Povratak starog kaputa „Seks Pistolsa“
Govorimo o jednoj od najoriginalnijih, najuticajnijih, najznačajnijih grupa koje su se ikada pojavile na celokupnoj muzičkoj sceni, ne samo muzički i tekstualno, nego ih i segmenti mode (butici i pocepana odeća, razglavljeni rajsferšlusi i igle svuda by Malkolm Meklaren i Vivijen Vestvud) i načina razmišljanja, jednostavno čine revolucionarima.
Postoji priča o kaputu Džejmsa Brauna. Kažu da je imao kaput koji mu je kao fetiš, bio je prepoznatljiv po njemu, veoma moderan za to vreme i skoro neprekidno, u tom periodu, je samo njega nosio. Posle određenog vremenskog perioda, moda se menja i zbog zastarelosti, Džejms ga je stavio u orman za neka bolja vremena. Prolaze godine i nekih 20-25 sezona kasnije stara moda se vraća, i opa Džejms vadi kaput iz ormana i eto ga ponovo u modi.
Nešto slično se desilo i sa muzičkim pravcima, i kao što sada vidite, starim pesmama se dodaju sempleri, ritmovi, više vokala, malo izmenjen aranžman, a u suštini je to ista pesma. Nema ništa posebno novo što će napraviti neku vrstu revolucije, kao da je sve u redu sa svetom, kao da su svi problemi rešeni i muzičari nemaju o čemu da pevaju, iako je situacija na celoj svetskoj političkoj, društvenoj i svakojakoj sceni potpuno suprotna. I u takvom kontekstu je bio koncert Sex Pistolsa.
Skoro pedeset godina kasnije, Sex Pistolsi se po ko zna koji put ponovo formiraju i sa novim pevačem prave turneju, na kojoj, takođe, posećuju Exit u Novom Sadu. I evo me na istom festivalu da ih vidim, nekada najveću svetsku rok-punk atrakciju, nekada najveće pankere. Međutim, govorimo o jednoj od najoriginalnijih, najuticajnijih, najznačajnijih grupa koje su se ikada pojavile na celokupnoj muzičkoj sceni, ne samo muzički i tekstualno, nego ih i segmenti mode (butici i pocepana odeća, razglavljeni rajsferšlusi i igle svuda by Malkolm Meklaren i Vivijen Vestvud) i načina razmišljanja, jednostavno čine revolucionarima.
Njihov prvi i jedini album je jedan od najvećih ikada, neverovatno uticajan, svedočanstvo jednog perioda. Kada su se pojavili negde 1976. godine, situacija na ostrvu je bila prilično teška. Nezaposlenost, kriminal, socijalna i rasna nejednakost, tuče, protesti, nesigurnost… U takvim trenucima se pojavljuju oni, sa energijom, sa takvim tekstovima, postajući idoli tinejdžera tog vremena. Bilo je lepo čuti glas mladih, budućnost nacije kroz njih. Ali oni su samo kritikovali, kao kraljica to nije uradila, kao oni su za anarhiju, kao oni su antihristi, kao da su potpuno prazni, kao da nema budućnosti, kao da ne znaju šta žele ali znaju kako da to postignu, a UK je za to odgovorna, totalni nihilisti koji nikada ne pružaju rešenja. Takvim sloganima su pokušali da probude mlade u Velikoj Britaniji. Četvorka iz Londona je kratko trajala (iako su pokrenuli veoma slične muzičke pravce), ali ono što su uradili je neverovatno. Njihove turneje i koncerti bili su masovno otkazivani. Produkcijske kuće, distributerske kuće, mediji, svi su bili protiv njih.
Sex Pistolse su tada činili Džoni Roten, Stivi Džouns, Pol Kuk, Glen Metlok koga je kasnije zamenio Sid Višis i tom zamenom je počeo njihov kraj. Glen je bio taj koji je kreirao pesme, a za „Anarchy in the UK“ tekstovi su njegovi, dok je ostatak napisao Džoni Roten. Raspali su se 1978. nakon samo jednog albuma („Never mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols“) i nekoliko singlova. Ne da se nešto promenilo pojavom njih i njihovih kasnijih muzičkih naslednika, već su samo uzburkali javnost. Establišment i privilegije su imali jake korene i nisu popuštali, bili su prejaki.
Nekoliko godina kasnije, dolaskom čelične Ledi Margaret Tačer i ratom sa Argentinom oko Foklandskih ostrva, stvari su se drastično promenile u Velikoj Britaniji, ali ne zbog Sex Pistolsa i njihovih naslednika, ali to je druga tema.
Sada kada smo videli zašto su se pojavili i šta su tada radili, postavlja se pitanje zašto su se nekoliko puta reformisali?
Da su objavili novi materijal, tada bismo razumeli, a bilo je puno razloga da stvaraju, već jednostavno nisu imali ideje i da je ono što su nekada svirali verovatno zasluga njihovog tadašnjeg gurua Malkolma Meklarena. Tako da je njihov nastup sada na EXIT-u bio kao neka vrsta mode, kao povratak kaputa Džejmsa Brauna, iako je u tom trenutku postojala politička pozadina. Nije slučajno što su im predgrupa bili Goblini – šabački postpankeri koji su svirali žestoko, pogodivši tačno poentu posvećenosti koncerta. A publika je potpuno poludela, prateći ih u svakom ritmu, pevajući pesme, vrišteći i šta sve ne.
Posle Goblina evo njih troje na sceni, Stivi Džouns, Pol Kuk, Glen Metlok zajedno sa novim 41-godišnjim pevačem Frank Carterom koji je svirao u Gallows, Pure Love i Frank Carter and the Rattlesnakes. „God save the Queen“, „Anarchy in UK“, „Holidays in the Sun“, „Pretty Vacant“, „No feelings“, „Seventeen“… Zajednička proslava jednog davno prošlog vremena, publike i njih četvorice. Da je Frank – pevač dosledni naslednik Džonija Rotena, vidi se po tome što publika prati svaki njegov pokret, a ovaj zna kako se to radi, trči po bini, penje se na zvučnike, suočava se sa njima, skače u publiku, silazi i ćaska sa njima.
U jednom trenutku eto njega dole u publici (koje je, inače, bilo poprilično, stari i mladi rokeri, pankeri, skinhedsi…). Zaustavlja se oko četrdeset metara od bine, ima mikrofon sa sobom i peva, dok se zaustavlja kaže im da naprave krug oko njega, zatim odmah pored tog kruga drugi posetioci prave drugi krug, i tako desetak krugova. I tu počinje vatrena zmija, publika trči u jednom pravcu, a u drugom pravcu trči Frank, vide se licem u lice, fantastičan prizor, Frenk trči i peva, publika peva, skače i viče u krug, a gore na bini ostala trojica jednostavno svirački razbijaju. Kakvo sviranje, kakva predstava, veličanstveno.
Baklje se pale odnekud, pa magla. Opšti haos. Nije slučajno što se za Franka kaže da je pravi šoumen, pevač, zna kako da se nosi sa publikom, daje sve od sebe, uživeo se u ulogu. Ko zna, da se pojavio u periodu od 1975-1979. možda bi bio jedan od najuticajnijih muzičara i pevača.
Završava se neverovatnih 100 minuta, uključujući i bis. Svi su zadovoljni, iscrpljeni. Ovako nešto na Exitu dugo nije bilo. Oni odlaze, dok se bina priprema za sledeće izvođače, evo mene među publikom koja polako odlazi. Vidim zadovoljstvo na njihovim licima, znoj na njihovim telima, i stvaram tu sliku za negde 1977-1978. kada su Pistolsi bili na vrhuncu, zašto nisu tada došli, i da je i ta generacija osetila izvorni ukus panka, možda bi stvari krenule u drugom pravcu. Najzanimljivije je to što u tom periodu u Jugoslaviji gotovo niko nije znao za punk, on se kasnije razvio ali samo kao moda. Osim izuzetaka poput Pankrta, Termita…, oni su uhvatili taj pravi duh panka. A Jugoton je imao ekskluzivna prava da objavi album Sex Pistols, ali ga nikada nije objavio. Zašto?
