Trijumf Jarbola u niškom “Feedbacku”: Sve je (baš) kako treba
Veče je mirisalo na sonični udar. Nakon kraćeg koncertnog posta, uželeo sam se bubnjeva, basa i fuziranih gitara, a na fejsu sam ugledao najavu za event koji je u arty delu mog unutrašnjeg sveta upalio crveno svetlo i bez dvoumljenja krenuo na novo rokenrol 
hodočaśće.
S nestrpljenjem sam očekivao koncert Jarbola u Nišu iz mnogo razloga, od kojih je najveći bio taj da ih na samostalnom nastupu nikada ranije nisam slušao (štaviše, uživo sam ih možda čuo na nekoj od grupnih svirki oko dvehiljadite, kakvih je pred pad Miloševićevog režima bilo poprilično, ali je to ostalo negde u dubokoj magli moje svesti). S druge strane, toliko sam znao o Bomlinom (Boris Mladenović, jedan od dvojice gitarista, vokala i tekstopisaca benda) producentskom umeću da me je malo toga moglo iznenaditi (ispostavilo se da sam se ipak iznenadio).
Klub se (presporo) punio, ali je nervoza bila pozitivna. Sreo sam mnogo poznatih likova (drugara), najpre Marka, alfu i omegu kluba, pa Pitija, svog velikog prijatelja iz nikad prežaljenog Goribora, Miloša i Peru iz voljenih Prljavih sestara, Užu (koji svira sa Vranjkovićem, a pre toga u Goriboru i Novembru)… Ovakva domaća (više nego prijatna) atmosfera vratila me je deset godina u prošlost, kada sam sa Blues rezervatom zagrevao publiku za nezaboravne nastupe američkog benda John the Conqueror i nedugo zatim kultnog Kostinog Novembra. Ponovo je bilo toliko likova nekoliko svetlosnih godina udaljenih od svakodnevnog estradnog, kriminalnog i sličnog mulja, toliko ljudi koji svesno hrle ka lepoti i autentičnosti nasuprot brutalnosti i konstruktu stvarnosti kojim smo okruženi.
Već je birana muzika sa razglasa pokazala koliko detalja ozvučenje ovog mesta pruža. Podsetio sam Nemanju Aćimovića, bubnjara benda, na jedan nastup sa E Play koji se desio pre četvrt veka i koji je već tada pokazao kakvu bubnjarsku zvezdu sve to vreme imamo, a nedugo zatim bend je izašao na binu i već posle neophodnog minuta za proveru i nameštanje isporučio sound koji je već prvim milisekundama demonstrirao zašto je odlazak na ovakav događaj (mada je teško uporediv, a videćete i zašto) osećaj koji se ubrizgava direktno u duh i telo i nekakvom ljubičasto-plavom svetlošću ostaje trajno zapisan u egzistenciji.
Retko se može videti skup ovakvih individua koji tokom početnih taktova postaju kolektivitet. Ali kakav… Bend je reflektovao svoje višedecenijsko zajedništvo, albume od kojih je svaki pokazao vrhunac autorsko-izvođačkog kvaliteta udružen sa beskompromisnom originalnošću u temelju svog postojanja.
Saznao sam za Jarbole pre trideset godina u svetioničnom “Alter Rock Egu” Ivana St. Rizingera, bastionu nezavisne elitne kulture tokom olovnih devedesetih. Pesma “Da li u stvari ona nije bila oprezna” predstavila je već tada zrele, neobično inventivne i maštovite novajlije sigurne u svaku reč i ton koje isporuče, spremne na beskrajnu igru sa sobom, publikom, sistemom, svetom. Opet, nikad napadni, nametljivi, uvek nekako iz off-a. I to je jedan od ključnih kvaliteta ovog sastava: sve što su ikada imali da pokažu i dokažu pokazali su i dokazali prvo sebi, bez potrebe da budu najjači, najvoljeniji, najpametniji, najbolji. A iz albuma u album dokazivali su svoju ekskluzivnost, bez ikakve želje za popularnošću širom od one koju pokazuje istinski krem ljudi koji ih mogu prihvatiti i razumeti. Iako ima i drugih bendova i žanrova kod kojih je slično, za recepciju indie pristupa Jarbola je, uz dužno poštovanje, potrebna i informisanost, i razvijen estetski osećaj, i inteligencija na samom kraju. Vrlo kompleksni a samo naizgled jednostavni tekstovi (bolje rečeno, izraženi probranim ali jezički preciznim sredstvima), koji seciraju unutrašnju dramu čoveka u kakofoničnom enterijeru i eksterijeru metropole, udruženi su sa instrumentalnom pratnjom koju bih pokušao da opišem kao enciklopediju i domaće i strane alternativne muzike osamdesetih i devedesetih sa, recimo, albumom “Goo” grupe Sonic Youth u nervima i John Spencer Blues Explosion u mišićima bez ikakvog bilo čijeg direktnog uticaja.
Pesma “Uslovna sloboda“, jedna od prvih odsviranih, oslobodila je bokove u masi, koja je svaku pesmu propratila eruptivnim aplauzom. Klub nije bio prepun (za to je falio još samo koji fan), ali su oni koji su bili prisustvovali retko viđenoj igri među instrumentalistima, koji su zaista sve vreme disali kao jedan, perfektno usvirani pre zajedničkim životom, dugogodišnjim prijateljstvom, kilometrima pređenog puta i idejama nego besomučnim vežbanjem. Fanovi su pevali jednoglasno, ali bez otrcanih horskih pauza. Daniel Kovač i Bomla ravnopravno su rasporedili pevanje i gitare, u kontrapunktu koji je sve vreme održavao neophodnu napetost. Šta dati sem naklona bravuroznim bas vožnjama Žolta Kovača, čije su četiri žice lepršavo držale na okupu ovu genijalnu imploziju. Bubnjevi su bili inspirativni do krajnjih granica i primer kako treba ložiti publiku do vrhunca u konstantnom podizanju energije, u house-blues-funk-noise-fusion instrumental bisu, još jednom od bezbroj iznenađenja koja su isporučili te večeri. Retko ko bi se usudio da sebi dozvoli takav luksuz, plus ne odsvira takve bisere kao što su “Ja opet biću tvoj“, “Hajde, hajde sad” i pesmu pomenutu na poĉetku (uz još neke). Posebno bih istakao Bomline gitarske solo deonice, koje su primer kako se muzika pravi organski, a da se to razume, najpre treba zaboraviti da AI postoji i da se sviranje gitare ne uči iz youtube tutorijala.
Upravo od toga su nas Jarboli odučili i doneli neko prijatnije strujanje svojim koncertom 24.10.2025. godine: kako reče Miodrag Pavlović, prvi avangardni srpski pesnik posle Drugog svetskog rata, “treba ponovo pronaći nadu”. Uspeli su u tome, definitivno i bez ikakve force. Voli se samo ono što samo nađe put do srca. Svejedno je kuda plovi brod kada su jarboli kako treba. Jeste i biće.
