Taxi Consilium: Muzika iz CERN akceleratora
Bar Vukosava, Beograd (11.12.2025.)
Često ćete imati utisak da je to, zapravo, kolaž svih vaših prethodnih muzičkih sećanja, ali tako lepo upakovanim da vam, paradoksalno, sve izgleda sasvim novo.
Iskreno, malo mi je i previše klubova koji nemaju ili ne žele da obezbede osnovne infastrukturne uslove za nastupe bendova. Prosto, ako želite da organizujete koncerte, dobar zvuk i osvetljenje su nešto što mora da se ima. Profitno orijentisani vlasnici prostora to tretiraju kao trošak umesto kao realnu potrebu i investiciju. Ne možete da naplatite kartu, a da vam zvuk bude loš, da se pojedini umetnici i njihovi instrumenti ne čuju dobro ili da svetlo bude primerenije vašaru ili kupleraju nego muzičkom događaju.
Ako se nešto zove „bar“ ili „pivnica“, onda njegovu delatnost treba ograničiti upravo na to – kafenisanje i pivopijenje uz (ne)obavezno čavrljanje sa prijateljima. Dobro, može se organizovati i nastup nekih akustičnih ili tribute bendova, stand-up komičara i slično. Sve preko toga je čist zločin prema umetnosti. Nažalost, u situaciji kada nema dovoljno adekvatnog prostora za kulturno-umetničke događaje, preko ovakvih nedostataka se olako prelazi. Tim pre što vlast više i ne krije nameru da potpuno canceluje kulturu i umetnost.
Ono što je makedonski kvartet Taxi Consilium u četvrtak 11. decembra prikazao u beogradskom Baru Vukosava, dan ranije i u kruševačkom Jazz Clubu, a dan kasnije u jagodinskom Svicu, čista je i apsolutna umetnost. I tako je treba i tretirati, gospodski i sa uvažavanjem. Ne sa na brzinu sklepanim ozvučenjem, disko kuglama i šljokičavim svetlom koje se razleće na sve strane. Zbog toga su fotografije sa ovog događaja takve kakve jesu, ali to ne umanjuje fenomenalne utiske o samom bendu.
Reč je o sastavu koji izvodi svojevrsni fusion impro jazza, progressive i pustinjskog rocka, a sve je to, a i kako bi drugačije, začinjeno balkanskim notama. Duboko ukorenjena muzička tradicija i ključno mesto na raskrsnici kultura podržani su i obrazovnim sistemom, pa u Makedoniji imamo pregršt sjajnih muzičara sa širokim spektrom mogućnosti. Najbolje od svega kod Taxi Consiliuma je to što do izražaja dolaze individualne sposobnosti svakog od pojedinačnih članova sastava, a opet sve zvuči skladno i harmonično.
Njihova muzika se prostire između savršeno melodičnih i potpuno haotičnih momenata. Kao kada biste kompoziciju ubacili u CERN-ov akcelerator i dobili svojevrstan „muzički Higsov bozon“. Odnosno, umetničku kreaciju za koju znate da je prisutna tu negde, da nije mit, ali je teško možete definisati jer je, osim sluhu, drugim čulima neopipljiva. Često ćete imati utisak da je to, zapravo, kolaž svih vaših prethodnih muzičkih sećanja, ali tako lepo upakovanim da vam, paradoksalno, sve izgleda sasvim novo.
O bubnjaru Draganu Teodosievu sam u više navrata pisao, ali nije zgoreg ponoviti, pogotovo kada su utisci tako dobri. Reč je o veoma svestranom muzičaru, sposobnom da u milisekundi promeni ritam, stil i emociju, a da vi to jedva i primetite. Jazz, darkwave, metal, rock, pop… U svim ovim žanrovima on se oseća kao riba u vodi i daje kičmeni stub zajedničkoj kreaciji benda. Hrabro istražujući muzička polja, idući čak i u ona nedostupna, Teodosiev daje veoma bitan impuls svim svojim bendovima, uključujući i Taxi Consilium.
Gledajući ga pred početak nastupa, prva impresija o gitaristi Filipu Bukršlievu bila mi je da deluje nekako smoreno, lenjo i nezainteresovano. Pitao sam se kako je moguće da čovek sa takvim govorom tela može da svira onakvu muziku. No, „kad Erik pojede bananu, događa se neverovatna promena“. Na scenu izlazi neki drugi, mnogo energičniji Filip, koji vas svojim gitarskim linijama vodi na put kroz Anadoliju, zatim kroz pustinje Bliskog i Srednjeg istoka, a potom vas teleportuje na američki „Divlji zapad“. Sva sreća je da prvi utisak ponekad vara, jer bih se mnogo ogrešio o ovog sjajnog momka.
Kada ste na turneji, logističke prepreke i problemi nisu neuobičajena pojava, naročito kada govorimo o transportu masivnih instrumenata poput klavira, kontrabasa, harfe… Tako je, umesto klasičnog, Andrea Mirčeska morala da svira električni kontrabas. To se malo odrazilo na punoću zvuka njenog instrumenta, pa nismo mogli da steknemo potpunu sliku o njenim mogućnostima. No, veoma je uočljivo da Andrea pomno prati prazan prostor između tonova koje proizvode njene kolege i, poput vode, savršeno popunjava sve pukotine energičnim, a opet melodičnim i ritmičnim trzajima robusnih žica na svom instrumentu.
Da ne zamere ostali članovi benda, ali duša ovog sastava je, ipak, Blagojče Tomevski sa nezamislivim rasponom tonova i melodija na svom bas klarinetu. On je „glavni šofer“ koji određuje pravac i dinamiku kretanja vozila, često birajući sporedne umesto centralnih ulica, koji po potrebi ubrzava i usporava, a često i isključuje taksimetar, jer svaka njegova vožnja je izuzetno intenzivna. Iskreno, do sada nisam imao prilike da čujem bas klarinet uživo, pa mogu da kažem da je poput „sojke ptice“, koja sjajno podražava svu ostalu perad. Pa još u rukama takvog majstora kakav je Tomevski…
S obzirom da je objavljen pre nešto više od mesec dana, Taxi Consilium je na ovom koncertu stavio akcenat na novi album „Workin’ For The Other Side“, sa koga su odsvirali sve numere osim najduže „[orel cat at the door]“. Sa drugog, meni omiljenog albuma „Spiritual Car Wash“ odsvirali su tri, a sa prvog „The Essential Sunday Gloom“ samo jednu. To je odredilo i ton celokupnog nastupa, koji je bio nešto mračniji (kao i sam prostor), ali sa dovoljno „razbibrižnih momenata“ da ne bude baš sve tako ni crno niti sivo.
U svakom slučaju, ovo je bila prilika da čujemo četvoro vrsnih i kreativnih muzičara kakvih u Makedoniji ima na stotine. Jasno je da je free jazz apsolutno nekomercijalna muzika, pa ovakvi bendovi nalaze alternativne kanale (i prostore) kako bi predstavili svoju umetnost. Stoga, toplo ih preporučujemo jazz festivalima u Srbiji i regionu, jer ovo je muzika koja treba da se čuje, a Blagojče, Filip, Andrea i Dragan zaslužuju da budu „under the spotlight“ na velikoj sceni.
