Pišonja i Žuga vs Boge i Stole
Predrag Žustrić Žuga i Jasmin Nišić Pišonja su stvarni likovi porasli na sarajevskom asfaltu. Rođeni se u onom posleratnom Sarajevu posle drugog svetskog rata. To je vreme onih takozvanih nestašnih, snažnih momaka, vreme kad se znalo ko je ko, bilo je neke hijerarhije. Tako da, ako ti neko od starijih kaže da odeš da mu kupiš cigarete i pivo, ili da skočiš sa mosta, ne buniš se, samo izvršavaš.
Bio je to neki tip uzajamnog dogovora, konkurencije, poštovanja, džentlmentstva. U to su vreme Pišonja i Žuga bili 17-godišni momci vrele krvi. I sad se takvim momcima, pastuvima, lepi priša o tome šta su radili strankinjama u Zaostrog na kampu, ta luda mlada krv, ti testesteroni koji ne mogu izdržati i njihov cilj koji je bio more i strankinje.
Pišonja i Žuga su porasli u naselju “Centrotrans” u Sarajevu, gde su pretežno živele familije šofera autobusa. Oni su imali ključeve od garažau kojima su čuvani autobusi. Ovo dvoje kradu klučeve, kradu autobus i… pravac more. Ali, nisu imali sreće, ukrali su autobus koji je trebalo da ide na remont i čije su kočnice bile donekle u kvaru. Na jednom mesto policija postavlja barikada da ih zaustavi, a oni gas do daske i izlete s puta. Jako su povređeni i leže u bolnici. Sa tom pričom iza sebe ovo dvoje postaju neprikosnovene legende sarajevskog asfalta.
Jasmin Nišić Pišonja i Predrag Žustrić Žuga
Pišonja je poginuo 1992. u vreme rata, a Žuga umire od starosti 2016. Pesmu peva legendarna sarajevska grupa Zabranjeno Pušenje, u vreme dok je u njoj još bio Dr. Nele. Ona je autorsko delo Jankovića i Davora Sučića – lidera grupe, muzičara, kompozitora, tekstopisaca albuma Pozdrav iz zemlje Safari iz 1987. Ovo je vreme one zajedničke SFRJ, u kojoj nije bilo razlike u pogledu religije, nacije, boje, socijalnog statute, svi su bili isti, a Saraevo je imao taj neverovatan zajebantski duh, koji je preko “Top lista Nadrealista” zahvatio celu bivšu Jugu.
Legendata kaže da se slična priča, kao ova, desila i u Skoplju. Boge je bio šofer autobusa u tadašnjem javnom preduzeću JSP. Bio je jedan od najkvalitetnijih šofera sa velikim iskustvom, i kad se otvorila linija Skoplje – Dubronik, Boge kao najkvalitetniji trebao je da bude prvi šofer koji će pokrivati tu liniju. Dolazi dan prvog polaska, a tu je već delegacija Sojuza Komunisti Makedonije (lično Predsednik), došla delegacija Grada Skoplja, visoki predstavnici raznih ministarstva, direktori, poslanici. Ma, baloni, živa muzika, jelo, piće, prava fešta. Pola Skoplja izašlo da uveliča veliki trenutak. Među njima i Stojna (Bogeva žena) koja je obukla svečeni fustan koji je dobila od tetke iz Amerike za posebne prilike i tada ga nosi prvi put. A Boge je glavna ličnost, ne znaš kome se više umiljkuje, obučen u novu svečanu uniformu s novim cipelama, kao da će voziti lično Tita ili Klerka Gebla. Putnici ulaze u autobus (to nisu bilo koji putnici, već oni privilegovani).
Seda Boge na šofersko mesto, i ko što je red proveravaju mu dokumentaciju, a okolo sve novinari fotoreporteri, televizija… Traži Boge u džepu, pa u drugom džepu, pa u zadnjem džepu (da, da, i tada su pantalone imale zadnje džebove) pa ispod sedišta, pa šalje Stojnu da proveri u kući, ali vozačke nema. Direktor JSP pravi face, ne sme omanuti jer će biti smenjen. Prolazi sat, dva, tri, ali dokumenata nema i autobus ne može da krene. I tada saznaju da je Stole, 17-godišnji Bogetov sin drpio vozačku dozvolu od svog oca i zajedno s još trojicom drugara s fićom otišo na more, ali niko ne zna gde. Vozačku je drpio zato što su Boge i Stole (otac i sin) bili kao kopije, a slika na vozačkoj je bila iz vremena kad je Boge bio mlad, tako da – ako ih policija zaustavi misliće da je to Stole. Opšti haos, pola Skoplja krenulo u potragu za Stoletom. Nisu ga našli. Autobus nije krenuo, ni tog dana, ni sledeće ture koja je bila posle tri dana.
Direktor JSP je bio smenjen, Boge kažnjen, a Stojna dva meseci nije izašla iz kuće zbog stida. Legenda dalje veli da se Stole vratio s more posle mesec dena, i od tada ga niko ga više nije video.
