Osloni se na Jarbol(e)

Bulevar Books (28.11.2025.)

Stvaranje nije obaveza, ali je nužnost u ovim vremenima. Bitno je šta kažeš i kako, a ne da li je to što si stvorio sada nadmašilo sve ono prethodno. Nema takmičenja, niti sa samim sobom. Poruka je važna, takođe i podrška. Baš oni su nas tome naučili. Sve je to neki rokenrol, neki indi, šta god. A mnogo toga je tu, zapravo, pank.

Značaj vrhunske umetnosti ogleda se i u tome da li se manifestuje na pravom mestu i u pravo vreme. Zadatak pravog umetnika jeste baš to, da dela onda kada je najpotrebniji. Kontinuitet, kvalitet i kvanitet su stavke koje uvek uzmemo kao „objektivna“ merila vrednosti nečijeg rada. Ipak, za time posegnemo u slučaju kada želimo da izigravamo kritičare. Ovde i sada, ja to ne želim da budem jer smatram da se o Jarbolima i njihovom umetničkom bivstvu može (i mora) reći mnogo više od onoga što podrazumevaju učene i argumentovane muzičko-poetske analize.

Nakon njihove svirke u Novom Sadu, 28. novembra u knjižari Bulevar Books (a bila je još jedna, odmah sutradan), drugarica mi je dala dobronameran savet: „Ako pišeš o njima, obavezno ubaci društveni kontekst, bez toga ne može“. U potpunosti saglasna da takav pristup i jeste jedini valjan, rešila sam da odgovorim izazovu, ali ne bez straha da ću, baveći se spoljašnjim stvarima, u ograničenom prostoru internet članka ostaviti previše praznine između redova za razumevanje onog suštinskog.

Suština poetike Jarbola jeste upravo jedan (ne)običan čovek koji nema baš puno toga zajedničkog sa svetom koji ga okružuje, ali u njemu živi, misli, stvara i postavlja krucijalna pitanja. Taj čovek želi da bude bolji, svrsishodniji, dosledniji, iskreniji, jasniji i sebi i drugima. Međutim, svet je nekako uvek ostajao isti, nepromenjen, i dalje zbunjujuć, kontradiktoran, hladan, krut i sasvim fejk. A taj čovek, taj muškarac (mada pol zaista nije bitan) ostao je oGOljeniji nego ikad. Hajde da ga pustimo da obitava u prostorima poezije, jer tamo mu je lepo, toplo i tamo je siguran, voljen i u potpunosti pronađen. Pokušajmo videti ima li nekih izgleda da umetnost, pogotovu ona alternativna, zaista preusmeri duh vremena u nekom povoljnijem pravcu.

Kad već govorimo o vremenu, vesti nimalo ne raduju. Prognoze su iz dana u dan sve gore, sve upućuje na to da je društvo u kome živimo osuđeno na regresiju umesto na napredak. Da u ovoj 2025. na zid okačite kalendar iz 1997, redosled dana u nedelji bio bi identičan. Imamo mnogo razloga da se vratimo u prošlost, a po svim izgledima u njoj i ostanemo, jer na našim prostorima (re)generišu se, iznova i iznova, samo generacije ponavljača istorije. U svim našim društvenim ponavljanjima retko šta se obnavlja. A osnovna razlika između ponavljanja i obnavljanja jeste da li lekcije učiš sa razumevanjem ili ne.

Volela bih da se više stvari obnavlja kao što su se obnovili Jarboli. U našoj kulturi, u umetnosti, u razmišljanjima, stavovima… Ma, u svemu. Reč je o bendu koji je nije samo preživeo, već i nadživeo neka vremena i njihove krajnje nehumane zahteve i izazove. To je bend koji traje iako nema kontinuitet stalnog prisustva na sceni. Razlog tome što zvuče kao da su juče, a ne pre više od 30 godina nastali, čak i posle duuuge pauze (čitavih 13 godina), možda baš leži u činjenici da je sastav u kome nastupaju ostao maltene neizmenjen. Izuzev Sonje Lončar, u bendu su od prvog dana Boris Mladenović, Daniel Kovač, Žolt Kovač i Nemanja Aćimović, a tako nešto je zaista retkost kod nas.

Ista energija, isti senzibilitet, ista tačka gledišta, a vreme (za njih) kao da prolazi samo formalno, samo spolja. Očigledno se radi o posebnoj vrsti istrajnosti. Ne radi se o novcu („ako zavisi od novca, više neće biti ničeg“), popularnosti, slavi, uspehu… To nije onaj marketinški, prinudni kontinuitet veštačke „uigranosti“ koja prelazi u zanatstvo, u klasično odrađivanje posla, već kontinuitet ljudi koji su ostali verni istom jezgru. To je ono što se zaista zove alternativa, a na našim prostorima oni su tačno to što njihovo ime kaže.

Stvaranje nije obaveza, ali je nužnost u ovim vremenima. Bitno je šta kažeš i kako, a ne da li je to što si stvorio sada nadmašilo sve ono prethodno. Nema takmičenja, niti sa samim sobom. Poruka je važna, takođe i podrška. Baš oni su nas tome naučili. Sve je to neki rokenrol, neki indi, šta god. A mnogo toga je tu, zapravo, pank. Kada bih radila intervju sa tvorcem njihovih stihova, postavila bih sledeća pitanja: 1) Kako možeš da budeš tako društveno-angažovan, a opet, tako duboko ličan? 2) Kako tvoj unutrašnji glas tako glasno, tako daleko i tako iskreno odjekuje, iako je samo tvoj?

Odgovore mogu i sama da naslutim. Pa, to jeste poezija, njen primarni kvalitet. Svet je nesnosna zaglušujuća buka sastavljena od parola, uzvika, krikova, bola, haosa, ali i ponosa, a ponajviše otpora. Lirski subjekat je Čovek koji sa svime time nema veze, ali ne može da ga se ne tiče. Lirski subjekat govori o svakodnevnom, to su lagana titranja ljudske egzistencije u stvarnosti koja iz dana u dan zbunjuje svojim nelagodama. Niz otvorenih pitanja. Čovek vodi revoluciju u sebi, pokušava da sebi izađe u susret dok mu sumnje, preispitivanja, sukobljene emocije i strahovi preprečuju put.

Koliko puta se u tekstovima Jarbola pojavljuje reč „strah“? Nisam brojala, niti planiram, ali to definitivno nije sporadična pojava. Pesme „Atmosfera“, „Zabluda“, „Osloni se“ sadrže strah kao represivan i refleksivan motiv koji predstavlja temelj egzistencijalne dileme: kako se suočiti sa realnošću, kako se nositi sa nesigurnošću, kako opstati bez kompromisa. Na najnovijem albumu „Probaj golog muškarca“ nema više tog straha, ali ima besa i gorkih istina. Ima onog vranjkovićevskog „moraćeš da naučiš da živiš sa tim“, a oni to kažu ovako: „Nismo više deca, sad smo ljudi očvrsli od poraza“.

Sve što pokušavam da opišem možda se najjasnije sabira u jednoj pesmi – „Moje sve“.

Moje sve
Zavisi od ljudi s kojima volim se
Drugo jedva da me zanima
Dobro je
Od besa smo se dobro čuvali
Stoka bi ako može to da pokvari
Ja nemam snage da brojim
Bojim se, mnogo ih je
Ljudi, probudite se!
Teraju nas odavde!
Moje sve
Zavisi od toga kol’ko ti verujem
Istinu su obesmislili
Stvarnost je to što vidimo na ulici
Stvarnost je kad te zagrlim i kažem ti
da nemam snage da stojim
Umoran sam, al’ trudim se
Volim te, poljubi me!
Čuvaj me, čuvaću te!
Moje sve
Zavisi od tebe, ljubavi

To je njihov unutrašnji manifest, pesma koja spaja društveno (političko) i lično (intimno), ona je suština svega što Jarboli rade, misle i pevaju, ona nosi ceo njihov svet. Ona je mala, unutrašnja revolucija pretvorena u melodiju i veran prikaz kako najdublje društvene pukotine počinju da se iscrtavaju u čovekovoj svakodnevnoj, ranjivoj stvarnosti. U njoj je sažeto ono što dugo osećamo, taj osećaj od koga smo već dugo, dugo umorni –da se stvarnost ne menja suvim parolama. Menja se odnosima, poverenjem, bliskošću, tim poslednjim mestom koje te čuva od sveta, gde svet ne može da te slomi.

Dve najprostije reči „volim te“ predstavljaju prelaz između svetova, jednog agresivnog, bezdušnog, deformisanog… u onaj unutrašnji, jedini koji čoveka drži u njegovoj celovitosti. U poetici Jarbola ljubav nije sentimentalna kategorija. Stihovi „Moje sve / zavisi od tebe, ljubavi“ ne govori o opsesivnoj zavisnosti, nego o svesnom izboru, u svetu u kome je sve obesmišljeno („istinu su obesmislili“), jedini preostali prostor smisla postaje odnos između dvoje ljudi. I, opet, ta vrsta odnosa nije eskapizam, nije povlačenje, niti bekstvo. Pre bi se mogla, u nedostatku boljeg izraza, nazvati mikro-politikom preživljavanja čoveka koji se nije predao apatiji.

„Umoran sam, ali trudim se“ – predstavlja možda najvažniji momenat „svega mog“, to je generacijska emocija, to su generacije ljudi koji su odrastali u stalnim krizama, koji su naučili da preživljavaju, ali nisu prestali da veruju u smisao, u mogućnost promene. Muzički, pesma je tipična za „stare“ Jarbole, nežna, melodična, sa stalno prisutnom napetošću u pozadini. Kako i ne, jer „teraju nas odavde“, „ljudi, probudite se“. To nije eksplozivna pesma, više je pulsirajuća, tako prirodno, organski ritmična, ritam prati dah, struktura pevanja je nekako razgovorna. Baš takva uspeva da doslovno, verno prikaže misli čoveka koji se trudi da ostane priseban dok se svet oko njega urušava.

Iako naizgled jednostavna, možda se čak čini i nespretna u svojoj jednostavnosti, poetika Jarbola nikako nije laka. Svaka njihova pesma možda jeste nastala u trenutku, ali taj je trenutak duboko promišljen. To je slučaj sa njima i danas, jer nije slučajno da su im reči tako ekstremne i oštre, a muzika čak i za njih, onakve kakve ih znamo, ekstremno plesna.

Ipak, to je bend koji je svoj zvuk konstatno rekonstruisao, od post panka i nekih dadaističkih momenata (ili čega god) do nivoa koji mogu svi da čuju, razumeju i prihvate, a da opet ostane dosledan svojoj autentičnosti. Oni su dokaz da to može i bez suludih, konformističkih kompromisa.

U njihovom zvuku i dalje odjekuje ona tanana linija evropskog post panka, ne kao citat, ne kao estetika preuzeta spolja, već kao zajednički nerv ljudi koji su odrastali u gradovima u kojima se večito nešto ruši i večito nešto počinje iznova. Jarboli su taj duh pretvorili u nešto svoje: u nežan, ali tvrdoglavo istrajan otpor. Takođe, kao i mnogi alternativni bendovi istočne i zapadne Evrope devedesetih, Jarboli nose one nenametljive, ali već na prvi „sluš“ prepoznatljive uticaje indie estetike. To su oni pomalo hladni, ali jasni tonovi, minimalistički aranžmani i lirika koja pre liči na dnevnik nego na pesmu. Oni su to sve ukorenili duboko u ovdašnje, naše iskustvo, u našu vrstu haosa.

Društvo puca po šavovima, a umetnost to uvek prva čuje, mnogo pre nego što se desi konačni slom. A posle slomova, uopšte nije teško izgubiti veru u uticaj umetnosti, njene domete, njenu lekovitost. Imam sreće što sam bila na ovom koncertu, u petak 28. novembra, da prvi put u svom životu čujem Jarbole uživo. I što je održan baš tu gde jeste, u ovom i ovakvom Novom Sadu, što je baš tako prisno, što je bend u ravni s publikom. Taj štimung je uvek najbolji, ta kućna atmosfera, pomalo neki retro vajb, samo što ne zazvoni telefon. Fiksni, naravno. Kao da je ponovo 1997. godina, ali neka iz paralelnog univerzuma, koja je trebalo da se desi, da ode, prođe, ostane u lepom sećanju. Ali, nije.

Imam sreće što sam bila među svojima, iako većinu tih ljudi ne poznajem. Ne poznajem jako mladu devojku sa stajlingom kao da je ’97, koja malo stoji i njiše se tu pored mene, malo pevuši, pa malo sedne na pod, naslonjena na monitor i na kolenima, u sveščici nešto zapisuje. Ali, kao da je poznajem, jer prepoznajem samu sebe iz nekog vremena, čini mi se, ne tako davnog. Zagrlila bih je, tek tako, ali mi je glupo da izigravam sentimentalnu tetku.

Imam sreće što sam tu i što je sa mnom moj prijatelj Bojan Božić, iskusni novinar, pomno posmatra svaki pokret na toj bini, uočava, detaljiše, komentariše… Ja to nikada nisam umela tako. Ubacuje mi u uho na šta da obratim pažnju, šta da gledam: „Kad budeš pisala, evo ti, Žolt stoji negde iza, obrati pažnju, kad god on izađe ispred, to nije slučajno, to je prelomni momenat, jer tad se nešto važno desi na toj svirci“. Pa opet gleda, fotka, opet mu nešto lucidno padne na pamet: „E, a šta misliš, šta je starije, Boris ili njegov Fender Mustang?“. I još mnogo neopisivo simpatičnih momenata koje ne znam kako bih mogla da sažmem u valjanu misao i prenesem ljudima kao relevantnu istinu.

Ali, i taj osećaj Jarboli su već iskazali. Suvišna sloboda. Tako se to zove i tako se manifestuje. Treba da, tako apstraktna, tako paradoksalna, kako zvuči i znači, bude nemoguća, nedostižna. A nije. Samo moraš da naučiš da akumuliraš taj „višak“, da naučiš da ga deliš i onda to postaje sve više, više i više… Treba nam, sve više, više i više.

Treba najviše onda kad ti se čini da se ništa ne menja(š). Treba svakoga dana, kada iznova izazivaš sebe u borbi sa dužnostima, nužnostima, potrebama, motivacijom, voljom i svrhom. I kada nakon mnogo dana, meseci i godina, nisi siguran da se išta pomerilo, u tebi, prvo. Iako je sada najgore vreme za povlačenje u sebe, na sva goruća društvena pitanja ne možeš odgovoriti osim ako duboko ne zadreš u svoje unutrašnje i budeš prisan sa njime.

Možda se zato Jarboli vraćaju u pravo vreme. Ne da budu glasniji od nesnosne buke sveta, nego da nas podsete da imamo unutrašnji glas koji se i dalje čuje. U vremenima kada sve deluje hladno, kruto i lažno, ta vrsta iskrenosti postaje naš jedini luksuz koji obavezno moramo sebi dopustiti. I ostaje jedina nada da se u nama (i oko nas) nešto, ipak, pomera.

Jer, čuj, nisi sam(a). Osloni se na Jarbol(e). Čuvaj ih. Čuvaće te.

Nebojša Čonkić Čonta (Profesor Čonta & Patka): Ostajem uspravan na bini

Tags: Bulevar Books, Jarboli, Novi Sad