Kanda, Kodža i Nebojša: Divni dani u knjižari
Bulevar Books (25. i 26.04.2025.)
Zaista, retko ćete pronaći takvog autora čiji stihovi i u tekstualnoj formi imaju izuzetnu snagu, a koja se njegovom specifičnom interpretacijom višestruko pojačava. Naravno, govorim o Oliveru, velikom i večitom dečaku čije igrarije godinama uveseljavaju brojne generacije.
Dugo ih nije bilo u svom novosadskom domu. U kafani koju su otvorili i u koju su doneli rokenrol. Stoga, nekako je bio red da „prenoće u knjižari“ i narednog dana zasviraju ponovo. Jer, ako je neki bend zaštitni znak novosadskog Bulevar Booksa, onda je to svakako Kanda, Kodža i Nebojša. Mnogi su umetnici ovde vezivali po dva koncerta u dva dana, Marčelo čak i četiri puta u kratkom periodu, pa zašto ne bi i KKN?
Zaista, zašto ne ako se zna da je to jedan od najznačajnijih transmilenijumskih bendova u Srbiji? Možda ćete reći da sam subjektivan… Priznajem, jesam! Nastanak benda polovinom devedesetih poklopio se sa mojim dolaskom u Beograd na studije, pa smo se veoma brzo upoznali i kliknuli na prvu. Taj „super lepak“ ni do današnjeg dana nije popustio. Naprotiv, veza sa ovim sjajnim sastavom je postala još jača, gotovo neraskidiva.
Na kraju, možda i nisam tako subjektivan. Poznajem veliki broj ljudi koji sa nestrpljenjem iščekuju svaki novi nastup Olivera Nektarijevića i družine, kojima ti koncerti predstavljaju neku vrstu emotivnog i duhovnog pročišćenja. I, zaista, retko ćete pronaći takvog autora čiji stihovi i u tekstualnoj formi imaju izuzetnu snagu, a koja se njegovom specifičnom interpretacijom višestruko pojačava. Naravno, govorim o Oliveru, velikom i večitom dečaku čije igrarije godinama uveseljavaju brojne generacije.
Poslednji njihov koncert koji sam ispratio bio je 13. januara prošle godine, u okviru tradicionalne manifestacije Doček koja se tokom novogodišnjih praznika organizuje u Novom Sadu. Otada je prošlo nešto više od godine, a kako nam je to vreme prošlo… Znate i sami, da se ne podsećamo. KKN je u međuvremenu svirao u brojnim gradovima Srbije, ali je išao i preko njenih granica. Nesumnjivo, Novom Sadu su sada bili potrebniji nego ikada.
Stoga su nam u Bulevar Booksu prepisali duplu dozu Kande, Kodže i Nebojše. Ne bi pogrešili ni da je bila tripla, jer oba koncerta su bila rasprodata. Ta informacija verovatno zvuči vrlo bombastično, pa treba reći da je na spratu knjižare realno moguće smestiti nešto više od stotinak ljudi, a da se niko od njih ne bori za vazduh. S jedne strane ograničenje, a sa druge izuzetno intiman doživljaj umetnika i njihovog dela u fantastično akustičnom ambijentu obogaćenom knjigama. Šta ćete više od života…
I, konačno, dođe taj najsvetliji dan. Tačnije, dva dana. Dva divna dana u kafani, odnosno knjižari. Naravno, iluzorno je bilo očekivati da posle godine i kusur sve ostane kako je bilo. No, verujem da niko nije očekivao tektonske promene, a to je upravo ono što nas je u Bulevar Booksu dočekalo. Provera brojnog stanja: Oliver Nektarijević – tu je. Nenad Pejović – prisutan. Vladan Rajović – na borbenom položaju, baš kao i Boško Stanojević. Međutim, nigde nije bilo dugogodišnjeg gitariste Janka Mostarlića.
Umesto Janka, na drugoj gitari je čovek čije mi je lice odnekud poznato, ali nisam sasvim siguran iz koje priče. Nemojte tražiti odgovore… Mi ih nemamo, a nema ih (za sada) ni bend. Verovatno su i sami bili zatečeni nekim događajima, pa su se fokusirali na to da novosadski koncerti prođu kako treba. Stoga je pitanje „šta se dogodilo sa Jankom“ ostalo bez komentara, uz obećanje benda da ćemo u dogledno vreme dobiti zvanično saopštenje.
Ne znamo ni da li je Damjan Babić, gitarista i vokal beogradskog benda Crvi, privremeno ili trajno rešenje u KKN-u. Teško mi je bilo da skontam o kome je reč jer je u Crvima to (bio) znatno kosmatiji i temperamentniji čovek. No, po onome što se moglo čuti, Damjan se sasvim lepo snašao i uspešno zamenio Janka. Imao je nekoliko sjajnih solo partitura, a usput je eksperimentisao i sa gudalom, što je zvuku benda dalo neke zanimljive začine.
Naravno, jasno je da je prva gitara u KKN-u bio i ostao Neško, maestro koji me uvek i iznova fascinira svojim umećem. Iako je krenuo kao samouki gitarista, a sada sve žice i tonove bukvalno drži u malom prstu, on se i dalje nadgrađuje i usavršava, pa na svakom narednom nastupu prezentuje nešto novo. Uz to, reč je o vanserijskom intelektualcu koji sjajno poznaje brojne segmente društvenog života, pa je sa njim uvek zanimljivo i zabavno razgovarati.
I Bole je za ovu priliku spremio iznenađenje. Umesto svog Precisiona, koji koristi na „električnim koncertima“, ovaj put je u Novi Sad doneo svoj „žuti bas“ bez pragova namenjen unplugged nastupima. Po svemu prezentovanom na ova dva koncerta, čini se da Bole sada eskploatiše puni potencijal svog G&L fretlessa. Posebno upečatljiv je bio momenat kada je bas linijom „otvorio“ numeru „S.A.T.“, zvuk je bio kao iz studijske miksete. Ne smemo zaboraviti ni njegov pevački doprinos, s obzirom da je često bio u ulozi pratećeg vokala.
Vlada je (nakon Olivera) najduže u bendu, ali je i čovek koji na bini deluje najsmirenije i najstaloženije. Stoga, nije čudo što baš on iz pozadine vuče konce i brine se da u Kandi, Kodži i Nebojši sve bude kako treba. Sa njegovim palicama na sceni sve počinje i sve se završava, a van scene tu je nevidljiva dirigentska palica. Kao čovek je tih, miran i nenametljiv, ali svoj deo posl(ov)a savršeno obavlja. Sa njime je svaki takt na svom mestu i dešava se u pravo vreme.
Oliver se najmanje od svih promenio, što je dobra vest. Potrebni su nam ta njegova specifična boja glasa, vibracije, lucidnost i priče na ivici prekida stvarnosti. Njegove zatvorene oči i sanjarenje dok peva, osmeh i mašta razdraganog deteta koje se igra u pesku. Samo neka te njegove dečje igre, kao i uvek, dobiju zaokruženu formu… Prošli put se u svečanoj sali NIS-a poigravao sa Jacksonovom „Billy Jean“, a sada je ta pesma bila i zvanični deo repertoara. Eh, da… Primetićete na slikama da se Oli malkice ubucio. Na zdravlje mu bilo!
No, i pored svih iznenađenja, neočekivanih promena, kašnjenja koncerta prvog dana, niko od posetilaca nije gunđao, pomislio ili rekao nešto loše. Sa prvim taktom je „polako“ krenula dvodnevna magija u Bulevar Booksu, potom „smo svi oživeli“, pa doživeli „prekide stvarnosti“. Ubrzo smo postali i „razbijeni, ali slobodni“, a onda „prekidi ponovo“… Neopisivi rolerkoster emocija u kome su svi prisutni uživali, kako članovi benda, tako i publika.
Ton po ton, dan po dan… Vikend sa dragim umetnicima je bukvalno proleteo, bez ikakvih tajni, ne ostavljajući nikome vremena da preterano razmišlja. Jednostavno, svi su se prepustili muzici i osetili čistu slobodu i ljubav, što im je udahnulo preko potreban deveti život pred možda i sudbonosne izazove. Tokom dva divna dana u knjižari nebo je zaista sišlo u grad. I ne samo da je sišlo, već je i ostalo tu. Tu i tamo, tamo, tamo…
