Quo vadis, Nišville?

Najveći adut Nišvilla je baš to što je, ma koliko ga maliciozno nazivali vašarom, pravi festival za narod, sa kvalitetnim sadržajem za sve ljude. Čak i takav, festival kome se može mnogo šta zameriti opstao je u sopstvenoj doslednosti koja je mnogima nerazumljiva i nazvali bi je tvrdokornom. Ipak, koliko god na neki čudan način ostajao tradicionalan, Nišville se ne opire modernom, naprotiv.

Od 1. novembra 2024. podržavam ideju da sve treba da stane, ali pokazalo se u prethodnih 10 meseci da o tome, kao društvo u celini, takođe možemo samo da sanjamo. Kako glupo zvuči to “društvo u celini”, je l’ da? Mnogi su javno, vrlo glasno kritikovali to što se ovogodišnji Nišville i drugi festivali uopšte dešavaju, a onda su lagodno nastavili da idu na svoje “sigurne” poslove bez ikakve griže savesti.

U nekim normalnim i celovitijim društvima kultura takođe nekome treba da bude nekakav posao. Kod nas, u ovom vremenu punom besa i nasilja, mnogima bi, s razlogom, moglo biti svejedno da li će avgust mesec u gradu Nišu, u Srbiji, popuniti samo još jedna praznina, još jedno Ništa u prostoru koji je ionako već davno sistematski (z)brisan u svakom pogledu, pa i u tom kulturnom. Da, u borbi za goli život nema ničeg kulturnog, ni uzvišenog, niti veličanstvenog. U ovakvom sistemu i društvu, kultura strašno bode uši i štipa za oči, više negoli suzavac kojim tzv. policija obilato obasipa naše sugrađane na ulicama srpskih gradova.

Nekako mi je bezveze da pišem o tome kako smo se, svi koji smo bili, posetili ga ili učestvovali u ovogodišnjem izdanju Nišvilla, proveli fenomenalno. Zaista jesmo, ali taj osećaj da se nalaziš u nekom paralelnom univerzumu gde su ljudi veseli, nasmejani, koji uživaju u muzici, u lepom, koji se osećaju zadovoljno što su izgradili nekakav, kakav-takav bolji svet, pomešan je sa dozom gorčine koja ne može baš tako lako ishlapeti sa nepca. Jer, sve okolo, sve izvan, zaista jeste mučno.

Preskočiću ovoga puta obilate pasuse posvećene izvođačima koji su obeležili Nišville Jazz Festival 2025. O njima je pisao moj kolega Bojan Božić u svojim dnevnim izveštajima, a ja bih se detaljnije osvrnula na neke druge elemente koji čine da Nišville jazz festival bude baš takav kakav jeste ili, pak, da ne bude to što bi mogao biti.

Pisala sam o ovogodišnjem izdanju EXIT festivala, ne baš afirmativno. Parafraziraću samu sebe: bunt, revolucija, biznis, državne pare, politika, kultura i umetnost jednostavno ne mogu ići zajedno ruku pod ruku. Ne mogu biti licemer i reći da za Nišville to ne važi. I neću. Glupo je upoređivati, ali ovom prilikom želim da kažem da je Nišville, ovakav kakav je sada, u odnosu na EXIT kakav je postao, po pitanju kulturnog dometa daleko, daleko iznad, a već godinama dobija minornu podršku Ministarstva kulture (poslednje dve godine čak nikakvu).

Neću sad o centralizaciji kulture (i budžeta za kulturu). O tome postoji knjiga uvaženog niškog profesora Predraga Cvetičanina “Vežbe iz anatomije kulture”, pa neka pročita koga interesuje. Ako novinar laže, statistika i brojke govore gorku istinu o tome gde se grad Niš, u kome sam rođena i odrastala, nalazi na mapi investicija i raspodele narodnih para kada je reč o kulturi.

Elem… I Nišville je, kao i EXIT (pritom sa dužim stažom), u samom svom začetku bio alternativni festival. Prvi Nišville dogodio se sredinom devedesetih, a organizovan je u dvorištu nekadašnjeg KPGT-a. Koreni obeju ideja potekle su iz istog semena – generisali su ih otpor i bunt, pri čemu se decenijama kasnije Nišville razvijao kao umetnički festival, dok je EXIT uz punu podršku države prerastao u čistu komercijalu. Mnogima je čudno što Nišville nije klasičan džez festival, ali eto objašnjenja svima koji dolaze sa stavom da drugim žanrovima na ovom festivalu nema mesta: alternativni pristup, pa i džezu, izvorni je oblik delovanja cele priče Nišvilla.

Smejala sam se prošle godine sloganu Nišvilla – “Budite deo drugačije elite”. To mi je zvučalo tako prepotentno, ono, kao, molim vas, bar vi ne pišajte po sirotinji. Međutim, kad bolje izračunam, a nisam nimalo dobra sa brojkama, pa neka i lupim sada: 80% programa na Nišvillu je potpuno besplatno. Što je najvažnije, ulaz u Tvrđavu je besplatan, bolje reći – slobodan. Niko nije došao i naredio da se na četiri dana preusmeri saobraćaj i ogradi ulaz, pa onda načičkao niz uniformisanih majmuna oko njega, unajmio kordon obezbeđenja koje ti oduzima labelo, lak za nokte, ukosnice, žvake…

Ne, u nišku Tvrđavu, koja je opšte dobro, koja pripada svima koji se nađu u Nišu, čak i u doba Nišvilla, možeš da uđeš kao gospodin/gospođa, prošetaš i uneseš šta god si poneo sa sobom, bez problema. I, što je najvažnije, iako nisi kupio kartu za glavni program, imaš sadržaja da biraš, pa još i da ne znaš gde ćeš pre. I to je najveći adut Nišvilla, baš to što je, ma koliko ga maliciozno nazivali vašarom (nemaju pojma), pravi festival za narod, sa kvalitetnim, edukativnim sadržajem za sve ljude.

Čak i takav, festival kome se može mnogo šta zameriti opstao je u sopstvenoj doslednosti koja je mnogima nerazumljiva i nazvali bi je tvrdokornom. Ipak, koliko god na neki čudan način ostajao tradicionalan, Nišville se ne opire modernom, naprotiv. Nišville Jazz Festival je opstao najviše zahvaljujući sredstvima opštinskog budžeta i preko sponzorstava. Na koji način se ta sredstva raspodeljuju i kolike su to sume, neka ostane kao tema za zasebno istraživanje. Ima potrebe za time, i te kako.

Može se postavljati pitanje o tome da li se ta sredstva unutar festivalske organizacije troše (i)racionalno, ali smatram da ne treba dovoditi u pitanje da li jedan takav festival treba da bude institucionalno podržan. Ne da treba, nego mora. Između ostalog, taj festival, barem u onom delu gde se poziva na javni budžet, plaćamo mi, građani. I mi, kao građani (ne samo grada Niša) puno toga dobijemo zauzvrat. Naravno da ima negativnih strana, grešaka i propusta koje se iz godine u godinu ponavljaju. Festival je poprilično masivan, razgranat, sadrži mnoštvo segmenata. Da bi se prezentovalo mnogo više nego što je realno u skladu sa logističkim i tehničkim mogućnostima na terenu, naravno da neki drugi (ključni) segmenti moraju trpeti.

Na primer, Museum stage (pozicioniran ispred Muzeja džeza, kod Hamama) je bina koja ima dobar, šarenolik program i privlači mnoštvo publike. Međutim, ne izgleda nimalo atraktivno, sa loše dizajniranim banerima koji baš “prljaju” utisak i sa osvetljenjem koje uopšte ne pomaže fotografima da naprave dobru fotku. Prošle godine program je najavljivala neka curica, volonterka, očito srednjoškolka, koja nije umela ni da izgovori imena bendova. Bez obzira što je taj segment programa besplatan za posetioce, svakako treba obratiti pažnju na neke detalje i ne dozvoliti da se podlegne amaterizmu, pogotovo kada se taj deo festivala dešava na samom ulazu. Prvi utisak nekada ume biti presudan.

Sam Muzej džeza (Jazz Museum), koji treba da predstavlja atrakciju ne samo posetiocima Nišvilla, već i Niša, nije baš osmišljen sa ukusom. Sigurna sam da to može bolje, a posebna tema je to što im je, na neku foru, dato da sa kulturno-istorijskim nasleđem Tvrđave rade takvu stvar i da je urade jeftino. Mešanje zvukova sa Open stagea i Earth/Sky bine jeste još jedan od propusta koji se svake godine iznova dešavaju. Tvrđava je dovoljno prostrana, to se može izbeći. Veliki deo publike koji prati besplatan program dolazi na Nišville samo zbog Open stagea, dakle, bitno im je da čuju bend kako treba. Kristina stage je, na primer, baš fora – pijanisti izvode kompozicije uz projekcije nemih filmova. Na lepoj je lokaciji, ali nalazi se vazdušnom linijom na sto metara od glavnih bina (ponovo mešanje zvukova), ljudi prođu, fotkaju i odu, ne zadržavajući se.

Posebno su loši PR i marketing. Baneri koje zakače po gradu su katastrofalni. Fejsbuk i Instagram stranice deluju neorganizovano, a sajt se ne ažurira blagovremeno, do pred sam početak festivala stoji program od prošle godine. Od celokupnog reklamnog materijala najsvrsishodniji su štampani katalozi, jer evidentno je da im se onaj ko na njima radi zaista i posveti. Možda to organizatorima nije prioritet, jer na Nišville se dolazi na preporuku ili zbog hedlajnera, ali kada već postoji nekakav marketing, treba da se potrude da im festival ne ispašta zbog toga što se ne prezentuje na pravi način.

Uz sva dostupna sredstva savremenih medijskih formi, Nišvillu su potrebni mladi, elokventni ljudi koji će, za smislenu novčanu nadoknadu, ići po medijima, pametno koristiti mreže i pričati sjajne priče o festivalu, gradu Nišu i niškoj muzičkoj sceni, pisati saopštenja i raditi sve što je potrebno da se festival blagovremeno najavi uz adekvatno osmišljen content. Takođe, značajni su i karavani po drugim gradovima Srbije, regionu, a i šire, baš kao i gostovanja reprezentativnih niških stvaralaca. To zahteva logistiku, ali najbolje prezentuje festival, pa toga treba da bude tokom cele godine.

U kontekstu PR-a, definitivno najgora stvar koju pamtim i koju im lično neću nikada oprostiti jeste što su prošle godine dozvolili da im TON (Turistička organizacija Niša) uvali devetoro polupismenih influensera koji nemaju pojma šta su džez, bluz, world music, alternativna muzika, fuzije žanrova i kako se prezentuje muzički događaj, ali navodno rade super video zapise, pa kao, to će videti ljudi i potrčaće na Nišville. Još gore, za promociju grada Niša i Nišville Jazz Festivala ti ljudi su od strane TON-a i iz budžeta građana ukupno dobili preko milion dinara za 4 dana. Za po nekoliko reels-ova? Are you kidding me!?

Vrhunac svega je užasan vizuelni identitet. Ne znam šta je ono, kakva je to umetnost, da li se namerno sprdaju i teraju onakav cringe, koji bi, verujem, bio prihvatljiv pre 30 i kusur godina, ali danas, uz sve alate i onoliko kreativnu dizajnersku omladinu, to je neoprostivo. Ako žele da ostanu u duhu vrcavih stripskih ilustracija, znam najmanje deset renomiranih autora koji bi to uradili po svetskim standardima. Nego, hajde da napišem i nešto pozitivno. Ima toga na pretek, inače ne bih bila toliki lokalpatriota te, pošto već duže vreme ne živim u Nišu, svakog avgusta zapucala u postojbinu. Da, zbog Nišvilla.

Nišville jazz theatre jedna je od najboljih, najumetničkijih i najedukativnijih stvari koje su postale konstanta kulturne ponude grada Niša. Taj teatar na otvorenom koji se odvija na dve lokacije, na amfiteatru nišavskog keja i na platou kod Beogradske kapije u Tvrđavi, izuzetno je vredan (i za posetioce besplatan) deo programa. Amfiteatar je pun svake godine, a to nije neka lagana, pitka umetnost, već teška avangarda – konceptualno, eksperimentalno i, što je najbitnije, vrlo angažovano. Prošle godine mi je centralni motiv postfestivalske reportaže bila upravo predstava sa Nišville jazz theatre.

Raskošna raznovrsnost programa je nešto najlepše što Nišville ima. Takođe, i pristupačnost u svakom pogledu je jedna od najvećih vrlina ovog festivala. Svako može da uđe i prođe, a može se i kolicima, sa štapom, na štakama… Cene su sasvim realne za uslove Niša, počevši od cena pojedinačnih karata (2500 dinara), kompleta karata (4900 dinara), pića, hrane, festivalskog merch sektora… Prisustvo publike svih uzrasta je retkost na festivalima, a na Nišvillu je to normalno i uobičajeno.

Pošto Nišville nije tip festivala na kome se kampuje, ako dolazite sa strane morate imati svog lokalnog jataka ili tražiti smeštaj. Dešavalo se da hosteli i hoteli dižu cene, ali privatni smeštaji tipa “stan na dan” ostajali su u regularnom cenovnom rangu i tokom Nišvilla. Jedno veliko bravo za Nišlije! Neka tako ostane i ubuduće, jer su po tom pitanju Novi Sad (tokom EXIT festivala) i Kragujevac (tokom Arsenala) pokazali šta znači ne biti domaćin. Ne znam da li i dalje funkcioniše Nišville jazz holiday (ne nalazim info), ali to je sjajna stvar: kupiš kartu za sva četiri dana, dobiješ smeštaj i obroke u studentskom domu Tehničkih fakulteta (tu se smešta i deo izvođača), na samo 20 minuta peške od Tvrđave. Ako su to ukinuli, neka nađu način da ponovo uvedu i ispromovišu tako da za to svi čuju, jer to je odličan koncept u koji se mogu uključiti i neke druge lokacije i tako se proširiti smeštajni kapaciteti.

Kada je o programu reč, Earth/Sky, Open i Midnight Jazzdance Stage su u svakom pogledu na vrhunskom nivou, vidi se i oseća da je u njih najviše uloženo i da se sa pažnjom, posvećenošću i stručnošću realizuju. Ove godine kao zamerku organizaciji glavne bine imam to što su suzili fotopit iz meni apsolutno nejasnog razloga, jer nije da nema mesta da bude za pola metra ili metar širi. Konferencija pod nazivom “Estetika muzike”, koja se održava u Oficirskom domu, predstavlja novi nivo alternativnog delovanja pod okriljem Nišvilla. Odvija se u saradnji sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Nišu i na svoj način, iz naučnog ugla, pruža nove uvide u poimanje muzike, povezuje stručnjake iz različitih oblasti i može biti velika inspiracija svima kojima muzika nije tek još jedan provod, već materijal za ozbiljno istraživanje – muzikolozima, filozofima, filolozima, sociolozima, antropolozima… Zaista gajim nadu da će ova priča uskoro postati velika i bitna ne samo za region, već i u svetskim razmerama.

Povodom ostalih segmenata programa stoji gomila pitanja, a prvo i osnovno je da li su baš svi nužni? Odnosno, da li se svi moraju dešavati u isto vreme? Jazz & Book Sessions je poslednjih godina spao na veoma loš nivo. Već koju godinu, kad prođem, sve zvuči neprimamljivo – samo još jedan nazovi stage koji nema šanse da nadjača ostale. Takođe, Nišville Movie Summit je izgubio na grandioznosti koju je dostigao 2018. godine. Stage pod imenom “Prijatelji Šabanu”, koji se sa etno/world music konceptom dešava na Letnjoj pozornici, odlična je ideja, ali ostaje u senci svih ostalih festivalskih dešavanja. Šteta, jer zaslužuje veću pažnju. Mislim da ga treba izdvojiti kao poseban ogranak festivala i ne dozvoliti da prođe ispod radara.

Odatle proizlazi pitanje koncepta, njegove efektnosti i svrsishodnosti. O tome se može razglabati nadugačko i naširoko, ali ne bih da preterano produbljujem tematiku, već bih želela da u kratkim crtama iznesem još neka svoja zapažanja. Mislim da organizatorima Nišvilla nema druge nego ponovo uzeti mapu Tvrđave u ruke, sesti i razmisliti o tome kako programski rasteretiti, ali ne i osakatiti festival, da on ništa da ne izgubi, već samo da dobije. Definitivno, ovaj festival je prevazišao sam sebe. Štaviše, to i ne treba da bude samo festival, Nišville treba zvanično i deklarativno proglasiti institucijom.

Zvanični program od četiri dana, sa još 6 dana pratećih sadržaja i hiljadu izvođača, sa trenutnim logističkim i tehničkim kapacitetom jeste veliki zalogaj i nije čudo što je već u ponedeljak, 18. avgusta, medijima kružila izjava Ivana Blagojevića, direktora festivala, da je “organizacija na izmaku snaga” i da se razmatra skraćivanje programa sa 10 na ukupno 7 dana (glavni program bi, umesto 4, ubuduće trajao 3 dana).

Imajući u vidu količinu sadržaja koji više od decenije prezentuju svakog avgusta, tu, doslovno, ima programa za 6 meseci ako se on pametno i svrsishodno isplanira. Svaki segment festivala može biti klica koja će se raskošno rascvetati i, što je najvažnije, može se osmisliti i realizovati tako da nijedan ne trpi na uštrb drugog. Dakle, nužno je ponovno, kompletno i detaljno osmišljavanje organizacione i programske strategije. Ali, pre svega, treba konačno naučiti osnovnu lekciju: kvantitet ne nadomešćuje kvalitet, već odaje utisak površnosti i odrađivanja posla.

Takođe, još jedna ozbiljna “to do” stavka za Nišville jeste rebrendiranje, što nije stvar samo imena, vizuelnog identiteta, dizajna, marketinga, već celokupnog dometa koji može dostići neslućene razmere. Želim da ukažem još i na to da u Nišu postoji mnogo ljudi koji bi, ako vide svrhu, a imaju ideja, kreativnog potencijala, organizacionih veština, kontakata i slično, mogli ne samo doprineti tome da se Nišville osveži i “podmladi”, već i da naprave čudo od kulturnog života grada. No, stvar je perspektive koja je kod nas, naročito na jugu, uvek bila maglovita.

Glavno pitanje jeste: koliko je sadašnji tim Nišvilla otvoren za inovacije i spreman da sazreva kroz promene, ali i da primi novu energiju u svoje redove? Takođe, da li Nišville Jazz Festival teži samo tome da ostane uigran biznis u sferi kreativne industrije (drugu, sem te kreativne, u gradu ionako nemamo) ili postoji namera da u budućnosti redefiniše dosadašnje obrasce kulturnog delatništva na širem planu, jer za to apsolutno ima potencijala.

Ponoviću, Nišville je razgranat festival i upravo je to stvar koja ga izdvaja iz svih ostalih jednodimenzionalnih, dosadnih, uštogljenih i predvidivih festivalskih organizacija, ali moraju razmisliti kako da se sve to prezentuje, a da ne ostavlja utisak rasplinutosti.

Nikako nije mala promena koju je u svom dosadašnjem radu Nišville, kao kulturna (i malo više supkulturna) instanca, ostvario u sredini koja, sa ekonomskog aspekta, važi za siromašnu i devastiranu i gde je narodni mentalitet odvajkada najveći usud svemu što gleda makar malo ispred svog vremena. Niš ima svoj autohtoni oblik urbanog postojanja, a Nišville jeste jedan od njegovih sinonima.

Međutim, prava, suštinska promena dogodiće se tek onda kada se prestane sa narativom da je rad u kulturi, u bilo kojoj sferi, nekakva nadljudska žrtva, a ne posao od koga, sasvim razumljivo, mnoštvo benefita imaju oni koji njime upravljaju, oni koji ga realizuju, zatim i brojni spoljni saradnici i, iznad svega, građani Niša (a među njima je mnogo, mnogo umetnika).

Sve ovo o čemu pričam možda i nema smisla, s obzirom na to da živimo u vremenu koje nam nameće druge prioritete. Zato neka ostane kao tema za razmatranje društvu koje ima budućnost, a ne ovome kome je teška borba za bazične potrebe jedini oblik opstajanja u sadašnjosti.

Nišville: I wanna go higher! (dan 3.)

Tags: festival, jazz, Nišville, reportaža