Golijat Fest – iz Jagodine s ljubavlju

12. i 13.12.2025, Stari Silos, Jagodina

Muzički festivali… bilo ih je i biće ih. Malih, srednjih, velikih… lokalnih (domaćih) i stranih. Večne oaze žive svirke, oduvek su bili više od pukog nastupa, arhetipski susreti i sezonski rituali. O svakom od njih se može pisati i pozitivno i negativno. I ko neće – nađe razlog. Ko hoće – nađe način. Prisustvovao sam im i nagledao ih se i naslušao bendova za 4 života. Stvarna poetika kontrasta uživo, bilo da su takmičarski ili revijalni muzički festivali, aIi stvarno se nekako uplašim sopstvene reakcije kad čujem da je čovek muzičar.

Sam naziv Stari Silos asocira na ogromnu prostoriju i uprkos pomalo rigidnom stavu koje imam prema srpskim bajkerima, nego mom oduševljenju stvarno nije bilo kraja kada sam ugledao pomenuti grandiozni prostor koji se nalazi baš preko puta autobuske stanice u Jagodini. Sjajno, u širem centru grada, a nemaš kome da smetaš, skoro pa utopija. Doduše, navikao sam godinama pri posećivanju sličnih manifestacija da uvek budu neki betonski stubovi, veći ili manji, sve u zavisnosti od veličina prostorija i gde se one nalaze u gradu na Belici. Nisam mogao nikako da se naviknem na mesto bine u sali, iako je činjenica da postoje sa frontalne strane izlazna vrata gde se unosi i iznosi oprema, nasuprot glavnog ulaza, stvarno mi nije jasno razmišljanje čoveka zaduženog za to u moto klubu zašto bina nije pomerena samo metar ili dva ka šanku od tih izlaznih vrata i ceo problem bi bio idealno rešen. Tu bi mogle da se spuste i stepenice sa bine i…. Mogla je čak i da se napravi i pokretna bina, što nešto i nije mnogo skuplje od ove postojeće, a mnogo znači… Nije estetska primedba, već samo vapaj za funkcionalnom idealnošću, iako znam ja da sve to ima veze isključivo sa budžetom i parama, ali obzirom da je prostorija pravougaonog oblika, bina je postavljena u centar do leve strane zida od ulaza, manje-više što je nezgodno za posetioce, nego je i preblizu suprotni zid, pa je zvučno uzalud i da se kutije razglasa postave skroz iza, kao što su i bile postavljene…

Akustika nemilosrdno kažnjava, svaki centimetar udaljenosti od zida znači praktičan spas za zvuk. Da se odmah razumemo, ovo stvarno nije kritika, već samo dobronamerni savet, jer sa eventualnim premeštanjem bine moglo bi više problema da se reši, prvenstveno ako govorimo o zvuku koji bi tada dobio preko potreban prostor u dubinu po dužini pravougaonika što je izuzetno važno, naročito u slučaju kada je okruženje beton, a smeštajni kapacitet publike bi mogao da bude još veći od sadašnjih uslova. Osim ako novi Zakon ne kaže drugačije… Moja opservacija na ovu temu sa organizacijom festivala nema baš nikakve veze, jer je ona stvarno bila sjajna.

Na repertoaru nultog izdanja Golijat festa su bili bendovi koji čine takozvani novi talas savremene alternativne scene u Srbiji, ali i višedecenijske velikane srpske scene.

Prvi dan festivala su otvorili Tetanus, Patent, The Fifth Rider i Seljačka Buna.

Ako parafraziram Momčila Bajagića, Srbija jeste zemlja mala od heavy metala i prvo veče festivala počelo je nastupom Tetanusa iz Velike Plane. Biti prvi na svakom festivalu uvek je veliki problem, ali meni je ipak najače od svega kad mlad pevač prepun samouverenosti predstavi svoj bend, pa sam inače drugu svirku (omladinac tako rekao-prim.aut.) ovog benda pratio sa velikim uvažavanjem. Nema tu mnogo priče, u pitanju je esencijalno gorivo scene i treba podržati decu. Par autorskih stvari + obrade najvećih hitova metal standarda tipa S.O.D., Sodom, Sepultura i momci trijumfalno završavaju svoj nastup. Danas, sutra, mogu uvek da kažu da su delili binu sa Seljačkom Bunom i KBO-om za svoj drugi nastup. Malo li je? Samo podrška.

Nisam imao puno predrasuda što sam prve večeri bio skoro najstariji u prostoriji (možda samo par starijih bajkera), ali osim onog III/2 i IV/5 iz srednje škole i mnogo mladog divnog sveta, nije bilo nikog od ljudi u najboljim godinama. Svejedno, mnogi prijatelji su mi pričali hvalospeve o bendu Patent, ali sticajem okolnosti nisam imao prilike da ih pogledam ranije. Mlada, beogradska, vrlo uigrana ekipa, bazični punkrock. Dvanaest energičnih pesama i sjajan nastavak priče u petak uveče. Nema veze sa njima konkretno i nije generalni utisak, ali sam primetio da svi ti mladi bendovi razvaljuju svoje instrumente, a imaju ozbiljan problem prilikom odabira muz.žanra jer mnogo “mešaju karte”, sa čini mi se ozbiljnim problemom pisanja tekstova pojedinih pesama, naročito na srpskom jeziku.

To je lirska kriza identiteta i dok je globalni jezik metala engleski, istinska, duboka rezonanca u lokalnom kontekstu uvek se postizala snažnim tekstom na maternjem jeziku. Međutim, lakoća pribegavanja engleskom često skriva nedostatak jasnog, autentičnog glasa. Ova generacija nesumnjivo zna da svira; ali sve se nadam da znaju to i da kažu?
Nekako je izgleda svima lakše kad je lirika na engleskom (čast izuzecima).

The Fifth Rider je pobornik pevanja na engleskom jeziku što je uobičajena praksa metal bendova, a svirka da se naježiš – Jagodina je svet, iako ruku na srce, Pomoravlje je uvek unazad imalo generacijski (u talasima) kvalitetne metal bendove. Setimo se samo Metroa, Megere, Alistera, Evolucije… The Fifth Rider je svirački stvarno svetski kalibar, nudi tehničko bombardovanje čula sluha, iako priznajem lično mi je taj moderni zvuk malo stran. Imaju u svojim redovima trenutno jednog od najboljih mladih bubnjara današnjice u Srbiji, komšiju iz Paraćina Mihajla Stefanovića, koji možda ne svira u 25 bendova, ali verovatno se lako zbuni ako se zamisli i zatvori oči kad sedne za bubanj –“…sa kim sad sviram…!?” Poveo sam internu šalu među paraćinskom ekipom dan kasnije kako bi bilo dobro organizovati Mihajlov fest, gde bi svirali samo Mihajlovi bendovi… Za početak, raja je počela da se pali i žari uz Powerslave (obrada Iron Maiden), pa onda sledi set autorskih Ascension, Starseed, Legacy, Ride of the Nephilim, Melancholy (Iced Earth obrada), The Black Banner (takođe autorska) i na kraju No More. Lete duge kose kroz vazduh, tehnička perfekcija i emocionalni odjek, ko voli baš takav zvuk, dočekao je svojih 40-tak minuta vremena. Perfekcija ne mora nužno biti suština, ali… amin.

Seljačka buna su bili tzv. headlineri prve večeri Golijat festivala. Omiljen bend starijeg srednjoškolskog uzrasta međ srpskim življem ne samo u Jagodini, gde je svirao poslednji put pre nekih godinu i po dana. Da, to su ti zbog čijih koncerata deca izostaju iz škole, ali bar roditelji znaju gde su. Muzički ukorenjeni u žešći zvuk, svesno koketiraju koristeći humor, satiru i društvenu kritiku kroz tekstualni sadržaj pesme koji je ključan za obradu ozbiljnih tema. Ovo im pa omogućava da pomoću parodije stvore autentičan, lokalno prepoznatljive komične obrade stereotipa pa ovi momci pružaju blagu kritiku trenutnog stanja u državi i svetu. Ovog puta nije bilo problema sa kablom za gitaru kao onomad u Svicu, pa nije bilo nikakvih kočnica da Buna na svoj način isporuči 17 pesama. Ne volim to birokratsko nabrajanje pesama, ali svejedno izdvajam samo neke od najvećih hitova kao što su: Seljobus, Nije htela, Mi smo drvoseče, Pank šlager, Hevi metal je to, Boemska raspadija, Devojka za gotik nogama… Lista pesama je manifest identiteta benda i malo je reči u srpskom jeziku koje dovoljno dobro mogu da opišu atmosferu na koncertima ovog benda jer ta retko viđena ushićenost i radost tinejdžera koji su njihova najvernija publika prevazilazi klasično obožavanje i praćenje nekog benda uživo. Postoje neki bendovi koji imaju vernu fan bazu, a Seljačka buna je jedan od takvih.

Drugi dan festivala je obuhvatio bendove Manitu, David i Golijati, KBO! i Погонбгд. Ako su omladinci bili glavna publika prve večeri, drugo veče bi se moglo opisati kao stara škola-novoj školi. No, na bini to i nije bio slučaj.

Manitu iz Niša su prvi probili led i kao sveti duh grada na Nišavi praktično dokazali da su zapravo mlad i perspektivan sastav koji kombinuje svašta nešto u svom muzičkom izrazu – i punk i garažni rok i hardcore, za svakog po nešto, a za nekog svašta. Odmah su me kupili kada sam video da par članova benda nose majice Novembra, a i svirali su obradu pesme Odlazim (Studeni Studeni) koju su posvetili nikad prežaljenom Goranu Kostiću Kosti. Trinaest pesama sjajno odsviranih, ali prokletstvo svih tih prvih bendova na svim muzičkim festivalima je isto – uglavnom ih isprati malo publike ispred bine jer ne dođe dovoljno ljudi, a umeju i ton majstori da se uče na njima.. Šteta jer je set lista ovih momaka bila impozantna. Bila je tu i Rođen lud (obrada Kazne za uši), ali i njihove najpoznatije pesme, kao što su Frustracija, Lažne mesije, Uvek protiv vas, Lažeš, Računske operacije… Zvuk odličan. Najteže je organizovati festival i nastupati na istom, znam to iz iskustva…

U fokus mog interesovanja David i Golijati su ušli nakon super nastupa sa Atheist Rap-om pre skoro dve godine u Svicu, jer su tada imali brutalan zvuk. Nakon toga videh ih još u par nastupa, svirački maksimalno potkovan, ovaj sastav predstavlja zaista novu snagu alternativne scene zemlje Srbije. Znam da su imali mnogo posla oko organizacije ovog festivala, pa sam nastup na istom predstavlja herojski čin koji ako niko, ja znam da cenim. Zato vidljiv Davidov umor u pojedinim situacijama na bini treba potpuno opravdati. Kreću sa Belim medvedom, Neće platiš ništa, Stanje nepromenjivo, Za tebe, pucaju iz svog oružja sa Na nuli, Glavom bez obzira, Pucanje po šavovima, Gas u patos, na Čiča (Jagodinsko pivo) im gostuje Maldini, vožnju nastavljaju sa Pad u sunovrat, Pobuna, pa sledi Pennywise i Bratska (Bro Hymn), tu negde i Gotta Go (obrada Agnostic Front), pa Loš tajming, lični favorit Sila, masa, ubrzanje i Danas nije moj dan. Super, sve što bi se dalje moglo reći bilo bi stvarno zlurado.

I onda, profesor doktor zvuka Vuja, sa svojim bendom KBO! i vežbe iz predmeta “Kako bend treba da zvuči u 2025. godini“. Pažljivo sam pratio začuđeni pogled tonca ka Vujiću, zbog brzine postavke njegovog pojačala i podešavanja celokupne opreme i parametara zvuka na njegovom tabletu. Rekoh toncu: “…sad možeš da odmoriš, ovaj zna šta radi...”. Esencija beskompromisnog, decenijama prepoznatljivog zvuka legendarnog kragujevačkog benda sa dominantnim frontmenom i autorskom figurom Sašom Vujićem i njegovim bendom KBO! mnogo godina (36) kasnije na jagodinskom terenu. Značaj dotičnog gospodina je u Srbiji toliki da moramo uvek obavezno apostrofirati da bez njega i njegovog čuvenog tonskog studija “Češnjak”, ne bi postojalo pola srpske r’n’r scene 90-tih godina. Da, deco moja, to vam je vreme analogije, a to starija ekipa koja je došla i iz Kragujevca, ali i iz Beograda i ostalih delova Srbije, vrlo dobro zna, poštuje i ceni.

Ruku na srce, i nije baš tako česta prilika da se KBO! vide i čuju uživo. I onda, magija, odjednom, sve se čuje kako treba… Pogledah ponovo u tonca, malo se češkao po glavi, ne verujući baš u ono što vidi i čuje, samo je nevoljno zatvorio svoj laptop. A sa bine: Ajmo svi, antologijska Hvala, pa O, ne, ne, sledi stariji opus koji otvara umesto potpisa Kragujevac, Nikad, Za jedan korak, Kada izađem, pravi se sečka sa Vikendom, pa onda “…držao sam sprej u ruci...” – Moja sloboda, Perspektiva, Zgubidan, Mi smo milion glasova, za mene iznenađenje Prošlost. U publici apsolutna katarza, oduševljenje, pogo, crowdsurfing, horska pevanja, ajde što ima omladinaca, ali apsolutni je hit što je najveći broj matoraca u svemu tome, nestvarne slike i antologijske scene. Sledi: U susret svima, Tačka, Prazan broj, razvaljivanje uz Lopovi, Ringišpil, Per Aspera, za one ultra zalutale Anarchy In The Uk, jedna od najskupljih Samoća i umesto slike u ličnoj karti Forever Punk. Znam neke koji su na ovo čekali godinama..

I na kraju Погонбгд. Legenda kaže da su poslednji put bili u Jagodini pre više od 12 godina. I u međuvremenu baš su porasli kao bend, ma šta to značilo u Srbiji, a vrlo verovatno je njihov trenutni vrhunac bio nastup sa Cockney Rejects u Beogradu pre par nedelja. Klasična OI punk svirka, i sjajno je kad bend ima svoju ekipu koja ga prati po koncertima, a ovaj bend je baš poznat po tome. Horska, više navijačka pevanja, gde je stalak sa mikrofonom više u publici, rifovska muzika sa solažama koliko tek treba, skinhedi skankuju i ako nisu svi obrijani, tu su engleske kape, martinke, Fred Perry košulje, farmerice, tregeri i spitfajerke… Zvuk ulice, pivo, bitna je zabava, ali iako su poslednji nije uopšte lako svirati posle sviračke perfekcije večeri zvane KBO!… Počinju, čini se malo nesigurno sa Pođi sa nama, tu je i Betonska himna, kakva se pa sigurnost traži kada je pola publike na bini. Sledi: Uličar, Jedina, Vatra otpora. Obezbeđenje ima malo više posla, ali vide i sami da je to takva muzička priča da je nemoguće ostati miran, ošišana mladost u ekstazi, a način uživanja ipak malo drugačiji nego na prethodnicima. Tu su još i Vagoni, Pogonbgd, Lepota poroka. Sledi Armija, Još gore je, lični favorit Moji heroji, Pobednik i na kraju Beograd… Fino, profesionalno i dobro. Bukvalno trenutno najbolji oi-punk proizvod iz Srbije.

Šta reći na kraju? Ovo nulto izdanje Golijat festivala okupilo je i omladinu i starije ljubitelje čvršćeg zvuka, i na bini i još više ispred nje. Nas oko 500 ljudi ukupno na obe večeri festivala uživali smo na razne načine. Skoro su mi suze pošle jer sam video neke drage ljude koje nisam video mnogo godina, sa nekima se nisam ni prepoznao. Jedinstveni susret više generacija publike. Dobro je – živi smo, manje-više zdravi, ali tu smo, dišemo…

Prelepa je priča što je ovo bilo Do It Yourself izdanje i kao takvo nije zavisilo ni od koga već isključivo od benda David i Golijati, kojima treba odati iskreno priznanje. Ako izuzmemo neke sitnice vezane za svetlo i zvuk (obavezno promeniti tonca sledeći put) sve ostalo je oba dana funkcionisalo maksimalno dobro. Za binu neću da se ponavljam. Sa druge strane za stvarno ozbiljnu priču treba uključiti i širu društvenu zajednicu kao i sponzorski pul što će doneti benefite, ali i svoje minuse. To je cena kompromisa, ali sa godinama na nju se organizatori u budućnosti moraju navići. Ovaj festival ima svetlu budućnost, i to treba jasno naznačiti. Ne samo muzika, rokenrol je ostao način da se kaže „ne“ svetu koji pokušava da nas ukalupi, da nam servira gotove istine i da nas uveri kako je sloboda samo iluzija.

Izreka „Rokenrol je živ onoliko koliko su mu deca verna“ nosi u sebi upravo tu suštinu: on živi samo dok ga nove generacije dišu, dok ga pretvaraju u sopstveni jezik otpora, autentičnosti, bunta, iskrenosti i stava. On je ulica u kojoj se deca okupljaju da sviraju, da odbiju da prihvate ono što im se nameće ako im se ne sviđa. Kada klinci uzmu gitaru, kada osnuju bend u garaži, kada se guraju u prvim redovima na svirci, kada odbiju da budu poslušni potrošači – tada rokenrol pulsira, tada je živ. Dokle god postoji makar jedna generacija koja ga doživljava kao sopstveni krik, on ne može da umre. Rokenrol nije žanr, nije samo ritam i distorzija – on je stav. Ako ima dece koja veruju u taj stav, koja ga nose u svojim pesmama, u svojim telima i u svojim životima – rokenrol će živeti. Ne kao sećanje, već kao živa vatra koja se prenosi dalje, iz ruke u ruku, iz srca u srce. A heavy metal? Heavy metal is the law! A Punk? Punk nije mrtav, samo je malo ostario… Do sledećeg puta na prvom Golijat festu, živeli i neka bude samo na zdravlje i veselje!

Eyesburn – generacijska umetnost pobune

Tags: Golijat Fest, Jagodina