Nikola Vranjković: Retrospektivna introspekcija
Studentski kulturni centar Novog Sada (27.02.2025.)
Skoro svaki redovni posetilac Vranjkovićevih koncerata reći će vam da se pre njegovog nastupa danima psihički priprema za taj momenat. No, koliko god se vi spremali za taj „ispit“, Nikola poput zajebanog profesora uvek iz rukava izvuče neko „pitanje“ za koje niste bili spremni, „obori“ vas i poželi vam više sreće u narednom „ispitnom roku“. I tako već godinama unazad…
Nakon tromesečne pauze, vrata nove zgrade Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu ponovo su otvorena za koncerte. Kao što znate, studenti novosadskog univerziteta su u blokadi, baš kao i njihove kolege iz drugih gradova, pa je primarna funkcija SKC-a u proteklom kvartalu bila podrška akademcima u glavnom gradu Vojvodine. Što će reći da je novosadski SKC u potpunosti opravdao svoje ime. I svaka im čast na tome!
Za povratak stvari u „normalu“, ako je u ovoj zemlji išta ostalo normalno, bio je zadužen Nikola Vranjković sa svojim bendom. Dva koncerta inicijalno zakazana za 27. i 28. novembar prošle godine odložena su za 27. i 28. februar tekuće. S obzirom da su neki bendovi već otkazali svoje nastupe i u novim terminima, postojala je bojazan da će se isto dogoditi i sa Nikolinim. No, uslovi za njih su se konačno stekli, a potreba za njima je, čini se, bila nikada veća.
Kada smo već kod uslova, dobro je poznato koliko pažnje Nikola posvećuje kvalitetu zvuka i svetla. U tom smislu, velika koncertna hala u novoj zgradi SKC-a pruža neverovatan spektar mogućnosti, a Nikolini ljudi zaduženi za ton i svetlo su ih na najbolji mogući način iskoristili. Vranjković nije propustio priliku da pohvali zaposlene u SKC-u za sav trud i logistiku, a Novosađanima je poručio da čuvaju ovu instituciju. Istovremeno, istakao je i da „ljudi iz beogradskog SKC-a već godinama kurcem ne mrdaju“.
Prvi od dva Nikolina februarska koncerta bio je sedeći, odnosno poluakustični. To je uslovilo i nešto drugačiju set listu, pa je bend za tu priliku pripremio mirnije i sporije pesme, kao i one koje retko izvodi ili ih do sada uopšte nije izvodio. Treba reći da sala nije bila ispunjena do poslednjeg mesta, a jedino razumno objašnjenje je to što je sva pažnja ljudi usmerena na studentske proteste, zbog čega kulturna dešavanja u manjoj ili većoj meri prolaze ispod radara.
No, ako ste pomislili da je atmosfera u sali zbog toga bila manje napeta… Skoro svaki redovni posetilac Vranjkovićevih koncerata reći će vam da se pre njegovog nastupa danima psihički priprema za taj momenat. No, koliko god se vi spremali za taj „ispit“, Nikola poput zajebanog profesora uvek iz rukava izvuče neko „pitanje“ za koje niste bili spremni, „obori“ vas i poželi vam više sreće u narednom „ispitnom roku“. I tako već godinama unazad…
Ovoga puta ni „profesoru“ nije bilo baš svejedno. U jednom od retkih obraćanja publici priznao je da mu nastup u Novom Sadu u ovom trenutku predstavlja izuzetno veliku odgovornost. No, kada vas je „sedmorica mladih“ u bendu i takva odgovornost se neuporedivo lakše nosi. Svakako, za promenu je bilo lepo čuti da neko oseća odgovornost u vezi sa Novim Sadom. To je definitivno jedna od „dve reči“ koje su za nas u ovom trenutku najvažnije.
A u jednom od preostalih muzičkih intermeca Nikola je uz osmeh viknuo „Firči, veži ga“. Svi dobro znate ko je Firči, a gospodin koga je trebalo vezati sedeo je tik uz legendarnog bubnjara i gromoglasnom mimikom iskazivao ono što smo svi u sali osećali, a malo ko se usuđuje da iz sebe iznese u etar. Ne želeći da „zadrži svoj dah“, Firčijev prijatelj je nesvesno otvorio i ostatak sale, pa se povremeno moglo čuti horsko pevanje, ali i horsko plakanje. Ovo potonje se desilo tokom pesme „Najduži je poslednji sat“.
Jer, ako to nekome i dalje nije jasno, muzika Nikole Vranjkovića predstavlja sve ono od čega želimo da pobegnemo, što želimo da gurnemo pod tepih ili strpamo u suteren. Lakmus papir, katalizator bola sa kojim nismo spremni da se suočimo. No, kada se jednom pređu te granice, retrospektivna introspekcija uz Nikolinu muziku postaje redovna psihoterapija. Suština života i jeste u tome da izađemo na crtu onome što nas boli. I moraćemo da naučimo da živimo sa tim, nema nam druge…
Vraćam polako film unazad… I Bog da me ubije ako znam kako su mi prošla tri sata, koliko je (kao i obično) trajao koncert. Svakako, najduži je bio onaj poslednji. Ako šta ume, Vranjković zna kako da pretvori svoj brod u isti takav svemirski i povede ga zvezdanim stazama, gde veoma lako upravlja prostor-vremenom. Zna kako da ta tri sata sprovede u crnu rupu i to vreme učini relativnom merom, pa imamo privid da je ono znatno kraće nego što jeste. A isto tako zna da priveže brod uz obalu i, barem na kratko, potpuno zaustavi vreme.
Kako god, zasigurno znam da je to bio jedan kvalitetan bremeplov na čijem koncu sam shvatio da moj naramak i nije tako težak. Hvala i Dunji što je sve vreme bila tu negde i učinila ga još lakšim. Tri sata kvalitetnog programa završena su „najdužom pesmom koja najkraće traje“. I po ko zna koji put nisam imao utisak da „Tajni život suterena“ traje cca 13 minuta. Ali sam jasno video svoj odraz u ogledalu, svaku poru, ogrebotinu i kap znoja na svom licu.
Za naredni dan je bio zakazan još jedan, stajaći koncert. Na taj nisam otišao. Prijala mi je vožnja srednjim tokom Dunava, a oči bi se verovatno ozarile da vide i Đerdap, Porečku reku, Trajanovu tablu… No, ne treba zaboraviti da je tu i zloćudni Kazan. Možda nisam bio spreman da gledam vertikalno. Ili, jednostavno, nisam hteo da kvarim utisak. Svakako, nije mi se išlo kući. A verujem i da se Nikoli nije vraćalo u Beograd.
