Nenad Neno Belan: Sve je zapisano u zvijezdama

Nevjerojatan je osjećaj vidjeti da ljudi pjevaju refrene pjesama koje su duplo starije od njih… „Zar više nema nas“ ne bi postojala da Massimo nije našao CD koji sam mu poslao… Ne mogu reć da imam neke nove Beatlese gdje mi je cijeli opus fantastičan…

Da bi došle pomenute osamdesete, trebalo je prvo da se dese šezdesete i sedamdesete, a te decenije se nikako ne smeju zanemariti. Treba li uopšte diskutovati o tome kakav legat su za sobom ostavili The Beatles i kakav je uticaj taj bend imao na dolazeće generacije? A kada se njima pridodaju i The Rolling Stones, Pink Floyd, The Doors, The Who, Beach Boys, Temptations, a kasnije i mnogi drugi, videćemo da su te dve decenije bile i te kako muzički produktivne, ali je boom osamdesetih učinio da ih ponekad nepravedno zaboravimo.

A sada zamislite čoveka koji se rodi u to vreme i bude savremenik takvih muzičara i bendova. Pritom, ima i tu privilegiju da živi i odrasta tik uz Jadransko more. Pa, takav čovek je u samom startu uspeo u životu! Ako uz to ima i dobre uzore u porodici i školi, kao i ljude koji će ga u životu pravilno usmeravati, on ima sve šanse da i sam postane cenjen i respektabilan umetnik. Da postane narodno blago.

A kada iza sebe ostavi vanvremenske zavodničke hitove poput „Bambine“, „Dugog toplog ljeta“, „Pričaj mi o ljubavi“ i „Ostani“, a kasnije „Rijeke snova“, „Regate života“, „Sunčanog dana“ i „Zar više nema nas“, onda za njega definitivno možemo reći da je legenda pop-rock muzike na ovim prostorima. I verujemo da među našim muškim čitaocima ima mnogo onih koji su uz stihove Nena Belana došli do srca voljene osobe, odnosno dama koje su na te iste stihove „pale“.

I sada se ponovo vraćamo na osamdesete, jer tada je nakon dugogodišnjeg odležavanja Belanovo „vino noći“ sazrelo, a sve ono što je šezdesetih i sedamdesetih upijao se reflektovalo kroz bendove Narodno blago, Đavoli, te Neno Belan & Fiumens. Belana zatičemo u novosadskom Soha Baru gde se sprema za još jedan nastup u okviru proslave četrdeset godina uspešne karijere. Ne stojimo, već sedimo „na kantunu“. Pa, da malo i proćaskamo…

Ko Vam je dao nadimak Neno? Mama, baka, tetka… ili možda učiteljica?

Neno: Ne, u familiji me i dan-danas svi zovu Nenad. Mislim da me mama nikada u životu nije nazvala Neno. Tako su me u školi zvali, to im je lakše bilo izgovarat, pa je tako i ostalo. I kada sam započeo karijeru, ja sam odabrao tu varijantu jer je kraća i lakša. Kao što je i Robert Zimmerman postao Bob Dylan.

Kako pamtite šezdesete godine tokom kojih ste odrastali i koje su Vas oblikovale kao čoveka i muzičara?

Neno: Ah, to su Nenadova sjećanja iz magle… Ja sam se rodio šezdeset i druge, do kraja šezdesetih smo živeli u Splitu, potom u Herceg Novom, pa opet u Splitu, pa još jednom u Herceg Novom, pa smo se opet vratili u Split gdje smo ostali do daljeg… Znam samo da su mama i pokojni tata imali taj neki stari plastični gramofon, to mi je ostalo u glavi. Još nismo ni kauč imali jer smo bili podstanari, ali gramofon je bio tu i onda su se slušale stare vinilne singlice i ploče. Oni su jako voljeli tu muziku, pa su na taj način prenijeli tu ljubav prema muzici i na mene. U to doba se, bar kod nas u Dalmaciji, jako slušala talijanska muzika, canzone, Sanremo koji je tada bio u zlatnim godinama, pa ima puno tih starih pjesama koje su i dan-danas ostale popularne… To mi još svira u glavi, sve ih znam kada čujem te stare talijanske pjesme. Vjerojatno me je to na neki način oblikovalo kao muzičara. A onda sam odrastao i upisao muzičku školu, odsjek klasična gitara. Poslije sam prodao akustičnu gitaru, kupio električnu, pustio kosu i, kao i svi mladi tog doba, slušao opasne bendove. Prvo su bili neki mekši, a onda je došao na red Led Zeppelin, Deep Purple… Tih godina sam otkrio i Beatlese i zaljubio sam se u tu njihovu umjetnost. Ta ljubav i dan-danas traje i uvik ističem njih kao uzor broj jedan. Imao sam sreće i da Paula McCartneya pet puta vidim uživo, gledao sam ga pre tri mjeseca posljednji put. On je meni, ono, Bog koji hoda zemljom, tako da… Na tom tragu, sve se to meni izmiješalo u glavi, ta talijanska muzika i Beatlesi, te ovi ostali koje sam slušao kada sam se krenuo autorski izražavat. Uslijed svega toga, nekakva mješavina je prošla kroz moj osobni filter i izašla u obliku mojih pjesama koje traju već četrdesetak godina.

Interesantno je da su Vas roditelji naterali da upišete muzičku školu, da to nije bio Vaš izbor.

Neno: Nije, nije… Mislim, nisam se ja bunio. Ja sam bio miran i poslušan dečko, da su mi rekli da idem trenirat ragbi, ja bih ga vjerojatno trenirao. Srećom, rekli su da idem u muzičku jer su željeli da se bavim nečim van škole, pa su osmislili da to bude muzika. Ja vjerujem u te neke energije i sudbine, da to ništa nije bilo slučajno, da je sve to bilo zapisano u zvijezdama i po tom scenariju se moj život na kraju i odigrao. Oni su me upisali u muzičku, oni su čak i odredili instrument koji ću svirati. Kao, klavir je prevelik, di ćemo s njim, mali je stan, pa je onda to bila gitara.

Šta pamtite kao najupečatljivije momente u protekle četiri decenije?

Neno: Uh, mogli bismo o tome satima pričat… Svakako, od novih događaja tu zagrebačku Arenu, to je najspektakularniji i najvažniji koncert moje karijere jer sam uspio izdržat 40 godina i na kraju napuniti taj ogroman prostor od 16 tisuća ljudi. Pokazao sam i dokazao sebi i svojoj publici da sam ostavio trag u povijesti popularne muzike. Sa stagea sam vidio generacije od djece uzrasta osam do deset godina, pa sve do muža moje tetke, on je bio najstariji posjetilac sa 88 godina. Naravno, bilo je i svih onih generacija između. To je nekak prekrasan osjećaj, jer upornost je dala rezultat. Kada smo mi počinjali ’85. i ’86. godine, tada nam je publika bila naša generacija. A kako smo opstajali vremenom, oni su nas pratili i dalje, ali su se desetljećima regrutirali i ovi mlađi. Sada je to jedno šaroliko društvo. Nevjerojatan je to osjećaj vidjeti da svi ti ljudi pjevaju refrene pjesama koje su duplo starije od njih.

Od te četiri decenije čak 28 godina ste sa Fiumensima. Šta taj sastav čini tako posebnim i dugovečnim?

Neno: Maloprije sam pominjao sudbinu, da je tako bilo zapisano. To je neka kemija koja se dogodila neplanirano, ali se svakako dogodila. Mislim da je to vrlo rijedak slučaj da jedan bend toliko dugo opstane i niko ne bude zamijenjen. I kod najvećih bendova uvik nekakav bubnjar ode, pa dođe novi… Ali, ne, mi smo ostali isti i takvi idemo dalje.

Vaš prvi bend bio je „Losos, kavijar i Marsovi baloni“. Ako možemo da kažemo da su losos i kavijar sasvim logičan rečnik za nekoga ko je odrastao uz Jadransko more, šta su i odakle dolaze „Marsovi baloni“?

Neno: Neko je zezanje to bilo. Mi smo u to vrijeme imali nekakav omladinski časopis, pa je neki tip tamo dao intervju. Ako se sjećate, u nekadašnjoj Jugoslaviji je postojala tvornica kondoma „RIS“. I onda je on izjavio da NASA surađuje sa RIS-om, pa će RIS proizvodit balone koje će slat na Mars. Tako su nastali „Marsovi baloni“, a mi smo se, naravno, smijali tim lupetanjima, a toga smo se sjetili i kada smo sastavljali bend. Mada, taj bend meni nije bio nešto značajan. Narodno blago je bio znatno ozbiljniji bend koji je trajao neko vrijeme, imali smo i neke autorske radove i nekakvu publiku u to doba, tako da je to bio moj prvi značajniji bend.

Šta mislite, da li biste se ikada bavili pevanjem da Marinko Biškić nije otišao u Zagreb?

Neno: E, to je veliko pitanje… Ali, to, opet, moramo pitat zvijezde gdje je sve zapisano. On je morao otić za Zagreb, a ja sam zatim zapjevao.

Sećam se da je 2010. godine, možda godinu pre ili kasnije, Massimo imao koncert u Domu vojske u Nišu. Kako je imao običaj da priča anegdote između pesama, tom prilikom je rekao da je davno od svog prijatelja Nena Belana zatražio da mu napiše pesmu, a Neno je obećao da će je napisati. Massimo je čekao, prošla je jedna godina, dve, tri… On je već zaboravio na sve to, a Neno se nakon 20 godina pojavio i rekao: „Evo, napisao sam ti onu pesmu koju si mi onomad tražio“. Ta pesma je „Zar više nema nas“. Je li sve bilo tako kako je Massimo opisao?

Neno: Otprilike tako, da… To je bilo još krajem osamdesetih kada smo se mi upoznali i počeli družit, i jedan i drugi smo već napravili karijere. Tada me je prvi put pitao za tu pjesmu i onda se to poslije zaboravilo, ali ja sam mu nekako 2005. godine to napravio. Ali, onda priča ide dalje, ne znam da li znate drugi dio… Ja sam ga 2005. godine nazvao, tog dana sam išao na ljetovanje na Brač. Moja mama je, inače, upravo sa tog otoka. U Splitu sam uz akustičnu gitaru napravio pjesmu i tekst. Ujutro sam to otišao snimit kod prijatelja i rekao mu: „Daj da Massimu pošaljemo ovaj demo“. Ja sam to spržio na CD, poslao poštom Massimu i otišao na ljetovanje. I on mene zove za 15 dana i govori kako neće radit autorsku ploču, pošto je u to vrijeme snimao „Vještinu“, album sa obradama već postojećih pjesama. A ja mu kažem: „Pa, dobro. Čuj pjesmu, pa kad bude… Snimi je“. I opet prođe još tri godine, već je 2008. došla, a on mene zove i kaže: „Belane, sad radimo autorsku ploču, treba mi ona pjesma“. Ja mu na to odgovorim da sam mu pjesmu već poslao. „Pa, ne znam di mi je. Imaš li kopiju?“, pita on. Naravno, to je bila jedina kopija. „Sjećaš li se pjesme?“, ponovo pita Massimo, a ja… Di ću se sjećat pjesme koju sam izmandrljao prije tri godine i više nisam razmišljao o tome. Nemam tekst, ništa ne znam više, zaboravio sam sve… I onda je nastala panika, čovik je dva dana prekopavao stan i nakon dva dana se javio i rekao kako je srećom našao nekakav CD bez oznaka, a to je bio baš taj.

I, tako, pjesma je spašena, on je to išao snimat u studiju, ali to nije bio duet, ja sam to napravio samo za njega. I onda je njegova ideja bila, on zove mene iz studija i kaže: „Pa, dođi, možda bi bilo bolje da ovo bude duet, pjesma ima tvoj jaki autorski potpis. Da ti još tu gostuješ, pa će bit dobro“. Ja njemu kažem: „Ne znam, ti imaš moćan glas, ja imam potpuno drugačiji. Ne znam hoće li se to slagat“. No, on je inzistirao da ja dođem. I mi to snimimo, ja sam doma, oni meni šalju miks, a meni to zvuči grozno. Bila je, ’ajmo reć, neka jeftina klavijatura… I ja nazovem Massima i kažem: „Meni ovo ne zvuči dobro, možeš li ti meni poslat trake da ja to malo preuredim?“. A on veli da je otišao na štampu u Austriju… Propast teška! Međutim, kasnije me nazove i kaže da, ipak, nije otišao na štampu, valjda je diskografska kuća pomjerila te rokove. Onda mi je poslao trake, a ja s njima otišao u Zagreb. Moj prijatelj Igor Ivanović i ja smo to malo preuredili, smiksali, pa je to zazvučalo kako je. A onda mene pozove direktor Šibenskog festivala šansone i pita me imam li neku pjesmu za festival. Ja se sjetim i kažem: „Ma, imam neku s Massimom, ali to je možda malo prežestoko za šansonu, više je onako rokerski“. Veli on: „Pošalji da ja to čujem, pa ćemo vidjet“. Ja njemu to pošaljem, čovik „pukne“ na pjesmu i zove nas da idemo na festival. Otišli smo mi na tu šansonu, pobijedili, dobili nagradu publike i žirija, a dogodine sam još dobio Porina za pjesmu godine i još jedan za duet godine. Dakle, ništa od toga ne bi bilo da Massimo nije našao taj CD. Ne bismo ni mi tu pjesmu večeras pjevali.

Prvi album Đavola bio je „Ljubav i moda“. Sećamo se da je 1960. godine snimljen i istoimeni film. Koliko je on uticao na Vas?

Neno: Samo smo ime uzeli, jer taj je film obrađivao tu temu. Mi smo kao bend pokušavali rekonstruirat taj zvuk šezdesetih godina, to je bila naša ideja. I onda smo sav dizajn radili da bude u tom stilu, kravate, odijela, sve ono… Uzeli smo ime tog filma jer smo pjevali ljubavne pjesme i oblačili smo se u stilu šezdesetih, pa nam je to bio zgodan naziv za album. Sam film nije direktno utjecao na nas, ali smo uzeli taj naziv jer je apsolutno odgovarao onom što smo htjeli poručiti publici kroz naš rad.

Kako to izgleda istovremeno biti „đavo“ i „ljubiti anđela“?

Neno: Moja pokojna baka je uvik govorila: „Odlične su vam pjesme, sve je super. Ali, zašto ste se nazvali Đavoli? Zašto se niste nazvali Anđeli?“. Htjeli smo bombastično ime. Šezdesetih godina si imao Beatlese, Stonese, Animalse… Uvik je bila jedna riječ i da to nešto zazvoni… A imali smo i pjesmu, odnosno obradu, to je bila „Diavolo“ od Rocca Granate u originalu, a Đorđe Marjanović je to prepjevao. To je, u stvari, ljubavna pjesma jer priča o nekoj djevojci koja je onako vražja po karakteru, pa ide u referencu s tim „đavoli, đavoli u njoj“. I onda je na nekoj probi od 500 prijedloga imena netko lupnuo da je „Đavoli“ baš upečatljivo. I otad smo đavoli koji ljube anđele…

Split Vam je rodni grad, ali je „Rijeka snova“. Da li Vam, zapravo, Rijeka više znači?

Neno: Ne znači mi više. Split mi je rodni grad i ja sam Splićanin. I Toni Kukoč je Splićanin koji živi u Chicagu. Uvik ću za sebe reć da sam Splićanin, po odgoju, duhu i dalmatinskoj kulturi. Ali, život me je odnio u Rijeku u kojoj mi je isto tako lijepo. Grad me je lijepo primio, tamo sam već tri desetljeća. Otprilike, pola života sam živio u Splitu, a pola u Rijeci. No, ima tu i puno Zagreba radi posla, pa sam stalno i po Zagrebu. A ljeti je taj Brač, tak da, u stvari, imam četiri adrese. I dan-danas idem u Split, jer mi je mama još dolje. Kad god imam slobodnog vremena, ja sam u Splitu.

Kako i zašto ste odabrali taj crveni Gretsch po kome ste prepoznatljivi? Evo, sada imate još jedan, zeleni…

Neno: Odabrao je on mene, nisam ja njega. Sa prijateljem iz Splita, bubnjarem Daleke obale, otišao sam u njegovu garažu di on ima instrumente da malo džemamo. Otvorila su se vrata i ja sam ugledao Gretsch koji je, također, gledao mene. Ja pitam: „Šta je ovo?“ A prijatelj odgovara: „To je od našeg gitarista, bili smo u Americi i on je to tamo kupio, ali mu ta gitara nešto ne odgovara“. Ja velim: „Daj tati to da proba“ i zaljubim se na prvi pogled. Koliko-toliko sam platio i ta gitara je, u stvari, došla do mene. Opet sudbina, zvijezde…

Kakav Vam je osećaj kada izađete na scenu sa ćerkom Nikolinom?

Neno: Roditeljski, porodični (smeh). Lijepa je to stvar, ona je izašla sad u Areni sa mnom, pjevali smo Elvisa, a i prije par godina smo pjevali na Šalati. Tu i tamo nam se priključi na bini i uvik dobije veći aplauz nego ja. Ima odličan glas, stvarno lijepo pjeva. Malo mi je žao da nije išla u profesionalnu karijeru, ali ima svoj život i lijep posao u kazalištu.

Jeste li zadovoljni kako je do sada tekla Vaša karijera? Da li biste nešto dodali ili oduzeli?

Neno: Ma, ne bih… Stalno se vraćam na tu sudbinu. Mislim da su i oni padovi i greške bili zato da bi čovik iz toga nešto naučio i izašao jači. Trebalo je i takvih dana bit.

Rekli ste da je današnja muzika sjajan celofan, ali da je sadržaj problematičan.

Neno: Sadržaj malo šteka, to je neko moje viđenje, mada se mnogi ne bi složili sa mnom. Ja sam old school, odgojen sam i školovan na instrumentima, na lijepim i poetičnim tekstovima i aranžmanima. Današnja muzika ide u nekom drugom smjeru, a ja nisam preveliki pobornik toga. Ali, Bože moj, svaka generacija ima svoj stil. I mi smo divljali kada je punk bio popularan, pa su se naši roditelji pitali „šta je to, kakva je to buka“. Srećom, to je u mom slučaju trajalo samo godinu dana (smeh).

Ima li nešto od moderne muzike što Vam prija?

Neno: Pa, ima. Ali, sve je to sporadično. Čujem ja, slušam radio kad putujem, pa čujem poneku pjesmu koja mi se sviđa. Ali, ne mogu sad reć da imam neke nove Beatlese gdje mi je cijeli opus fantastičan. To sada ne postoji, ako se mene pita.

Dušan Mihajlović (Doktor Spira i Ljudska bića): Novi talas je medijska etiketa

Tagovi: Bojan Božić, Đavoli, Nenad Neno Belan