Obojeni program: Svi, svi, svi… su plesali
Studentski kulturni centar Novog Sada (08.03.2025.)
Prosto je milina slušati taj distorzirani zvuk Bebecovog basa koji cvrči poput STIHL motorne testere. Često su takvi momenti propraćeni i njegovim adekvatnim facijalnim ekspresijama, pa je teško razaznati ko u tim trenucima više uživa: umetnik ili instrument. Kao i u onoj večnoj dilemi: kome je lepše u procesu čačkanja: prstu ili uvetu?
Iščekivanje je potrajalo, ali Novi Sad je dočekao… Svoj omiljeni bend u novom superprostoru Studentskog kulturnog centra. Nakon Konstrakte, Vlatka Stefanovskog, Dada Topića, Nikole Vranjkovića, te bendova Soen, Leb i sol, Amajlija i Deep Steady, i Obojeni program je overio novu koncertnu salu SKCNS-a. Već sada je jasno da će u narednom periodu to biti centralno mesto za kulturna dešavanja u prestonici Vojvodine.
Da podsetimo, nastup Obojenog programa u novoj zgradi novosadskog SKC-a inicijalno je zakazan za 21. decembar prošle godine. No, zbog pada nadstrešnice na železničkoj stanici, kao i svih događanja koja su potom usledila, koncert je odložen za 8. mart tekuće godine. I, mada je i ovaj datum visio u vazduhu, konačno su se stekli uslovi da posle tromesečne pauze muzičari ponovo zasviraju u Ulici Vladimira Perića Valtera.
Antarktik
Uvodnu reč su, kao i krajem decembra 2024. u beogradskom Domu omladine, imali Ilija Duni i Ivan Đorđević iz instrumentalnog dua Antarktik. Oni su Novosađanima predstavili melodično-melanholični spoj eksperimentalnog roka, elektronske muzike i dream popa. Kuriozitet je to što nisu svirali na bini, već na prostoru predviđenom za publiku, okruženi posetiocima. Sve to je značajno doprinelo bliskosti sa publikom koja je pozitivno reagovala na beogradski sastav.
Ne znam je li im to bila namera, ali beli svetlosni krug u kome su se Ilija i Ivan nalazili i formalno je simbolizovao masivnu antarktičku santu leda. Sa druge strane, okupljeni su predstavljali moreplovce koji su pokušavali da istraže eksperimentalni zvuk Antarktika. Jedina razlika je u tome što melodije ovog benda nisu tako hladne kao klima na južnom polu, već imaju popriličnu dozu veoma prijemčive topline.
Obojeni Program
Nakon 45 minuta „polarne svetlosti i klime“, na binu su se popeli Kebra, Bebec, Miki i Cina, veoma rešeni da nam objasne tajne „time managementa“. Zaista, „Umeš li da upravljaš sa vremenom“ se u poslednje vreme etablirala kao idealna pesma za otvaranje njihovih koncerata. A onda je „ona zaplesala“, sa njom i Kebra svojim karakterističnim pokretima, a to je bio okidač i za novosadsku publiku, često pasivnu na nastupima Obojenog programa. No, ovoga puta nije bilo tako. Svi, svi, svi… su plesali.
Bend zvuči izuzetno kompaktno na sceni, doprinos svih članova se sasvim dobro vidi, čuje i oseća. Miki Ristić se sada već sasvim odomaćio i uklopio u sastav, pa su njegove melodične bas linije postale još jedno od mnogobrojnih obeležja Obojenog programa. Cina šiba bubnjeve kao da su tuđi, utisak je da bi to komotno mogao da radi i širom zatvorenih očiju. Čovek sjajno oseća ritam, a tada je sve „vrlo jednostavno“.
Ipak, na mene je ovoga puta najjači utisak ostavio Bebec. Prosto je milina slušati taj distorzirani zvuk njegovog basa koji cvrči poput STIHL motorne testere. Često su takvi momenti propraćeni i adekvatnim Bebecovim facijalnim ekspresijama, pa je teško razaznati ko u tim trenucima više uživa: umetnik ili instrument. Kao i u onoj večnoj dilemi: kome je lepše u procesu čačkanja: prstu ili uvetu?
Kebra, kao i uvek, u standardnom i očekivanom izdanju. Energičan i u plesnom modu, poput buve je neuhvatljivo špartao scenom. Kada on uđe u svoje koncertno zen stanje, teško je očitati bilo kakvu emociju na njegovom licu. No, tokom ovog nastupa se u nekoliko navrata osmehnuo krajičkom usana pokazujući koliko je zadovoljan zvukom i atmosferom. Sve sami pametni i lepi ljudi okupili su se u novoj sali SKCNS-a.
Kraj „regularnog dela utakmice“ nekako je prebrzo došao, već posle sat vremena svirke. Bend se na poziv publike dva puta vraćao na bis odsviravši pesme „U tvoj osmeh stane sve“, „Filadelfija“ i „Štipaljka“, da bi se i konačno odjavio antologijskom „Ona je tu“. Sve u svemu, sat i po kvalitetne svirke Obojenog programa. Da li je bilo dovoljno?
Verujem da će mnogi reći da su želeli još, jer materijala ima i za mnogo više od 90 minuta. Jer, kada je bal, neka bude pod maskama.
Ali, hajde, da ne zakeramo previše… Treba biti srećan što smo savremenici ovakvog benda, što decenijama imamo privilegiju da ga gledamo i slušamo. Neka Kebru, Bebeca, Mikija i Cinu dobro služe zdravlje i sreća junačka, a nemoj ni da je nekome od njih slučajno mozak stao… Nimalo! Mislim da to nije potrebno objašnjavati ni definisati, jer „svaka definicija gubitak je slobode“. A ona je nešto što nam je sada najpotrebnije.
Dušan Mihajlović (Doktor Spira i Ljudska bića): Novi talas je medijska etiketa
