Preslušavanje: Yadac – Znaš ti dobro šta
U nedefinisano miholjsko leto (Indian summer), bend koji je godinama unazad strpljivo radio na prepoznatljivom imidžu, čitaj želji da bude, ne bolji, nego drugačiji od drugih, konačno je izdao album “Znaš ti dobro šta” sa osam tema u otprilike nešto malo više od pola sata zanimljive muzike. I to ne bilo koje, nego svih onih tonova kojima grupa diše od početka svog nastanka.
U lavirintu traženja sopstvenih mogućnosti, lagano su zidali svoja nadahnuta muzička stremljenja, precizno nišanivši onaj ozbiljni deo muzičkog auditorijuma kome je stalo do čvrstih, realno opornih tema, da u sebi nose onu pravu iskricu životnog rokenrola, da budu prepoznatljivi već posle prvih taktova svojih pesama, ali da u isto vreme već na prvo ponuđeno slušanje, budu temelj i za naredna doslušavanja. Reč je o bendu Yadac.
Naravno da se bend nije pojavio niotkuda, već je u pomenuti album muzički ugravirao sve ono što je poslednjih godina stvarao. Prativši njihov rad od gotovo nastajanja, uvek me je nerviralo kada pročitam o njima da je reč o autorskom bendu. Mislim da se želelo naglasiti da nije reč o kaver sastavu, kakvih ima poprilično na ovim prostorima, već da sam bend stvara svoju muziku. Naravno da kreiraju muziku na onaj način kakvim bi se želeli predstaviti muzičkom svetu, te svakako da su oni autori svoje muzike. Zato kada se govori o bendu Yadac mora se imati slika da je reč o ozbiljnoj grupi muzičara, a da je njihovo nadahnuće ono što ih razdvaja od drugih.
Kao prvo, njihov debi album zaista i odiše muzikom, nekako je pun nota, njihova staloženost ogleda se u sviračkoj lakoći koja ispunjava prostor na jedan zreo i homogen način. Kao drugo, tekstovi su im dozreli na profinjen način, kratki, misaono sažeti, ali izrazito rečiti i jetki sa svim onim porukama koje nose u sebi. I kao treće, ma kako njihove teme bilo uobličene, ipak izlaze iz nekakvog standardnog okruženja. Ne sliče na druge bendove, drugačije sviraju, muzička potka po kojoj hode je vidljiva i prepoznatljiva samo kada su oni i zaista na njoj.
Album otvara goropadna “Kada shvatiš“, agresivnost gitare svodi se na izuzetno kružno oblikovanje rifova, stvarajući vrtlog. Nudi izuzetnu lucidnost, kao da se non stop valja uzdah između svakog tona. Razdešenost ljudskih umova spaja se u tom uznošenju jednostavnih reči nudeći izdržljivost i saznanje da istina kad tad izvitoperi iz svog skrovišta, ma kako bila utučena. Prava rokenrol stvar, drska, drčna, bučna, shvatite to kako želite, a zašto i ne reći – buntovna.
Druga je “Pravo u centar“, preplitanje solo deonica lako je uočljivo u lepršavosti same pesme. Ritmika i dalje nosi veliku dozu nametljivosti. Tekst je kratak, sočan i precizan.
Sledi je “Istina“. Počinje razgovorom dve gitare, njihov huk kao da izdiže reku ispod mosta, tekstualno razotkriva sve napakovane laži prepakovane u omilile ukrasne folije, dok prave stvari prolaze ispod radara, odnosno dok se bavimo iluzionističkim šarmom, protek vremena itekako nas čini starijim, ali da li pametnijim i iskusnijim?! Ma kakve laži bile, isitina ih jednom, ipak, baci na kolena.
Četvrti song nosi naslov “Nemaš vremena“. Nosi pank početak, a onda dolazi do skrivenog etno upliva gitare. Utihnujući talas na kome lebde udaraljke kao da tiho paraju nebo. Inače, pesma govori o stalnom pravdanju kako se nema vremena za prave stvari…
Peta tema na albumu je “Nepoznat“. Angažovan tekst, svakodnevnica viđena isključivim okom kamera, dah Velikog brata oseća se na svakom koraku, dok se ljudska initima lagano gura u stranu. Nekada je bila želja da se bude poznat, ali kako stvari stoje, dolazi vreme novih želja – da se bude nepoznat. Odlična rok stvar, brzi ritam i nadograđeni solo gitare, govore sami za sebe.
Sledeća na albumu je “Verujem“. Preplitanje snova i jave, mistika lepoga i poštenoga jednoga dana biće vodilja kroz snove. Umerenog ritma, ne dozvoljava da se ušuškamo već i dalje nas lagano nosi na treptaju rokenrola.
Sledi je “Bez ljudi“. Prstenasto građena, tekstualno interesantnog apokaliptičnog pretkazanja, na jedini mogući način i okončava svirku. Putokaz u beznađe kao da je urastao u bezidejnost i stereotipnost savremeno očerupanog društva od bilo kakvog altruističkog sažimanja ideje čovekoljublja u jedan niz. Razgaženost ljudskih osećanja kao da ih pretvara u nedokučive snove i strepnje.
Album zatvara “Šta to nije u redu“, koncertni zapis benda, u stvari predstavlja muzički raspucan vestern u trilerskom okruženju. Kao kroz teatar apsurda pomalja se pitanje šta to nije u redu, tri tačke i uzvičnik na kraju. Lista nesuvislih događaja rezultira strahom od budućnosti kroz mirenje stanja u sadašnjosti. Veoma angažovana rok stvar, sjajno razvučeni solo uz postojanost ritma koji gazi kroz tematiku, oštro pokazujući usviranost benda i još bolju komunikaciju sa publikom, dokazujući da Yadac nije samo studijski bend, nego skup odličnih muzičara koji vladaju scenom. Odgovor na pitanje u temi Šta to nije u redu, krije se u samom nazivu albuma, Znaš ti šta nije u redu. Zbilja, znamo li ili se pravimo i dalje da ne znamo?
Manje više svi putevi kojima se hodi ka sreći su identični, ili imaju neku osobnu poveznicu koja im daje nadahnutost da istraju u svom naumu. Da, prošavši kroz život, što manje ljudi povrede, da, ako već ne mogu pomoći, ne budu oni ti koji će zatreti put da bi umilostivili sebe sama.
Sa druge strane bahatne životne pločice, put kome su odškrinuta vrata pakla je bogat u svom arsenalu zla i nepristojnosti ljudskog bića u želji da se dokopa moći, bez ugleda i časti, nošen samo na ogoleloj surovosti primitivizma i lažnom prikazu oslepljene budućnosti. Ponekad, neke stvari se i postave na svoje mesto, ali to su samo retki izuzeci koji potvrđuju pravilo: ništa ne stiže samo od sebe, zidanjem bez temelja, ne osvaja se svetlost ispod srećne zvezde.
Bend Yadac je svestan toga, uložili su svoj nadahnuti eho emocija i pustili ih u etar, znajući da iza njihovog prvenca albuma stoji rad, rad i rad, uz zrnce sreće i nespornog talenta. Iskreno se nadam da ćemo uskoro o ovom albumu pričati samo kao o prvom u nizu koji tek sledi. Bend je to svakako zaslužio. Ne žuri nigde, ne srlja, ni umetnički ni životno, svestan je svoje snage i umeća, balansa napravljenog između mogućnosti i htenja, no svestan je da duboko u sebi ima još toliko neupaljenih muzičkih iskrica i reči…
Slaviša Krstić i Dušan Kaličanin za gitarama, Bojan Perić za bubnjevima i Bojan Marinković za bas gitarom sa svojim raspevanim, čistim, na momente perfekcionističkim vokalom, gaze tek prve stepenice ka vrhu. I da, kada budete slušali ovaj album, odvrnite malo jače volumen na vašem uređaju, ipak je ovo samo rokenrol…
Treći Rock n’ Rakija festival — Gde čaša gori, a gitara grmi
