maksimalno da njihov trijumfalni povratak Jagodini bude uz obećanje da sledeći put neće proći ponovo toliko mnogo godina za posetu gradu na Belici.
Dvesta ljudi u “Svicu”, uglavnom ljudi u najboljim godinama, prisustvovalo je jednom od tehnički najboljih koncerata u klubu ove godine. Stvar je vrlo jasna, nije to samo koncert Eyesburna, nikako ne treba propustiti uživo najbolje energetsko pakovanje iz Srbije.
Svetsko, a naše!
