Moj Miladin Šobić: Ruka maestra na prozoru i Stakin autogram

Kantautor sa gitarom koji je, kao retko ko drugi, pretočio u pesme osnovne civilizacijske vrednosti, onaj koji je ušao u dubinu čovekovog bića i ono što nije valjalo trudio se da pesmom popravi, onaj koji nije pjevao za slavu i pare, onaj koji je stvarao onako kako je mislio da treba da bude…

Najpre jedna baš lična priča. Pre nekih dvadesetak godina put me vodio pored Nikšića. Da prolaziš pored grada gde živi Šobić, a da ne ideš da ga vidiš, stvarno je neprimereno, iako ga nisam znao lično. Pitaj jednog, pitaj drugog, došao sam negde do njegovog sokaka, u njegovoj mahali. Okrećem se okolo, tražim da ga vidim sve u nadi da ću uzeti autogram ili ćemo napraviti zajedničku fotografiju. Ipak, pričamo o jednom od najvećih kantautora bivše SFRJ. Tako lutajući prilazi mi jedna 75-godišna gospođa. Kaže mi „I ti tražiš Šobića? A nijesi prvi?“. Zaprepašćen sam, ne znam šta da odgovorim. Ona produžava „Eno onde živi, ali je zavesa navučena pa ne znam da li je tu. Ja sam njegova komšinica i ponekad popijemo kafu zajedno“. U tom momentu pojavljuje se ruka na prozoru Šobićevog stana i pokreće zavesu. “Eto, to je on, idem da ti donesem autogram, al da ti častiš”. Ide i vraća se posle 5 minuta. Kaže “Nije raspoložen za autograme niti za slikanje. Da li imaš hemijsku i papir”. Dajem joj to što mi traži. Ona uzime hemijsku i na parčetu papira piše nešto ovako “Staka, komšinica od Šobica” i kaže mi “Eto i to ti je nešto”, daje mi papir i odlazi. I eto, dobio sam autogram od Stake, Šobićeve komšinice. Da je bio original od Šobica, možda bi mi ga ukrali, možda bih ga prodao, a ovako ko želi autogram od komšinice. Još ga čuvam negde, kao skriveno blago, kao izgubljeni let leptira, kao dokaz da negde postoji neko ko je dotakao sve nas svojom čistoćom, ljubavlju, drugarstvom.

Miladin Šobić rođen je 1956. godine u Nikšiću, u Crnoj Gori. Legenda kaže da je više vremena posvećivao gitari, nego knjizi dok je studirao u Dubrovniku. Pod neverovatnim utiskom tadašnjeg studentskog života i studentskog prijateljstva stvorio je najljepše pesme. Svirao je po sobama u studentskim centrima, ulicama, domovima kulture, svugde gde su hteli da ga slušaju.

Prvi singl, himna studenata „To sam ja“ izdaje 1975. a na Subotičkom festivalu 1976. osvaja drugo mesto sa pesmom “Daj nam neba”, a iza njega je grupa Suncokret u kojoj su članovi bili današnji bardovi roka.

Završava fakultet i ide u Sarajevo. Prvi album „Ožiljak“ objavljuje 1981. za “Diskoton” u produkciji Gabora Lenđela u tiražu od 15 000 primeraka. Pesme “Džemper za vinograd”, “Stare novine”, “Od druga do druga”, “Kad bi došla Marija” postaju mega hitovi i to u ono vreme kad na ovim prostorima vlada Novi val/talas. Avtobiografske pesme i pesme posvećene studentskim danima nalaze put do publike.

Već 1982. izdaje i drugi album “Umesto gluposti” opet u produkciji Gabora Lenđela, takođe za sarajevski “Diskoton”. Pesme “Đon” i “Ne pokušaj menjat me” ustoličavaju ga kao izvanrednog kompozitora, kantautora sa svojim sopstvenim senzibiletot. Za vreme snimanja trećeg albuma “Barutane ljubavi” njegova sestra umire posle duge i teške bolesti. Bili su previše vezani jedno za drugo. To ga strašno pogađa i od tada prekida sa izdavanjem pesama, čak i “Barutane ljubavi” nije snimljen. Možda i stvara nešto, ali nema ničega za javnost, totalno povučen. Retko ko zna šta se dešava s njim. Prolaze godine, negove pesme postaju himne, evrgrini, svuda su rano slušane i prepevane, a Šobića nema nigde.

Preživljava moždani udar 2013, ali se vremenom oporavlja. U 2016. dobija “13. julsku nagradu” jednu od najvećih nagrada u Crnoj Gori za sve što je uradio. Evo i danas kad u kafiću, kafani, stadionu puste neku njegovu pesmu “Ašik Ajša”, “Sutomore”, “Svetionik”, “Desetka iz drugarstva” ljudi pevaju naglas njegove pesme. Najinteresantnije je da je njegov uticaj sa vremenom postajao sve jači, i mnogi ga spominju kao kompozitora od kog su najviše uzeli… kao neki muzički guru, kao najveći heroj.

Još je živ i kreće sa na relaciji Nikšić – Podgorica.

Tags: Miladin Šobić