Tigran Hamasyan: Muzika u tempu života

Kino Šiška – Ljubljana (12.11.2025.)

---

Ko poznaje njegov rad, jasno mu je da je to umetnik koji ne trpi jednoličnost. Nepredvidiv je do nivoa serijskog ubice, pa će vas u bilo kom momentu izbaciti jednim taktom ili pauzom, a najčešće stalnim promenama ritma. Mnogi fanovi ga u šali zovu „smrt za bubnjare“, s obzirom da Tigrana malo ko može da prati.

A kada se tamošnja tradicija i umetnost ukrste sa opštim kulturološkim vrednostima, poput jazza, bluesa i rock ’n’ rolla, to nas vodi u jednu sasvim drugačiju dimenziju. Ipak, do fantastičnog jermenskog pijaniste Tigrana Hamasyana došao sam sasvim slučajno, tokom seminara u Holandiji i Belgiji pre nekih petnaestak godina. Na preporuku lokalaca (Holanđana), koji su veoma vični jazzu i njegovim varijacijama, otišao sam sa njima na koncert ovog virtuoza… I ostao bez teksta!

Hamasyan ne zalazi tako često u naše krajeve. Kada je na turneji, uglavnom svira u zemljama Zapadne, a ređe i Centralne Evrope. Stoga sam na drugi bliski susret sa njim čekao do 2023. godine, kada je nastupio na JAZZx festivalu u Temišvaru. Pored Tigrana, ova sjajna manifestacija je te godine ugostila i druge renomirane muzičare i bendove poput The Comet Is Coming, Thundercat i Ezra Collective, što je bila više nego adekvatna pozivnica za muzičke entuzijaste. Naravno, Hamasyan je i tom prilikom opravdao svoj renome.

Kada ga jednom čujete, potrebna vam je češća i intenzivnija doza Tigrana. Stoga, nisam imao nikakvu dilemu kada sam letos pročitao vest da će Hamasyan ovog novembra nastupiti u ljubljanskom Kinu Šiška, tim pre što mi je sledeća najbliža destinacija na njegovoj turneji poljski grad Poznanj. Nažalost, nemam tako velike kapacitete za muzički turizam, pa sam prinuđen da biram jeftinije varijante. Ljubljana na kraju balade i nije bila tako jeftina, ali se, sa druge strane, u tom gradu uvek osećam kao kod kuće.

„Najbolje se putuje kada putuješ sam“, kažu Partibrejkersi. No, na tako dugom putu uvek je dobro imati nekoga uz sebe, a naročito ako ste za volanom. Drago mi je što sam uspeo da „prevarim“ dvoje prijatelja da krenu sa mnom na ovaj put, iako pre toga za Hamasyana nisu čuli. Vlajko je bio savršen suvozač, dok je Ana napravila sjajan plan koja sve mesta treba obići tokom trodnevnog boravka u Ljubljani. Od nekih smo, ipak, morali da odustanemo zbog previsokih cena. Lokalci kažu da je od korone sve u njihovom gradu dramatično poskupelo.

Nažalost, većina poznanika i prijatelja iz slovenačke prestonice bila je zauzeta, pa nije imala vremena za kafenisanje. No, to nije bio slučaj sa ekipom iz benda Lelee. Ispoštovali su nas svi do jednog! Usput, otkrili su nam klub „Daktari“, veoma prijatno i zanimljivo mesto podno ljubljanskog grada, a pivo „Komunajzer“ koje smo tamo probali je čista ezoterija. I ovim putem se zahvaljujem Jeleni, Damjanu i Mihi na kvalitetno provedenom vremenu i lepom druženju.

Profesionalni i pedantni PR tim Kina Šiška bez problema je odobrio fotografsku akreditaciju. No, morao sam da platim dva evra kao „kulturni dinar“, što sam sa velikim zadovoljstvom učinio. Pretpostavljam da je za druge posetioce ta stavka bila deo ukupne cene karte. Kako god, sistemsku borbu za kulturu uvek treba zdušno podržati. Sa ovakvim pristupom nije nikakvo čudo što u Ljubljani SVAKOG dana imate raznovrsnu ponudu koncerata, izložbi, književnih večeri i drugih kulturno-umetničkih događaja. Skoro kao kod nas :)))

Nama je to i dalje science fiction, ali u Sloveniji nema pušenja u zatvorenom prostoru. Nigde! Čak ni na mestima gde biste očekivali određeni stepen tolerancije, kao što su underground klubovi u Metelkovoj. Sve je stvar volje, tako da ne piju vodu izgovori poput naših „da će gosti prestati da dolaze ako se u lokalu potpuno zabrani pušenje“. Ne da neće prestati, već će strpljivo istrpeti sve nalete mraza dok konzumiraju nikotin, a onda se vratiti unutra i nastaviti da piju svoje pivo i uživaju u koncertu. Da, moguće je…

Nego, da vratimo onome zbog čega smo i došli u Ljubljanu, a to je koncert Tigrana Hamasyana. Nastup u Kinu Šiška je deo turneje kojom on promoviše svoj predstojeći album „Manifeste“. Po planu, ploča treba da bude objavljena u februaru, a kroz numere „Dardahan“ i „War Time Poem“ imamo naznaku kako bi ona mogla da izgleda. Kao i obično, Hamasyanova kreacija je atipičan miks modernog jazza, progressive rocka i jermenske narodne muzike, a novi album predstavlja „manifest“ slobode i života dostojnog čoveka.

Kino Šiška je, kao što mu i ime kaže, u biti bioskop, ali kada se sklone sedišta, to postaje sjajan koncertni prostor. Poseduje dve hale, veću „Katedralu“ i manju „Komunu“, te je kao višenamenski prostor u mogućnosti da publici ponudi bogat i raznolik kulturni sadržaj. Hamasyanov koncert je, naravno, održan u „Katedrali“, velikoj dvorani na spratu. Publika se u njoj bukvalno može nasloniti na binu, što pojačava osećaj bliskosti sa muzičarima. Prostor je izuzetno akustičan, a zvuk je odličan u svakom ćošku hale. Sa druge strane, svetlo je nešto svedenije, ali više nego dovoljno da isprati i dočara dešavanja na sceni.

A na njoj ove večeri nije bilo uvertire ili bilo kakvog zagrevanja. Hamasyan je odmah krenuo „u meso“ sa svojim poslednjim singlom „Dardahan“, što u prevodu sa jermenskog znači „nešto što odvlači sve vaše probleme ili tugu“. Privremeno sam se „oprostio“ od svojih saboraca i sa foto aparatom krenuo u prve borbene redove. Publika se u dobrom raspoloženju odmah sjatila pred binu, a bilo je više nego uočljivo prisustvo velikog broja poklonika heavy metala. Naravno, bilo je tu i ozbiljnih kantautora i ljubitelja jazza, pa sam tako naišao na Maka Murtića, osnivača zagrebačke Mimika Orchestre.

Ko poznaje Hamasyanov rad, jasno mu je da je to umetnik koji ne trpi jednoličnost. Nepredvidiv je do nivoa serijskog ubice, pa će vas u bilo kom momentu izbaciti jednim taktom ili pauzom, a najčešće stalnim promenama tempa. Mnogi fanovi ga u šali zovu „smrt za bubnjare“, s obzirom da Tigrana malo ko može da prati. To je pokazala i druga numera „War Time Poem“, katarzični omaž deci stradaloj u ratnim sukobima širom sveta. Iako Hamasyan to nigde eksplicitno ne ističe, jasno je da aludira na nedavna dešavanja u Gazi i Ukrajini.

Naravno, zanimalo me je kako se mojim saputnicima dopalo ono što su mogli da čuju. I dok se Ana manje-više dobro pripremila za koncert preslušavši gotovo sav dostupan opus Tigrana Hamasyana, Vlajko se u neverici vajkao: „Šta je ovo?! Vi ste meni rekli da on svira miks jazza, rocka i jermenskog folka. Brate, ovo je hardcore metal!“. Isprva mi nije bilo sasvim jasno da li je to dobro ili loše, ali kada je razvukao osmeh od uveta do uveta, shvatio sam da je Vlajko oduševljen prikazanim. Realno, „War Time Poem“ i zvuči kao najtvrđi metal, i to bez ijedne gitare.

Nakon što je ispucao oba do sada objavljena singla sa predstojeće ploče, Hamasyan se vratio na „The Bird Of A Thousand Voices“, svoj do sada najkompleksniji album koji je svirao do kraja koncerta. Počeo je naslovnom numerom, ambijentalnom pričom koja se šunja kavkaskim planinama i šumama, te donosi dah jermenske tradicije i kulture. Usledila je „The Curse“, kataklizmatično podsećanje na brojne nevine žrtve širom sveta, svojevrsni vapaj za pravdom i čovekoljubljem. Zapravo, svaka Tigranova pesma, svaki njegov takt je prožet velikom dozom empatije prema ljudskoj vrsti.

A onda je Hamasyan krenuo u potragu („The Quest“) za izgubljenom harmonijom i bliskošću među ljudima, ozbiljno narušenim usled sveopšte ekološke, psihološke i duhovne krize čovečanstva. Priča se nastavlja „proročanstvom o žrtvama“, pomalo zlokobnom tužbalicom o sudbini jermenskog naroda koji se nalazi „između čekića i nakovnja“, okružen regionalnim silama poput Turske, Azerbejdžana i Rusije. Na istom tragu je i numera „Temptations“ koja govori o životnim izazovima sa kojima se Tigran i njegovi sunarodnici suočavaju. No, koliko god delovala kao lokalna, ovo je univerzalna priča primenljiva na svaki kutak sveta.

Nakon šaptave spoznaje o sebi i našim nagonima, Hamasyan je još jednom (po ko zna koji put) rešio da nas suoči sa smrću kroz kompoziciju „The Well Of Death And Resurrection“. Zaista, smrt je jedna od dominantnih tema u njegovom stvaralaštvu. S razlogom, jer čovečanstvo često zanemaruje svakodnevno stradanje velikog broja ljudi (naročito dece), najčešće zbog megalomanskih profiterskih težnji svetskih moćnika. Neparne melodije (a kako drugačije kada ste poreklom sa tog dela planete) i konstantne promene tempa unose kolosalnu dozu drame u Tigranovu muziku, što su prepoznali i gorepomenuti metalci, te u znak odobravanja zavijorili svoje bujne kose.

Zvanični deo koncerta završen je dolaskom u kraljevstvo („The Kingdom“) kao pretpostavljenom završnom odrednicom na našem putu. I dok svi očekuju ulazak u mirnije vode, Hamasyan im ubitačnim tempom sugeriše da se putešestvije tu ne završava, te da imamo samo koji minut da odahnemo, zbijemo redove i nastavimo vožnju rolerkosterom. Tako, zapravo, život izgleda u današnje vreme, a mi nismo u stanju čak ni da registrujemo njegovu brzinu. Kada čujete „The Kingdom“, biće vam jasno na koliko obrtaja radi centrifuga.

Prvi bis je obeležilo pokajničko slavljenje Stvoritelja kompozicijom „Only The One Who Brought The Bird Can Make It Sing“. Nešto melodičnija u odnosu na ostale numere sa pretposlednjeg albuma, ona nežnom klavirskom linijom donosi harmoničnu pesmu Hazarana Havqa, mitske ptice koja po predanju leči bolesne i slepima vraća vid. Kao da nije bila dovoljno „izlečena“, publika je frenetično dozivala bend na još jedan encore, a Tigran i ekipa su se vratili i priredili joj potpuni krešendo. Brutalno šamaranje syntheva i klavira doneli su rafalnu paljbu između „crvenog, belog i crnog sveta“, simbolizujući multipolarni poredak i sve žešću borbu za planetarnu dominaciju.

Ne znam koliko je moja percepcija ispravna niti kako su drugi doživeli ovaj koncert, ali znam da sam i danas, desetak dana nakon njega, pod izuzetno jakim utiskom. Jednostavno, Hamasyan je sve prisutne ubacio u svoj ubilački ritam, probudio duhove i podigao na noge sve kosture iz ormara. Istovremeno, podsetio nas je da stalno moramo imati svest o svojoj i smrti drugih ljudi, gde god oni da su. Samo sa tim saznanjem možemo ići u bolji, slobodniji i pravedniji svet koji je, koliko god bio moderan, osuđen na propast ukoliko se ne oslanja na tradiciju i duh naših predaka.

Klopka za Nemeček: Prkosni Balkan u domovini krautrocka

Tags: Kino Šiška, Tigran Hamasyan