Klopka za Nemeček: Prkosni Balkan u domovini krautrocka

Bürgerhaus Glockenbachwerkstatt, München (27.09.2025.)

---

Momci iz benda nisu ostali pošteđeni provokacija. Tako im je cinik koji stoji iza ovih redova rekao da, eto, „Nemeček u Nemačkoj predstavlja izdaju Erneove borbe i hrabrosti, kao i antifašističkih ideala u celini“. Kao da mi je pročitao misli, Leo je imao spreman odgovor: „Da, Lav Trocki bi nas se sasvim sigurno stideo zbog ovoga“.

Ne, nije mi padalo na pamet da Žiku, Bornu i Lea o tome unapred obavestim, tražim da me stave na spisak gostiju i slično tome. Naprotiv! Želeo sam da vidim njihova iznenađena lica i čujem čuveno metafizičko pitanje „otkud ti ovde“. Ušavši u „spolja gladac, a unutra jadac“ klub, mnogo prikladniji balkanskim standardima nego arijevskim, upitao sam organizatore gde su momci iz hrvatskog sastava Nemeček. Fin momak sa naših prostora odveo me je do backstagea.

„Sad će oni, sačekaj ih tu ispred vrata“, reče mi čovek uz opasku da su se umetnici silno iznenadili činjenicom da ih traži „neko ko ih zna“. A onda je usledilo iznenađenje i za mene, s obzirom da je poslovično oprezni Žika poslao Lea u izvidnicu. Doktor nije izustio ni reč, ali je njegov skamenjeni pogled govorio sve. Srdačni pozdrav i upadamo u restriktivni prostor. S vrata vidim da bubnjar… Spava! Kažu da je on poslednji vozio do Minhena, te ga zbog toga treba opravdati. No, ja nisam imao razumevanja i probudio sam neočekivano bezbrkog Bornu.

„Otkud ti ovde?“, jedva sam dočekao da neko od njih izgovori. „Eh, nije otkud, nego zašto“, uzvratio sam. Znaju oni dobro zašto, ali da elaboriram još jednom. Nemeček je jedan od retkih bendova sa ovih prostora koji je uspeo da nađe savršen balans između lokalnog (regionalnog) i globalnog, tradicionalnog i modernog, hrvatskog, srpskog, bosanskog i albanskog. U prilog svojim tvrdnjama reći ću samo ovo: poslušajte njihovo remek delo od albuma „Prokletije II“ i sve će vam biti kristalno jasno. A ako vam i dalje nije jasno, preslušajte pomenuti album još jednom. Dva puta.

Bürgerhaus Glockenbachwerkstatt je višenamenski prostor u samom centru Minhena. Jedna od prostorija je klasičan kafić sa šankom i stolovima, druga predstavlja malu salu za koncerte i druge kulturno-umetničke programe, okvirnog kapaciteta između 100 i 150 ljudi, a treća je već pomenuti backstage, mada ta soba može biti iskorišćena i u druge svrhe. Klub poseduje i baštu koja je, takođe, prikladna za organizovanje različitih vrsta programa, kafenisanje, pivopijenje i bleju tokom toplih i vedrih dana (koji u Minhenu nisu tako česti). Nešto nalik novosadskom CK13.

Koncert Nemečeka organizovalo je udruženje balkaNet, koje u Minhenu postoji i radi od 1998. godine. Čine ga razni umetnici i kulturni poslenici, stanovnici ovog grada, uglavnom poreklom iz zemalja bivše Jugoslavije i Zapadnog Balkana. Stoga su kulturni, umetnički, ali i naučni sadržaji koje balkaNet priređuje vezani za ovo područje. Leta 2020. godine ovo udruženje „ulazi“ u društveni centar Glockenbachwerkstatt i otada svake četvrte subote u mesecu organizuje svoj balkaNet Ming(R)a Lounge. Nastup hrvatskog benda upravo je bio deo tog programa, a koji sat pre koncerta u istom prostoru je predstavljen roman „Irma i ja“, potresna autobiografija sarajevske pijanistkinje Irme Bejdić.

Jedno od poznatih imena koje stoji iza udruženja balkaNet je Asmir Šabić, muzičar, umetnik i društveni aktivista poreklom iz Travnika. Njegov sastav Lucile And The Rakibuam bio je uvertira za nastup Nemečeka, a okupljenima su predstavili muziku baziranu na melodijama Anadolije i Bliskog istoka, svojevrsnu fuziju folklora i psihodelije šezdesetih i sedamdesetih godina i modernih muzičkih žanrova. Uz to, čuli smo i neke obrade pesama drugih bendova, a među njima se izdvojio „Zumbul“ od Kultur Shocka. Sve u svemu, bilo je to zanimljivo putovanje našim i nama bliskim meridijanima. Novinar-provokator nije odoleo da ne upita Asmira zašto od Kultur Shocka nisu svirali „Hashishi“, s obzirom da zumbul baš i nije prikladan za pušenje, na šta je umetnik diplomatski mudro i sa osmehom odgovorio „biće drugi put“.

Ni momci iz Nemečeka nisu ostali pošteđeni provokacija. Tako im je cinik koji stoji iza ovih redova rekao da, eto, „Nemeček u Nemačkoj predstavlja izdaju Erneove borbe i hrabrosti, kao i antifašističkih ideala u celini“. Kao da mi je pročitao misli, Leo je imao spreman odgovor: „Da, Lav Trocki bi nas se sasvim sigurno stideo zbog ovoga“. I, tako… Reč po reč, pivo po pivo, dođe i taj momenat da se balkanski, prkosni krautrock predstavi u domovini tog muzičkog žanra. A kad smo već kod piva, to mi je jedina zamerka u ovoj skoro savršenoj večeri. Jednostavno, Augustiner Lager Hell (sa zelenom etiketom) je baš loše pivo i toplo vam preporučujem da ga izbegavate. Ja nisam mogao, jer u „kafani“ drugog nije bilo.

Ne znam da li je baš Nemačka ta „os svijeta“ o kojoj peva Žika. No, zbog istorijskih okolnosti i činjenice da su u jednom trenutku svi grijesi svijeta pali upravo s „Himmel über Berlin“, pesma „Os svijeta“ je bila savršen izbor za otvaranje koncerta. Nisam siguran koliko je Nemaca bilo u publici, s obzirom da su se sa gotovo svih strana čuli balkanski jezici, ali se nadam da ih je bilo dovoljno da vide i čuju balkansku varijaciju na njima dobro poznatu temu. Ne zato što je „naša“, ali je svakako sadržajnija i višeslojnija od onoga što nude Tangerine Dream, Faust i slični bendovi.

Kao i uvek, momci su bili ekstremno motivisani. Mali ili veliki koncert, festival ili samostalni nastup, turneja ili jedna svirka u tri meseca… Njihov pristup je uvek konstanta, što će reći do koske profesionalan, a zvuk na sceni je gotovo identičan studijskom. Za Vedrana Živkovića Žiku možemo reći da je „kost“, odnosno slovenska duša Nemečeka. Iako distorziran, njegov brač je, ipak, tambura, a dobro se zna gde je njen dom. Kroz nju i stihove koje Žika piše oseća se ta balkanska toplina i gostoljubivost. Naravno, ne možemo govoriti u apsolutnim kategorijama, ali je, u suštini, Vedran ta „nežnija“, balkanska strana Nemečeka.

Nasuprot njemu, sa Leom Beslaćem na klavijaturama stiže mračni, hladni talas severnjačkog, gotičkog vazduha. On je „meso“ koje savršeno prianja uz „kost“ iako su to raznorodne muzičke kategorije. Da biste bolje razumeli taj krautrock ogranak benda, poslušajte njegov samostalni projekat Povraccio Di Colteo. Kao što u filmu „Blue Velvet“ kaže Dennis Hopper: „Now it’s dark“. No, osim što je tako „mračan“, Leo je i superzabavan na sceni zbog svog karakterističnog synth plesa i elastičnih ruku, a njegovo muziciranje u velikoj meri podseća na tkanje na razboju.

Da bi „kost“ i „meso“ uspešno srasli, neophodni su elastično vezivno tkivo i hrskavica, a taj element je upravo Borna Maksan, bubnjar koji savršeno oseća ritmove dve krajnosti i sliva ih u jedinstveni tok. Jednako energičan i senzitivan, Borna daje i intelektualni doprinos radu benda, pre svega kroz svoje kreativne ideje, s obzirom da veoma uspešno vizualizuje zvučne signale. Ako se tako može reći, on je trostruka ličnost: malo je Žika, malo je Leo, a malo je i svoj. Definitivno, on je „cement“ koji kovalentne veze u bendu čini čvrstim i stabilnim.

S obzirom da sam ih već čuo i video nekoliko puta, Nemeček me nije preterano iznenadio nekim novinama. Bez obzira na to, svaki ton je bio uživanje, a svaka reč navodila na duboko promišljanje. Bilo je zanimljivo videti kako publika reaguje na njihovu muziku, a na osnovu uočenog, može se reći da se krautrock u obogaćenom izdanju vratio kući. Bend je osvojio još jedan važan grad na muzičkoj mapi, a naša dijaspora je dobro prihvatila višeslojni umetnički izraz ovog sjajnog trojca. Verujem da je muzika Nemečeka pomogla i starosedeocima Minhena da bolje razumeju sve dubine ovih naših prostora. Ako se to i zaista dogodilo, misija benda je u potpunosti uspela.

Braća Left — Live Session 2025

Tags: Bürgerhaus Glockenbachwerkstatt, München, Nemeček