Zoran Kostić Cane: Džaba školjke bez bisera
Promocija zbirke pesama „Ukrštene reči“ (SKC Novi Sad, 10.05.2024.)
Potrebna je velika hrabrost da se pokažeš onakvim kakav zaista jesi, ali moraš biti spreman da trpiš strašne posledice bitisanja u indiferentnoj sredini. „Šta će da sjebe ovu omladinu? Bojler pun tople vode i pun frižider. Treba da znaju šta imaju, jer niko im ne garantuje da će to imati i sutra“, istakao je Cane.
Ova poezija ne vuče nikoga za rukav. Ona je tu, pa ko voli – nek’ izvoli. Ona ništa ne insistira, ona postoji da se čita svakog dana. Ne mora da se čita od početka, može i od kraja, sredine… To je štivo koje te ni na šta ne obavezuje sem onog trenutka kada prodre u tebe. Tada te navede da razmišljaš o nekim stvarima, da se oslobodiš i suočiš sa samim sobom. Ovako je Zoran Kostić Cane opisao svoju zbirku pesama „Ukrštene reči“, koju je nedavno izdala beogradska Laguna.
Odabranih 147 pesama sublimira našu stvarnost, daje nepogrešivi presek stanja i dijagnozu srpskog društva. Činjenica da autor većinu tih stihova donosi iz svog ličnog ugla u velikoj meri doprinosi identifikaciji čitaoca sa njegovom poezijom. Uostalom, Kostić tako piše od prvog dana, pa i nije čudo što ga publika doživljava kao prvog među jednakima, kao nekog svog. Ili, kako bi sam Cane rekao: „Ja sam javna površina dostupna svima“.
Moderatora promocije Nenada Đukina je zanimalo zbog čega pesme nemaju nazive, već su numerisane brojevima od 1 do 147. Cane je rekao da se to jednostavno tako desilo, ali da je to veoma dobra stvar za čitaoce koji igraju loto. „Neko može da čita i kaže „aha, pročitao sam osmu, jedanaestu, sedamnaestu…“, zaokruži te brojeve i dobije na lotu. I onda me nazove i kaže „koliki je tvoj deo“. A ja bih mu na to odgovorio da je moj deo ceo, ali da njemu dajem sve“, u svom stilu je prokomentarisao Cane.
Potom su Cane i moderator promocije pročitali nekoliko pesama iz zbirke. No, kako su brojevi pesama uglavnom 40+, nismo u prilici da vam saopštimo dobitnih sedam brojeva. No, ako govorimo o duhovnom dobitku, onda je svaka kombinacija Canetovih pesama dobitna. Jedna od nasumično odabranih je pesma pod rednim brojem 59, a vi sada zamislite Canetov glas kako izgovara ove stihove:
Kidaju živce,
loču nam krv,
osećam se bedno
kao crv.
Mere nas
po svojoj želji.
Neveseli,
nema nas nigde,
prilagođavamo se
svemu što stigne.
Čije makaze nas nakaze?
Ko nas kalemi
da nas zameni?
U maketi geta
traže nam mesto.
Uz espreso
Naći će ga vešto.
Želeći da efektno najavi pitanja posetilaca promocije, moderator je mudro odabrao pesmu pod rednim brojem 49, Canetov CV u osam stihova:
Nikog ne znam
a znaju me svi,
ono što nisam
dopisuju mi.
Loše me čitaju,
citiraju,
umesto da me pitaju
šta ih zanima.
Međutim, Canetu se učinilo da je taj segment promocije (pitanja posetilaca) došao prebrzo, pa je malo burnije odreagovao. „Je li ovo neki nesporazum? Nešto si hteo, a nije ispalo tako? Zar nije rano za fijasko?!“, brecnuo se Cane.
Naravno, priča je bila daleko od fijaska, pa se Cane već posle prvog pitanja odobrovoljio. Ljubitelje njegove poezije je zanimalo odakle crpi energiju i motivaciju u ovoj i ovakvoj Srbiji.
„Dobro je to pitanje. Sve što si stariji, bliži si smrti. Daješ sve od sebe i više ti je stalo do toga što radiš, jer nemaš više vremena. Treba biti priseban u vremenu koje te defokusira, koje ima nameru da te odvuče od sebe, da ne bi mogao da razmišljaš o sebi. Oni koji nemaju, ubeđuju druge u svoju posebnost. Što manje vredi, čovek više diže cenu sebi. Kad pomisli da je nešto, život ga stavi na mesto“, poentirao je Cane.
On se dotakao i svog izdavača rekavši da je Lagunu sve ovo zateklo, te da im je ovo prva knjiga poezije koju su izdali. Knjiga je brzo postala bestseler, podvukao je Cane, ali i dodao da u Laguni još ne kapiraju da je on iz „Brejkersa, najvećeg rokenrol benda“.
„U svakom poslu dođu pametnjakovići iz marketinga i zasipaju te glupim idejama koje su oportune svemu onome što je izneseno u knjizi. Misle da si ti bedni pisac koji između dva kašljanja gladuje. Naravno, oni to mogu da misle, ali onda im ti objasniš da to nije tako, daš im neke druge smernice kako bi mogli da gledaju na stvari. Posle Ace Lukasa, ja sam im vratio čast“, naveo je Cane.
On smatra da poezije ima, ali da je nekako praznjikava. U njoj nas ljudi obično zamaraju dosadom svog života, pričaju o nekim pojedinostima na koje mi ne obraćamo pažnju. Ali, ako su te reči šuplje, ako nemamo bisere, nego samo prazne školjke… Onda je sve džaba. Pesma je dobra onoliko koliko u njoj istine ima.
„Na bazi nesvesnog, mi (pesnici) smo nebeski dostavljači, mi smo provodnici za ucveljene Zemljane koji hoće nadu u svome očajanju. Šta je očajanje, šta je ono što je sjebalo ovu zemlju? Laž i kukavičluk koje plaćaju naša deca na najstrašnije načine! A mi smirujemo savest tako što okrećemo glavu na drugu stranu. Zašto je lako u ovoj zemlji biti niko? Jer ne moraš da opravdaš to što si, nema odgovornosti“, istakao je Cane.
Posetioce promocije je zanimalo da li je Srbija samo blato ili u njoj ima i nečeg lepog. Cane je odgovorio da je Srbija lepa zemlja, ali da je jadna sa ovakvim… Ne primitivnim, već neemancipovanim ljudima, koji su takvi zbog svih istorijskih okolnosti koje su nam se dešavale. Potrebna je velika hrabrost da se pokažeš onakvim kakav zaista jesi, ali moraš biti spreman da trpiš strašne posledice bitisanja u indiferentnoj sredini. „Šta će da sjebe ovu omladinu? Bojler pun tople vode i pun frižider. Treba da znaju šta imaju, jer niko im ne garantuje da će to imati i sutra“, rekao je Cane.
Naredno pitanje je rasplamsalo diskusiju, ali je sve ostalo u granicama pristojnosti. Jedan od posetilaca je želeo da zna koji su to narodi bolji od našeg. Kako je naveo, on je ceo svoj život proveo putujući (između ostalog, bio je i u Brazilu) i tražeći one koji su bolji od nas, ali da u tome nije uspeo. Cane mu je odgovorio da se ne radi o poređenju sa drugim narodima, već da smo mi kao ljudi nedostojni zemlje u kojoj živimo.
„Mi kakimo i piškimo u vodu koju ćemo kasnije da pijemo. Ne zanima me švajcarski standard, jebe mi se za njega. Ja sam Srbin i ništa drugo i ne želim da mi zbog toga život liči na ruglo. Čovek sve radi da bi lakše prošao kroz život. I onda sve dođe na naplatu, dođe na rampu. Kakav, bre, Brazil?! Ko zna gde je to, ko zna ko su ti ljudi? Brazilac, kakav je pesak na Štrandu u odnosu na onaj na Kopakabani?“, odbrusio mu je Cane. „Na Štrandu nema igala, a na jednu sam se ubo na Kopakabani. Ali, ostao sam živ, za sada“, mirno je odgovorio momak. „Molićemo se za tvoje tabane“, zaključio je diskusiju Cane i nasmejao sve prisutne.
Kakve god bile teme u ovoj knjizi, one imaju određenu dozu humora, što je nešto što veštačka inteligencija nema niti će ikada imati. A šta je to što će nas u narednom periodu objašnjavati? Naše greške, smatra Cane, jer će pokazivati našu ljudskost. On je dodao da će „Ukrštene reči“ biti prevedene i na Brajevo pismo, jer i slepi vole poeziju. A potom je mirno i strpljivo, potpuno atipično za njega, potpisivao knjigu desetinama prisutnih fanova.
