Kao prvo, postoje razni načini slušanja i čuvanja muzike. Lično, poštujem svaki vid navedenog, a i tačno je to da se i “uz tranzistor možeš lepo zabavljati” (Grupa I), s tim da je jako bitno ne samo okruženje u kome živiš, nego i gde se krećeš i šta želiš od života. Gotovo pola veka skupljam vinile, uživam svakodnevno u muzici, volim da izaberem i pogledam nastupe, uglavnom rok izvođača, ali sam duboko svestan da sam sve to započeo u jedno drugačije vreme, bez raznoraznih ovosavremenih skalamerija, interneta, u najboljem slučaju dva TV kanala, sa povremenim ekscesnim rok prilozima na kašičicu, te tu i tamo radio programima koji su teško dobacivali signal po ubogim provincijama.

Kao drugo, slušati vinil – gramofonsku ploču, je jedan kulturološki obred, duboko zapečen u svakom iskrenom ljubitelju tonova koji ga ne ostavljaju ravnodušnim. Tvrdim, da kada se na kraju slušanja vrati ručica u prvobitni položaj (a nakon okrenute druge strane) ako kroz vas ne prođe neki dašak sete, tuge, radosti ili bola, odnosno sve osim ravnodušnosti, onda bude prazan osećaj kao da je niste ni stavili na gramofon.

Kao treće, mnogo pre samog slušanja vinila, zadovoljstvo je kupiti taj četvrtasti omot, staviti pod mišku, doći kući, otvoriti isti i pomirisati tu svežinu i duboko izdahnuti sa utiskom spokojstva i zanesenosti. Otvoriti album, videti tekstove, ako ih ima, pod prstima osetiti šuškanje unutrašnjeg omota ploče, predstavlja neponovljivi užitak, merljiv samo dubokom opijenošću srećom.

Odlaganje i čuvanje tog plastičnog muzičkog čuda je isto kao kada kolekcionari skupljaju knjige i prave vlastitu biblioteku. Za svaku gramofonsku ploču sam vezan, znam gde sam je i kada nabavio, koliko sam morao da se lišim nekih drugih stvari da bih uživao u intimnim trenucima slušajući vinile, gde su i po kojim žurkama upropaštene sa otiscima kao da je daktiloskopija rađena na njima, na kojim mestima se čuje duboki šum, a, bogami, na nekim mestima i preskoče. Jednostavno, koliko godi ih čuvali, na njima ima nekog traga. Svaka ploča, svaki ustajali ožiljak na njoj, ima svoju priču.

Ritual kupovine, otvaranja omota, puštanja, slušanja i skladištenja vinila je niz malih zadovoljstava koja grade jedno veliko, unutarnje spokojstvo bar na navedene trenutke u kojima se bavite duševnom tišinom i samospoznajom. Zbog tih malih trenutaka, uvek sam se osećao bolje, smirenije i zadovoljnije. Znam da vinil ne pripada samo rokenrolu, da je na njemu svašta, da ne kažem sačuvaj bože, štampano i izdavano, ali je, ipak, nekada teže bilo izdati isti nego sada objaviti sadržaj na CD formatu. Ovo na jutjubu i internetu i ne računam, mada dozvoljavam da i tu ima zalutalih kvaliteta. No, vinil košta, nije imaginaran, opipljiv je, ali je zato i trajan. A trajnost stvara i kvalitet.

E, sad, što se onog uduvavanja tiče što u tekstu navodi Duško, nikada nisam pripadao tom kolektivitetu, možda i iz razloga što mi je pokojni otac bio izuzetno strasan pušač, majka manje više umeren, navešću samo jednu malu skorašnju iskricu. Moja majka, koja je ove godine zagazila u devetu deceniju, nedavno me je, onako usput, bacivši letimično pogled ka uredno složenim gramofonskim pločama, upitala koliko ih imam. Na moj odgovor da ih ne brojim, ali da ih imam između 600 i 700, tiho starački izustila: “E, koliko je tu para bačeno…“. Nisam odoleo a da ne upitam koliko je u njenom polustolećnom druženju sa nikotinom tek novca otišlo u dim…

Naravno da su zadovoljstva razna, da ih često, ne želeći da se dublje upuštamo, i ne razumemo i osuđujemo. Jedno od zadovoljstava je i vinil i užitak u istom. Takođe, znam da me gazi vreme, protiv toga je svaki otpor uzaludan, ali negde u dubini sebe samog mi je drago što sam deo svoje opsesije rokenrolom i gramofonskom pločom, uspeo preneti i na jednog, sada dvanaestogodišnjeg, tinejdžera, pokazavši mu svu lepotu takvog užitka. Onog mališana što držim na fotografiji, a koji je deset godina mlađi od prethodno opisanog dečaka (sva trojica smo tu), svojom upornošću pokušavam otrovati na vreme. Moje je da probam, imam strpljenja i vremena, a na Svevišnjem je da li će nagraditi uloženi trud. Meni je dovoljna i ljubav.

Toliko o neuništivom vinilu.