Najtiši koncert Nikole Vranjkovića: Dan kada je tuga pobedila bes
Botanička bašta „Jevremovac“ (06.09.2025.)
Oaza nesvakidašnje vegetacije pruža dodatnu intimu ionako intimnoj muzici beogradskog kantautora, pa su se mogle uočiti scene koje se, inače, na „regularnim“ Nikolinim koncertima ne viđaju. Tako je, na primer, ovaj nastup istovremeno bio stajaći, sedeći, ali i ležeći, s obzirom da su brojni posetioci poneli ćebad od kuće.
Neki dani nekad liče, a poneki malo više… Zaista, 6. septembar je „ličio“ kao stvoren za koncert Nikole Vranjkovića i njegovog benda, ponajviše zbog toga što je neko umislio da njegova fotelja vredi više nego životi svih nas. Možda baš zbog toga „Fotelja“ nije ni bila na set listi. No, nije bio ni „Andrej“. Osim neprijatnih asocijacija, nijedna od njih se nije uklapala u koncept „najtišeg koncerta“. S obzirom na okolnosti, prirodnije bi bilo da je ovaj koncert u organizaciji Long Playa bio bučan, jer ljudima je još kako bilo potrebno da odagnaju akumulirani bes.
Veče pre koncerta, u Novom Sadu se dogodila jedna od najbrutalnijih intervencija policije od početka protesta tokom koje je povređeno i uhapšeno više desetina građana. Nikola se zbog toga posebno zahvalio svima koji su iz Novog Sada došli u Botaničku baštu, svestan da nije lako slušati bilo kakvu muziku (pa ni prikladnu poput njegove) nakon takvih dešavanja. Na sve to se nadovezao i tragikomični poraz od Finaca u košarci, tako da je Vranjkovićev koncert mnogima poslužio za vidanje nagomilanih rana.
Reč „ološ“ je nekako bila lajtmotiv večeri u „Jevremovcu“, pa sam ozbiljno razmišljao o tome da je uvrstim u naslov teksta ili je na neki drugi način istaknem. Nikola je svoj nastup počeo i završio podsećanjem na tu groznu besedu (i onoga ko je obilato koristi), pa ni ja nisam mogao da izbegnem njeno pominjanje. No, odustao sam od dalje elaboracije ne želeći da ovaj koncert pretvorim u „muziku za ološe“. Tim pre što je i botanička bašta mesto gde se gaje i čuvaju lepi, retki i vredni primerci biljaka, a takvi su bili i ljudi koji su te večeri došli u „Jevremovac“. Takvi su, zapravo, ljudi koji slušaju Vranjkovićevu muziku.
„Najtiši koncert Nikole Vranjkovića“ u Botaničkoj bašti polako postaje tradicija. Prvi je održan u septembru 2023. godine, a niz je nastavljen tačno 12, odnosno 24 meseca kasnije. Oaza nesvakidašnje vegetacije pruža dodatnu intimu ionako intimnoj muzici beogradskog kantautora, pa su se mogle uočiti scene koje se, inače, na „regularnim“ Nikolinim koncertima ne viđaju. Tako je, na primer, ovaj nastup istovremeno bio stajaći, sedeći, ali i ležeći, s obzirom da su brojni posetioci poneli ćebad od kuće.
Bilo je pregršt parova, kako mlađih, tako i starijih, koji su zagrljeni ležali na travnatom tepihu „Jevremovca“ i prožimali lepa i melanholična sećanja, mučnu sadašnjost i neizvesnu budućnost. Sve te naše životne priče stanu u „dve reči“ Nikole Vranjkovića, a na viši nivo budu uzdignute elegantnim muziciranjem Danila Nikodinovskog, Vladana Božilovića, Miroslava Užarevića, Milana Vučkovića, Ivana Zoranovića i Gorana Savića. I onda to nekome bude uteha i melem na ranu, a nekome katalizator za borbu sa sopstvenim demonima.
Ako zbog onog „najtiši“ možemo da kažemo da je ovaj koncert izgledao kao standardno, akustično i sedeće izdanje Nikole i benda, ono što je ovoga puta pravilo razliku bilo je prisustvo sjajnog gitariste, kompozitora i novinara Dragutina Jakovljevića Gute. On je dva puta izlazio na scenu: kada je trebalo da svira „svoju“ pesmu „Kad tuga pobedi bes“ i na samom zatvaranju nastupa, kada je bend izveo „Najduži je poslednji sat“. U međuvremenu, Guta je strpljivo sedeo kraj bine, upijao svaki ton koji je sa nje dolazio i tikovima odobravanja pružao podršku svojim saborcima. Svakako, njegovi „minuti“ bili su i najemotivniji momenti na koncertu.
U međuvremenu, koje nam niko nije ukrao, publika je mogla da se prepusti „retrospektivnoj introspekciji“, nadvlada većinu negativnih emocija i dozvoli da tuga bude dominantan osećaj. Tuga bude i prođe, a to nam je u datom trenutku svima i bilo potrebno – da loše stvari nekako prođu. Ima vremena za bes… Sada treba zadržati svoj dah i snagu svoju ne bacati uz put. Treba je sačuvati za poslednji sat. A on je, kao što znate, najduži. I sve nam je bliži. Samo se setite kako smo gledali Majdan k’o pakao da je na dnu…
