Vivat Rex Ilusivii

Subin multirođendan, Subin plato / Bulevar Books (23.06.2025.)

---

Kao i inače, njegov rođendan je ove godine započeo okupljanjem na Subinom platou, prostoru na samom ulazu u novosadski Limanski park. Najbliža rodbina, prijatelji i saradnici okupili su se ispred spomen obeležja umetniku koji je, poput čuvenog pesnika Branka Radičevića, osujećen u trenutku najvećeg stvaralačkog napona. „Mnogo ’teo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo“, govoreći o sebi je napisao Radičević u svom „Đačkom rastanku“, a ove reči bi bez ikakve izmene mogle da stoje i na Subinom epitafu.

Niko ne može što može majka… Majka hrabrost! Takvu snagu, energiju i ljubav nećete naći nigde drugde, a naročito sposobnost da se lična tragedija pretoči u borbu za opšte dobro. Subina majka Ruža Subotić je u kratkom vremenskom roku ostala bez sina i supruga, pa je teško uopšte i zamisliti sa kakvim se životnim izazovima ova hrabra žena suočila. U želji da očuva sinovljevo delo, mama Ruža osniva Fondaciju „Mitar Subotić Suba“ u koju je uložila sve Subine honorare pristigle nakon njegovog preranog odlaska. To joj je, kako i sama kaže, osmislilo život.

Na ovaj dan se osećam zaista dobro. Oko mene su prijatelji, deca koja su godinama dolazila u našu kuću. Zapravo, oni više nisu deca, ali ja sam njima i dalje „mama Ruža“ ili „mama Suba“. Oni su moji i ja ih obožavam, mnogo mi pomažu u radu fondacije i ispunjavanju veoma složenih zadataka. Nije nimalo lako sačuvati kulturnu zaostavštinu umetnika koji je živeo ovde, a slavu je stekao u svetu. Mi tek sada otkrivamo da je Mitar napisao muziku za 14 pozorišnih predstava koje su izvođene u Novom Sadu, Beogradu, Sarajevu i drugim gradovima regiona, ističe mama Ruža i dodaje da je veoma teško doći do tih radova, jer to je elektronska muzika koja nije bila notno zapisana, već je bila komponovana, snimana i direktno pripremljena za predstave na magnetofonskim trakama.

Preokret u Subinoj karijeri bila je nagrada koju mu je 1987. godine dodelio UNESCO za projekat „In The Moon Cage“. Reč je o albumu moderne muzike, uspavankama na bazi narodnog stvaralaštva zemalja bivše Jugoslavije. On je obilazio etnografske muzeje širom nekadašnje države i sve relevantne zapise snimao na svoj magnetofon, od čega je napravio materijal sa kojim je učestvovao na konkursu UNESCO-a.

Taj projekat je bio njegova ulaznica za veliki svet. Prvo za Pariz, a kasnije i za Brazil, gde je nastavio svoju karijeru i živeo više od 10 godina. Veoma se dobro adaptirao i voleo je brazilski mentalitet i muziku. I dan-danas su njegovi prijatelji iz Brazila i muzičari sa kojima je sarađivao u prisnom kontaktu sa nama. Kažu da je Suba bio najpoznatiji brazilski kompozitor jugoslovenskog porekla, a svi ti muzičari iz Brazila su neverovatno napredovali nakon saradnje sa njim. Subina muzika nije jednostavna i zabavna, ona ima svoju težinu i filozofiju, odnosno istraživačku notu. To je, kako kažu, muzika četvrtog sveta, navodi mama Ruža i podvlači da joj je glavna želja da se ponovo formira „Suba soba“, kao stalna postavka i inspiracija koja bi u budućnosti mogla da koristi brojnim mladim umetnicima na ovim prostorima.

Zamislite da imate najboljeg prijatelja sa kojim delite apsolutno sve, uključujući i rođendan. Takvu konekciju imali su Suba i poznati novosadski ilustrator Zoran Janjetov Janja, obojica rođeni 23. juna 1961. godine. Ovo „ilustrator“ ili „strip crtač“ shvatite uslovno, jer Janjin rad je mnogo više od toga. Kada svojim crtežima doda vrcave i humoristične komentare, dobija se svojevrsna burleska i društvena kritika koja pogađa pravo „u sridu“. Stoga, takvo je bilo i naše pitanje… Kako se Janja oseća na svoj i Subin dan, uz sve uspomene sa njim, a bez njega prisutnog…

Svake godine je nama ovo bio specijalan zajednički dan. Sada, kada ga nema, na ovaj dan ja moram da mislim na njega, bez obzira što svakog dana i svih ovih godina stalno mislim na njega. Ponekad moram da pogledam i neku sliku, a to mi je užasno teško. Pokušavam da se izolujem, jer je dovoljno toga ostalo unutar mene. Ovaj dan me podseća i kaže „sve je u redu, samo mi jedan element nedostaje da sve bude kako treba“. Ali, to nigde nije otišlo, Mitar je kao Mr. Spock ostavio svoj živi duh u mom telu. Bilo šta od muzike da slušam, čitam neku knjigu, gledam film… Uvek to radim i komentarišem zajedno sa njim, svedoči Janja.

Subi nije bilo važno da dobije masovnu pažnju, da bude bogat i slavan, već da „dotakne“ određeni broj ljudi koji njegovu muziku može da razume, u čemu je i uspeo. Stotine muzičara u Brazilu je zauvek „reprogramirao“, zbog čega oni i dalje pričaju o njemu. Zaslužio je mnogo više, ali i ovo je sasvim dovoljno, podvlači Janjetov i dodaje da je Suba voleo da bude čovek u senci, odnosno „genije iz prikrajka“. Ako bi nekada i negde nešto zaribalo s muzikom, pojavio bi se Rex Ilusivii, pustio bi nešto i odmah bi cela situacija proradila. Dobro je to znao da očitava, pa je zračio dobrim vibracijama bez ikakvog napora.

Još jedna važna osoba u Subinom životu je Branka Parlić, čuvena novosadska pijanistkinja i univerzitetska profesorka, takođe rođena 23. juna, samo koju godinu ranije. Na samom početku razgovora ona se prisetila momenta kada su Suba, Janja i ona zajedno putovali u Pariz, i to baš na zajednički rođendan, a graničar je zabezeknuto gledao u njihove datume rođenja u pasošima, a potom i u svoj kalendar. To je bila i svojevrsna proslava za ovaj nesvakidašnji rođendanski i umetnički trio.

Iako mnogi to misle, Mitar nije bio moj učenik. On je bio četvrti razred kada sam ja došla iz Beograda kao sveže diplomirani student i zaposlila se u Novom Sadu. Nije bio u mojoj klasi, ali smo se odmah prepoznali po afinitetu prema savremenoj muzici, počeli smo da se družimo i razmenjujemo novu muziku do koje bismo došli. On je bio drugačiji od drugih po pitanjima koja je postavljao: zašto je taj kompozitor svirao tako, zašto je koristio te instrumente i tehnike… Takva pitanja su me iznenadila kod jednog učenika četvrtog razreda teoretskog odseka, da neko na taj način razmišlja, čuje i vidi muziku, priseća se Parlić.

Interesantno je pomenuti da su Suba i Branka Parlić zajedno otkrivali velikog francuskog kompozitora i pijanistu Erika Satiea, do koga su došli gledajući crtane filmove iz čuvene zagrebačke škole. Muzika slavnog Francuza je korišćena kao podloga za te crtaće, ali se, osim toga, o njemu tada nije previše znalo. U to vreme, kada internet još nije ni postojao, bilo je poprilično teško doći do traženih informacija. No, Suba je prilikom posete Parizu doneo literaturu i note, pa su njih dvoje to zajedno prevodili i koristili u daljem radu.

Skup se nešto kasnije iz Limanskog parka preselio u popularnu knjižaru Bulevar Books, gde je održana promocija albuma „Angel’s Breath de/re/konstrukt“ hrvatskog kolektiva Živa voda i Darka Rundeka. Kao što već znate, originalni „Angel’s Breath“ je zajedničko delo Milana Mladenovića i Mitra Subotića koje ni posle tri decenije nikoga ne ostavlja ravnodušnim. A Živa voda je sastav nastao 2017. godine u Zagrebu sa željom da okupi izvođače sa alternativne scene u Hrvatskoj. Ideja je bila da jednom mesečno sviraju u zagrebačkom klubu „Vinil“, te da svaki put obrađuju neki drugi materijal: od Franka Sinatre do Bjork, preko Massive Attack i Olivera Dragojevića.

Živa voda nije cover bend u klasičnom smislu reči, već sastav koji uvek nastupa u drugačijoj formaciji i na potpuno slobodan način interpretira muziku drugih izvođača. Princip je da bend nema više od jedne probe pre nastupa, da svako od muzičara u trenutnoj postavi nađe mesto u toj (re)interpretaciji, te da uživaju u potpuno slobodnoj improvizaciji. Jedan od glavnih ljudi u celoj priči je Vedran Peternel, poznati muzičar i producent iz Zagreba, mada nećemo pogrešiti ni ako kažemo da je iz Pariza. No, najvažniji detalj vezan za Peternela je da na neki način stoji iza gotovo svakog ozbiljnijeg muzičkog projekta u Hrvatskoj.

U jednom trenutku mi je palo na pamet da obradimo „Angel’s Breath“, koji je perfektan za naš pristup glazbi. Nekako je taj album kultan već godinama, ali je i dalje prilično nepoznat. Znaju ga šmekeri, ali je i dalje nekako tajanstven. I nikada nije odsviran uživo nakon objavljivanja. Mi smo dosta bezobrazni, jer se ne oslanjamo previše na original. Ne sviramo jazz, ali koristimo jazz pristup. Uzmemo tonalitet, neke teme iz pjesama i potpuno slobodno ih obrađujemo i manje-više improviziramo, tako da ne radimo puno na materijalu. Ali, mislim da bi se to sviđalo i Subi i Milanu, ističe Peternel.

Po njegovim rečima, „Angel’s Breath“ je i za Milana i za Subu bio neka vrsta kreativnog oslobađanja: za Milana od EKV-a, a za Subu od muzike iz regiona. Obojica su tada krenuli u neke nove živote i umetničke pravce, pa je to bio idealan materijal za Živu vodu, jer taj bend na isti (slobodan) način pristupa muzici.

Mislim da su svi u regionu imali veliki respekt za Subu i njegov pristup produkciji koji je bio sasvim atipičan, uvijek je imao te neke zaobilazne strategije. Bio je djelomično pod utjecajem Briana Ena i tih nekih producenata i bendova koje smo slušali u to vrijeme. Bio je vrlo direktan u nekim stvarima, što baš i nije uobičajeno. Ljudi daju komplimente iako nisu potpuno iskreni u njima, rijetko to budu kritike. Suba je bio baš direktan u nekim kritičkim stvarima, ali na vrlo pozitivan način. Bio je vrlo iskren u tome što je radio, a tako se i ponašao, podvlači Peternel.

Osim albuma „Angel’s Breath“, važna spona između Sube i Milana je Ivan Fece Firči, jedan od bubnjara koji je obeležio rokenrol scenu bivše Jugoslavije. Firči, koji je na promociji albuma Žive vode bio u ulozi moderatora, Subu pamti po neviđenom talentu, sposobnosti da povezuje i realizuje stvari, da spaja ljude i iz svega toga izvlači najbolje moguće. Njih dvojica su drugovi iz detinjstva, iz istog su kraja (Liman) i često su džemovali zajedno, pošto u to vreme nije bilo mnogo muzičara i svi su se međusobno znali.

Najveći uspeh u mom životu je to što sam kumovao poznanstvu Sube i Milana Mladenovića. Ja sam slagao Subu da treba da idemo na neku dobru žurku i da će tamo biti zgodnih devojaka. On je progutao noklu i seo sa mnom u auto, a ja sam ga odvezao u Beograd direktno na probu EKV-a. I tako je sve počelo… Naša generacija je mnogo slušala muziku. Mi smo često sedeli u našim stanovima, ja kod njega, on kod mene i ostalih drugara. Muziku smo slušali satima, tako da su naše teme za razgovor uglavnom bile muzika i analiza iste, a ostalo je bilo… Klasično kao i kod svih klinaca, priseća se Firči.

Maja Rivić je vodeći vokal i jedan od osnivača Žive vode. Za razliku od ostalih članova, ona je stalni element benda. Iako je bazično jazz kantautorka, Majine mogućnosti daleko prevazilaze okvire ovog žanra, pa se odlično snalazi u svim vrstama improvizacije. Njeni najvažniji projekti su Mimika Orchestra i Maja Rivić kvintet, a veoma uspešno sarađuje sa Jazz Orkestrom HRT-a, Darkom Rundekom i brojnim drugim umetnicima.

Ja sam se nekoć davno oslobodila potrebe pripadanju žanrovima i subžanrovima, prestala sam se identificirat s time, počela sam sebe doživljavat kao biće koje se voli igrat i eksperimentirat i, iskreno, tako pristupam svakoj glazbi. Tako je Angel’s Breath bio poželjan obrok koji sam htjela okusit, pomirisat, prožvakat, ispljunut i pojest ponovno. Sa svojim kritičkim muzičkim bićem sam to išla slušat i svidjelo mi se, bilo mi je interesantno, zvučalo mi je iskreno i nepretenciozno. Na te dvije probe, koliko smo ih imali, nije mi trebalo puno vremena da se stopim s tim, napominje Maja.

Naziv benda je veoma zanimljiv, jer njegov rad i muziku uopšte opisuje kao „živu stvar“, podložnu stalnim promenama. Osim toga, stalnim i novim reinterpretacijama ovaj bend vraća na talon neke stare projekte i daje im novi život. Ideju za naziv Živa voda dao je Mak Murtić, sjajni saksofonista i kompozitor, takođe jedan od osnivača ovog sastava. Osim toga, Murtić je jedan od istaknutih članova već pomenutog Mimika Orchestra, a vredan pažnje je i njegov sasvim atipični sastav Truth ≠ Tribe.

Ova snimka je relativno slučajno nastala u „Dva Osam“ klubu u Zagrebu i ja nisam bio tamo, tako da ću se tek danas nekako snać u svemu ovome. No, znam materijal i ideja je da mi na svoj način interpretiramo ono što volimo i poštujemo. Nekada i nešto što ne volimo toliko, a želimo ga istražit i postavit kao testament neke vrijednosti. Angel’s Breath je materijal koji nas nekako sve povezuje. Meni je uvijek nekako taj element zajednice bitan, pa je iz moje perpsektive cijeli taj materijal i ostavština bitna za našu zajednicu. Sa druge strane, to je i muzički veoma zanimljiv projekt. Iskren je, baš kao i korelacija između Angel’s Breatha i Žive vode, ističe Murtić.

Pored već pomenutih Vedrana Peternela, Maje Rivić i Maka Murtića, (aktuelni) članovi Žive vode su i bubnjar Ivan Levačić (Chui), basista Josip Šustić (Mimika Orchestra, Skotni Vrag), gitarista Luka Čapeta (možda je bolje napisati gde i sa kime NIJE svirao), te multiinstrumentalista (prvenstveno trubač) i šoumen opšte prakse Igor Pavlica. Lično smatram da je ovog potonjeg apsolutno nepotrebno definisati i objašnjavati. Dovoljno je reći „Pavlica“ i da ljubiteljima i poznavaocima muzike sve bude jasno.

Uzbuđuje me ideja da se obrađuju razni autori ili ploče, kao i koncepcija da imamo samo dvije probe, da to ne postane tezga, već da bude otvorena priča. Dakle, natuku se teme, ali se igramo ritmom i potpuno sve preokrenemo. To će možda nekome zvučat nakaradno, ali mi u Zagrebu sviramo jednom do dvaput mjesečno u jednom klubu u centru grada i to je uvijek izvrsno posjećeno i uvijek je dobra atmosfera. Dvadesetak je ljudi koji se mijenjaju u postavi, svi su baš dobri, uglavnom mlađa generacija i sa svakim od njih mi je super surađivat, kaže Pavlica.

Nakon predstavljanja benda i albuma, došao je trenutak da se uživo vidi i čuje „kako teče živa voda”. Kao što su članovi sastava i najavili, njihov nastup nije imao mnogo veze sa originalnim materijalom. Neka osnovna melodijska linija i tekstovi su ispoštovani, a sve ostalo je bilo potpuno novo. Maja Rivić je briljirala svojim vokalnim egzibicijama, naročito u pesmi „Aplauzi”. Vedran Peternel je synthevima i specijalnim efektima, pogotovo simulacijama telefonskih razgovora, bio najdirektnija veza sa Subom. To je i sasvim logično, pošto su se njih dvojica upoznali osamdesetih godina u Parizu i bili veoma dobri prijatelji.

Jazz sekcija je, svakako, imala posebno mesto u ovom neobičnom nastupu. I Mak Murtić i Igor Pavlica su imali svoje solo partiture i istakli zanimljive detalje u aranžmanima Žive vode. Njihove facijalne ekspresije govorile su same za sebe i dočaravale koliko su svi dali sebe u ovom izvođenju. I Luka Čapeta je imao svojevrsni šou na gitari i uživao poigravajući se visokim tonovima na svom Fenderu. Naravno, i bubnjar mora da ima svojih pet minuta, pa je Ivan Levačić savršeno iskoristio pruženu priliku i pokazao da je „tatina krv”. Bas nekako uvek ostane u senci drugih instrumenata, ali je i Josip Šustić imao svoj kreativni doprinos i upotpunio sjajan nastup Žive vode.

Kao što je i Mak Murtić naglasio, sve vreme je bio prisutan visok stepen zajedništva. Iako je improvizacija osnov nastupa Žive vode, videlo se da članovi benda na sceni dišu zajedno i razmišljaju na isti način. Kao što je i Suba svojevremeno tražio ispade, „greške” i semplove oko kojih bi gradio ritam i melodiju, tako su to u Bulevar Booksu činili i članovi hrvatskog sastav. Kako je originalni Angel’s Breath izuzetno psihodeličan album, nastup Žive vode u Novom Sadu bi se mogao opisati kao „kreativna impropsihodelija”. I nemam nikakvu sumnju da bi Suba bio ponosan da čuje šta su ovi neverovatni muzičari i ljudi učinili njemu u čast.

Na kraju, da dodam i jedan lični detalj u ovu priču. Sećam se momenta kada sam prvi put čuo Subin maestralni album „Sao Paulo Confessions“. U trenutku sam mogao da se preselim na južnu hemisferu, zamislim sebe kako upijam sunčeve zrake na Praia Grande, gledam trke F1 na Interlagosu ili ispijam caipirinhu u jednom od noćnih klubova Sao Paula. „Kralj iluzija“ je svojom muzikom uspeo da me odvede na put kao što niko do tada nije. A možda najbolji opis ovog albuma dao je moj prijatelj Davor. Čuvši „Tantos Desejos“, kao iz topa je ispalio: „Dva takta… I odmah je sve nekako toplije“.

Koliko god bila mistična, tantrična i psihodelična, Subina muzika je uvek bila prepuna topline. I to je ono što ga čini živim iako nije među živima. Na tom tragu je i album „Angel’s Breath de/re/konstrukt“, odnosno način na koji Živa voda interpretira originalni album Sube i Milana. Lepo je znati da i u digitalno doba muzika i dalje može da se stvara iz srca, da odiše iskrenošću i ljubavlju, a ozarena lica posetilaca koncerta Žive vode u Bulevar Booksu najbolje svedoče o tome. Kralj je živ! Živeo kralj!

Dokumentarac o EKV-u pobednik Nova Docu konkursa

Tags: Mitar Subotić Suba, Novi Sad, Rex Ilusivii, Živa voda