(Mi ćemo biti samo) Lutke na koncu –čuvari nasleđa

7.3.2026., 22.30, Stari Silos, Jagodina

U jeku ogromne prašine koja se podigla ne samo u srpskoj javnosti povodom zaštite “presvetog” lika i dela Branimira Džonija Štulića i njegove Azre i očekivane debate na tu temu, usledio je i koncert u Jagodini, sastava Lutke na koncu koji su zapravo prepoznatljivi tribjut bend legendarnih Kud Idijota, nekoliko poslednjih godina

Da se uozbiljimo i ne izlazimo baš puno iz teme, prošlo je već 14 godina otkad je nikad prežaljeni Branko Črnac – Tusta, pevač, frontmen i jedan od osnivača legendarnih uživo preminuo, pa je samim tim i sastav Kud Idijoti prestao sa radom, ali obzirom da je i njihova zaostavština kultna, red je bio da se neko postara bar na neki način da se i ta saga nastavi. Ispostavilo se da ostali članovi nisu bili kadri da zamene Tustu u postavi benda, što je skroz legitimna i normalna stvar, ali ima i tu odstupanja, no čini se da je to bila u tom trenutku bila jedina prava i zdravorazumska odluka…

Prisećajući se prvih dodirnih tačaka sa Kud Idijotima, ne znam ni sam kako sam i kad prvi put čuo za njih, ali jasno se sećam onog Tustinog čuvenog “Thank you, you three thousand people” i svoje snimljene crvene C 90 TDK kasete… Taj period srednje škole obeležila mi je i ekskurzija po Beogradu i kupovina prvog izdanja ploče “Mi smo ovdje samo zbog para” i kasetnog singla “Neću da radim za dolare” (da, to vam je ono sa usemplovanim delom pesme Samante Fox – Touch me) u Srećnoj galeriji SKC-a, ali i neizmerna sreća, sreća, radost par godina kasnije zbog kupovine prvog izdanja ploče “Bolivija R’n’r” (zbog čije cene mama Spomenka nije htela sa mnom da priča nedelju dana) na zvanično jednom od njihovih poslednjih koncerata koji se desio u zgradi Elektronskog fakulteta u Nišu, u bivšoj nam državi znanoj kao SFRJ, sa tačnim datumom – 13.4.1991. To su vam rođaci, verujte – bile baš velike stvari u ono vreme…

Od tada je prošlo baš mnogo godina, tadašnja velika država se raspala na mnogo manjih kombi država, Kud Idijoti su sve vreme bili tu, strpljivo čekajući svoj trenutak povratka na srpske prostore. NS + Koncert Godine, To Be Punk festival, kao i samostalni koncerti sa njihovim prijateljima po Novom Sadu, razna izdanja Exita, te koncerti po raznim mestima i festivalima po prestonici, neki open air festival u Pančevu, Niš par puta… To je samo na “prvu loptu”, jedan deo njihovih nastupa u Srbiji u periodu 1998-2011, kojih mogu da se setim, gde sam imao tu čast i privilegiju da ih pogledam uživo, družim sa njima, pa je svojevremeno na jednom od njih u komunikaciji sa Saletom Verudom pao i neformalni dogovor oko njihovog nikad održanog koncerta u Paraćinu. A onda, i do mene je tamo negde 2011. došla priča o Tustinoj bolesti i njegovoj velikoj borbi sa rakom…

Treba se setiti i 2014. godine, kada je Nenad Milić frontmen Tito’s Bojsa-a i poznati društveni aktivista uspeo da dobru ideju sprovede u delo kroz kompilaciju “Za Tebe – A Tribute to Kud Idijoti” i uspeo da uradi ono što mnogi nisu – da kroz muziku poveže čitav region. Tu se nalazilo 25 pesama koje su bendovi širom bivše države, kao što su Hladno pivo, Goblini, S.A.R.S., Dubioza kolektiv, Pankrti, Atheist Rap, Lačni Franz, Psihomodo Pop uradili u čast istarskih legendi. Poseban segment ovog projekta bila je humanitarna misija: kompletan prihod od prodaje CD-a i vinila doniran je deci oboleloj od malignih bolesti što je bila ključna tačka koja je projektu dala notu ozbiljnosti i društvene odgovornosti. Svi bendovi zastupljeni na pomenutoj kompilaciji su na svojim koncertima, barem na bis svirali pesme koji su obradili, ali nije bilo klasičnog tribjut to Kud Idijoti benda sve do pojave sastava, Lutke na koncu, te je ekipa iskusnih beogradskih muzičara rešila da na pravi način sačuva uspomenu na legendarne Puljane i to radi veoma uspešno već neko vreme.

Pevajući prethodnih dana i znajući da “nitko ne vidi, šta u mom džepu ima, uskoro se neće ništa vidjeti od dima, u koji ću za tren sav uroniti“, lako je kao i uvek, pao dogovor sa ortakom Vladicom Milenkovićem sa kojim sam sticajem okolnosti Kud Idijote gledao na prepunoj Banovini u Nišu, mislim daleke 2001.god, tako da za odlazak za Jagodinu nije bio problem, mi smo već tamo domaći…

I nije baš ni zgodno kad se mnogo puta u različitim postavama pogleda original, pa posle mnogo godina kad čovek od dečačkog dođe u neko zrelije doba, pa počne da izvoljeva na različite načine postane džangrizav, te mu fali ovo, te mu fali ono…ali nije baš sve kao što se čini..

Džoni, izvini – ali kad me prorade emocije na kardio, postajem krajnje racionalan. Lutke na koncu nisu uveženi džabuneri sa Temua, al jesu danas savremeni Kud Idijoti za šire narodne mase. Bend čine: Vladan Vasiljević, Vuk Pavlović i Dejan Milojević, koji zvuče verno originalu, čak i u ijekavštini, mada iskreno tonska proba nije baš puno obećavala. Već sam 2 meseca ranije, u vreme Golijat festa, pisao o svim plusevima i minusima Starog silosa, da se puno ne ponavljam, ali kad bi se npr. samo razglas inovirao, mislim da bi krajnji rezultat bio mnogo bolji. Jeste on dobar i radi, ali je star, pasivan, prevaziđen… Ona mikseta Dynacord, model iz 1972. je baš retro. Čuje se sve, snagaši guraju i gruvaju, ali po običaju fale binski monitori, sam kvalitet zvuka je druga liga, no na kraju, nema ni veze – Srbija je ovo, brale… Kutije smeštene skroz pozadi, valjda da muzičari čuju sebe, ali postoji realna bojazan da se zvuk odbija od susednog zida zbog blizine što je poseban problem. Na ovakvim koncertima smo se baš zbog prelaska sa pasivnog na aktivan zvučni sistem, odvikli od mikrofonije, pa je u par navrata stvarno nenamerno zvučalo kao da je recimo 1985… Manji broj mikrofona koji treba da ozvuči bubanj je takođe problem, oldskul tonac nije očekivao da i bubnjar peva… Rasveta je vrlo slaba, na nivou diskoteke, pa je to uzrok izuzetno malo jasnih fotografija sa svirke, jer ni sa uključenim blicem, nisu baš neki rezultati..Verovatno će mi mesto same bine u vidu kvadrata nekako u centru prostora sa leve strane, biti do kraja života upitno, nelogično i mistično… Fali samo šipka i go go plesačice. No, stvari se prihvataju takve kakve jesu. U pitanju je prostor koji zbog veličine ima ubedljivo najveću perspektivu od svih trenutno u Pomoravlju, moto klub koji njime rukovodi je klub izgleda širih pogleda od običnog moto kluba i sve to čini da se dešavaju ovakvi pomalo atipični muzički dogadjaji za klasičan muzički izbor bajkera. I sve je ok, naročito kad događaj poseti drugi moto klub, odnosno kad im dođu u goste. Svidelo mi se lično npr. to što nije bilo mnogo dece na koncertu, pa je većinu posetilaca činila starija ekipa kojima Kud Idijoti jesu predstavljali nešto u određenom delu života. Današnja urbana deca imaju malo čudan muzički ukus, čak i kad je taj rnr u pitanju, ali pozdravljam…

Omladinci su bili na Bigru i Paja Kratak iste večeri u Svicu, ali pošto je to “Rep za malu decu”, znači čak ni približno isti žanr kao Lutke na koncu, može se reći da je njihovo odsustvo opravdano, ali jeste i veliki problem kada imaš 2 događaja uživo u istom danu u gradu veličine Jagodine, zbog same masivnosti, odnosno posete događaju…

Svi muzičari imaju generalno isti problem na početku nastupa na gostujućem terenu. Nesigurnost zbog novonastalih uslova nije baš mala, ali Lutke na koncu recimo, pomalo stidljivo kreću sa “Vesnom”. Nije kome je rečeno, već kome je suđeno, sledi “Ja sjećam se”, za lagano zagrevanje. Beton je svuda okolo, i pored velikog kalorifera kod ulaznih vrata, u ostatku prostorije, nije baš ni malo prijatno… Doduše, nema bespotrebne preduge priče između pesama, a pošto smo svi deo “Cirkusa”, uvek nosimo “Darwill”. I baš smo neko uronuli u dim u vidu “Minijature”.

Paraćinska ekipa na koncertu malobrojna, odabrana i vrlo respektabilna. Rekoh ja već Vlajče, ali i Cvele, Goldi i moja malenkost već sa oduševljenjem dočekuju “Hoćemo Cenzuru”, kao sledeću pesmu, umesto potpisa slede “Lutke na koncu”, “Nema više snifera”… I zvuk je već dobar, kako je trio u pitanju, možda je najveći problem u jačini 3 vokala, ali kome je pa to bitno kad svi pevaju i uživaju sad već u karnevalskoj atmosferi, sve je horski, kao na stadionu. Na slovo, na slovo M – “…Maja ne, ne nije ovdje Maja ne…“, “Marjane”. Samo najveći hitovi… S vremena na vreme, menjam mesto na koncertu, odlazim sa jedne, pa sa druge strane, slede “Ostajem sam”, iako je prepoznatljivi intro predviđen za “Disco is not dead”, sledi “Glupost je neuništiva”, gde se nadovezuje “Neću da radim za dolare”, pa “Ne zaboravi”, “To nije mjesto za nas”, “…kad srce radi bam bim, bam, bam, bam… – Za tebe”… Najlepše pesme o ljubavi ispevane na način majstora sa mora, zato je i autfit Lutki na koncu u mornarskim majicama. Na polovini smo koncerta i vreme je za “Io Sono Dittatore”. Kao i uvek “..mi ćemo preživjeti…”, sećanje na neka prošla, lepša vremena, pa zaoštravanje sa “Fuck The System”, “Pesma o Marinu, ribaru i moru”, pa ciklus naglašeno ljubavnih “Bye, Bye, Baby”, sa dizanjem rampe na “Ja sam te ludo volio”, “Ali to nije još gotovo”, pa “Sad tražiš ljubav tu na ulici, već dugo želiš dobru zabavu, sad tražiš ljubav tu na ulici, al’ te više nitko ne primjećuje…” – naravno ”S Djevojka”.

Pucnjava iz svog oružja uz “O Bella Ciao”, “Mi smo ovdje samo zbog para”, samo prividno spuštanje lopte uz “Kada sunce opet zađe”, “Spavaj”, ponovno ljubavna jedna u vidu “… sve ste vi djevojke iste (iste), sve ste vi djevojke iste (iste)..”, i superfinale koncerta uz “Zbogom, Marija” i “Bandierra Rossa” na bis.

Trideset i jedan vanvremenski hit, obavezna lektira za sve nas koji smo rođeni krajem šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka, a stasavali krajem 80-tih i početkom devedesetih, pun kofer radosti i evociranje uspomena za nešto više od 100-nak ljudi i prelepo putovanje kroz prošlost. Za naše i generacije koje su došle posle nas, tj za sve nas koji smo odrastali uz zvuke buntovnih akorda, koji smo u muzici pronalazili slobodu, identitet i snagu da se odupremo svakodnevici ovo jeste naše “punjenje baterija”.

Lutke na koncu su svojim nastupom uspeli da ožive duh Kud Idijota, ispune svoj primarni zadatak, da prenesu energiju i emociju onako kako su to najbolje znale – iskreno, snažno, bez kompromisa. Publika jeste disala zajedno sa njima, svaki ton je bio podsećanje na prošlost, na prve koncerte, na ljubav, na osećaj zajedništva koji se ne može kupiti, niti ponoviti. Visoka ocena za trud i svirku nije samo pohvala – to je priznanje da muzika legendarnih uživo prevazilazi vreme, da povezuje generacije i da u srcima budi ono što nikada ne umire. Da je Tusta mogao da čuje, sigurno bi bio ponosan, a to je nekako sasvim dovoljno. Energija Kud Idijota nastavila je da živi kroz Lutke na koncu, odnosno one koji ih pamte i kroz one koji ih prenose dalje. To i jeste suština.

Izuzetno mi je drago što sam prisustvovao i ovoj muzičkoj priči o prošlosti koja se vraća u sadašnjost, kao svojevrsni vremenski rolekoster i o ljudima koji su kao čuvari nasleđa kroz pesmu pronašli sebe..

“…kad sunce opet zađe,
i ptičice zašute sve,
ja ipak ću te čekati dragi,
do kasno u noć…”

Atheist Rap + Ž-Bunt uživo iz “Svica”

Tags: Kud Idijoti, Lutke na Koncu