Srđan Đino Jevđević (Kultur Shock): Ovo nije podjela „istok i zapad“, već „sjever i jug“

Koncepcija “ne stiditi se onoga šta si i ne pokušavati da budeš ono što nisi” je podsvjesna inspiracija za narod da te prihvati… Sve viceve o Romima prebacujem na Muju i Sulju, da mi bude bliže kući. Ako hoću da ih ispričam… Imam grozni osjećaj krivice što nisam stalno u Bosni, da ja nešto tamo uradim. Ipak je Bosna izvukla najdeblji kraj u svemu… Postojanje nacionalnih, ili kako ih ja od milja zovem nacionalističkih ili nazi partija, svodi legitimne izbore na cenzus, na popis stanovništva…

razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

Da, Srđan Jevđević, poznatiji kao Đino ili Jevđa, koga iz vremena bivše Jugoslavije pamtimo po bendu Gino Banana, sada je definitivno drugi čovek. Već tri decenije živi u Seattleu, prestonici grungea, ali je i dalje „naš“. Stoga, i za njegov sastav Kultur Shock, osnovan 1996. godine, često kažu da je to „naš bend iz Seattlea“, a ni Đino nema ništa protiv te definicije. Za nepunih trideset godina rada Kultur Shock je snimio dvocifren broj albuma i EP-ja, a tri decenije postojanja planira da proslavi izdavanjem dvostruke ploče na jesen.

Glavni adut Kultur Shocka su, naravno, žive svirke. Više se i ne sećam kada sam ih poslednji put čuo i video uživo, pa moram da priznam da sam se uželeo „Tamnog vilajeta“, „Aksama“, „Zumbula“ i brojnih drugih hitova. Kada sam video da je za 2. avgust najavljen nastup Đina i ekipe na Novoj Zappa Barki, nisam imao nikakvu dilemu. Save the date! A Kultur Shock je, kako se i očekivalo, priredio koncert za pamćenje. Nova Zappa Barka se u pojedinim trenucima tako tresla da sam pomislio da smo svi zreli za potapanje.

I sam Đino je bio više nego iznenađen reakcijom beogradske publike. Zbog toga sam ga narednog jutra zatekao u izuzetno dobrom raspoloženju ispred Hotela Palace, njegovog tradicionalnog obitavališta u srpskoj prestonici. Dakle… Jutrić, kafica, cigarica, razgovorčić… Ovo poslednje, ipak, nije bilo u deminutivu. Pa, da krenemo, polako i strpljivo. Počev od osamdesetih, Gina Banane i tadašnjih hitova. A ukoliko želite više informacija o Đinu i njegovom razvojnom putu, preporučujemo vam da pogledate dokumentarni film Grandpa Guru.

Sa tom bradom i brkovima „Mače moje čupavo“ tek sada nekako dobija puni smisao…

Đino: Hahaha, da ti kažem… To stalno govorim, mislim da ni oni ratni zločinci u Hagu nisu imali više pitanja o svojim zločinima nego ja o „Mače moje čupavo“. Meni je to jedan lijepi period mog života. Naši ljudi ne vole da promijene mišljenje, a ja volim. Što sam stariji, ja sve više shvatam da sam kao mlad bio glup. Ali, ne mislim da sam „Mače moje čupavo“ radio zbog toga što sam bio glup, već hoću da kažem da se svi mijenjamo. Kada smo mladi, nešto nam drugo treba, a kada smo stariji, treba nam ovo što radimo sada. Recimo da je ovo sada obrnuto proporcionalno, jer imamo druga interesovanja, neke sofisticirane potrebe. Ljudi uglavnom mijenjaju svijet kada su mladi, kada imaju bend kao što je Police, a onda postanu Sting. To je prirodno stanje stvari, kada si mlad treba ti da se pojavljuješ na televiziji, trebaju ti seks, droga i rokenrol. A sada je mnogo važnije da je men’ dobro ovdje. Ja odem u ovaj hotel ovdje (Hotel Palace), legnem i kažem „uh, što je men’ dobro u životu“. Što sam ja sretan čovjek i pored svih problema s kojima se svakodnevno susrećem.

Ja se sad malo zezam zbog tvoje velike brade, ali je na kraju ta pesma bila nekako vizionarska.

Đino: Hahaha, ovo nije priča svjesnog karaktera. Ja sam “taj” bio tada, onda se desio rat i shvatio sam da mogu poginut u svakoj sekundi i da treba radit ono što voliš da radiš, a ne ono što misliš da bi drugi vol’li da ti radiš. Po tom pitanju mislim da sam ti ja ratni profiter. To se tako promijenilo, to je tako trebalo da bude. Ne samo te krupne, vel’ke stvari u životu. Svi mi imamo nekog demona koji nas prati, koji nam je na leđima. Za mene je to demon praktičnosti, demon koji me tjera da gledam oko sebe i takmičim se sa samim sobom i budem konzument. Jedino sam od tog demona slobodan kad sam na stageu, tada ga nema. Recimo, ulazim u Frankfurt i pitam se: “Joj, majko moja, kol’ko mi je bilo ljudi zadnji put, kol’ko će mi bit ljudi ovaj put…”. Sinoć u Beogradu isto tako. Ne mogu se ja toga kurtalisat, shvataš. Ali, nema veze. Vidio si ljude sinoć, kakva to je ljubav… Taj isti demon mi je, kada je bilo 25 godina Kultur Shocka, rekao: “Dosta je bilo, nećeš sada da se ponavljaš, završi priču, šezdeset ti je godina, neka bude vel’ka turneja u Evropi i neka se završi sa Sarajevom, koncertom u Skenderiji za šezdeseti rođendan”. Zamisli da sam tu glupost napravio… A znaš li šta me je spas’lo? Opet me je kriza spas’la, kovid me je spasio da ne napravim tu glupost. Koji smo mi konji… Svi mi glorifikujemo sami sebe, a zapravo smo niko i ništa! Mi smo najmanji na svijetu, u ovom kompletnom sklopu Univerzuma. Kad sam došao u Amer’ku, počeo da radim, da jedem, da osjećam da mi je bolje… I odma’ pada kompletan talenat… Znaš ono, kad uzmeš Aderall (lek), pa si bolji sa računarom, al’ ne mo’š pjesmu napisat. E, tako je men’ bilo u Amer’ci kad sam došao. Počeo sam da radim pozorište sa ljudima koji imaju specijalne potrebe i odma’ su mi se vidici otvor’li. Lično, men’ kriza čini boljim. Ali, ako je men’ bolje u krizama, onda je pitanje ko je ovde demon (smeh).

Osamdesete su u kulturnom i kreativnom smislu bile veoma značajne, kako u svetu, tako i na ovim prostorima. U Beogradu i Zagrebu se pojavio novi talas, a Sarajevo je imalo novi primitivizam. Je li to iz Sarajeva došlo kao organski odgovor ili je to više bilo posprdno, odnosno cinično?

Đino: Slušaj, Sarajevo je cinično samo po sebi. Pazi samo govor… Beograđani, Novosađani, Turci u Istambulu i Zagrepčani. To je foundation za naša tri naroda, Srbe, Hrvate i Muslimane. U odnosu na svoje zemlje stanovnici ovih gradova se “peče” kad govore, i to im kažu svi ovi okolo, iz unutrašnjosti. Isto tako i u Istanbulu, oni iz Ankare ih ne mogu smislit zbog toga kako pričaju. Kod nas je to bunt, u Sarajevu se govori mnogo agresivnije. Vid’ mene kako pričam, kao da se svađam! Neko će na kraju doć’ da nas razdvaja. Kod nas je to pitanje časti: “Ma, ko ti jebe… Šta ćeš ti…”. E, to je to. Mi smo, da tako kažem, bili odjebavani od centara celog svog života, kroz vjekove. I naučili smo tako. Ne vjerujem da je to bilo i sa primitivizmom, mislim da to nije bilo svjesno, a evo i zašto. To ima potporu i u komercijalnom aspektu. Ti sarajevski bendovi su deset puta više prodavali od svih ostalih koji su u tom momentu postojali. Na šta? Na jednoj stvari. Nisu se stid’li onoga što jesu, nisu pokušavali da budu London, New York… Ja se sjećam ovde, jebote, ubiše ljudi svirajući kao drugi. Ne samo u vrijeme novog talasa, već i prije toga: Korni grupa, Dado Topić, Tihomir Pop Asanović… ‘Vamo su jedino Indexi znali svirat, ali su svirali u radio-televizijskom orkestru, pa im to baš i nije krenulo. ‘Vamo Dugme dođe i razvali sa seljačkim rokom. Zašto? Mislim da je, jednostavno, kompletna koncepcija “ne stiditi se onoga šta si i ne pokušavati da budeš ono što nisi” podsvjesna inspiracija za narod da te prihvati. “Budi ono što jesi, svi ostali su već zauzeti”, rekao je Oscar Wilde. Mislim da je to bila stvar sa novim primitivizmom. Ja sam sjedio u kafani s Lošom i Goranom Marićem (kasnije Malkolmom Muharemom) u vrijeme kada se rađala kompletna ta ideja oko novog primitivizma kao pokreta. Nisam bio aktivni sudionik toga, jer mene je zajebala vojska. Ja sam svirao bubnjeve sa starijom generacijom, “Poletjela golubica sa Baščaršije” sa Harijem Varešanovićem kada sam imao 16-17 godina, a onda sam počeo da sviram… Ipe i ja, Ipe je moj stari drug, on je najmlađi bubnjar koji je onda bio prije mene. I onda sam ja preskočio tu svoju generaciju koja je bila pank-rok, čiji je stav bio “ko vam jebe mater, ne znamo da sviramo”. To je bila ova raja iz Zaborava, Sula, Nele, Elvis, Hare, Fićo… Oni su to radili maestralno! To je tako, u stvari, logično zašto su oni to naprav’li, zašto su oni u tome uspjeli. E, onda je to ispalo “ko vam jebe mater, mi smo oni koji jesmo”, a to je pravi pank-rok, to je pravi novi talas. Mada, ovi bendovi su bili fenomenalni: Šarlo Akrobata je bio mrak, meni su se i Idoli sviđali, posebno “Odbrana i posljednji dani”. Čak su se i Beograd i Zagreb u tom momentu okrenuli ljudima koji ne znaju da sviraju. Mislim, naučili su oni svirat, ali ideje ponekad podliježu tehnokratizmu. Tri najbolja sviračka benda tih vremena u Jugoslaviji bili su Korni grupa, Indexi i Time. Ta tri benda imaju toliko grešaka u svom životu, Dado Topić ima toliko grešaka… Ali, ne pravi on te greške zato što on to hoće, već zato što mu to kaže diskografska kuća. I ja sam se uvalio u to sa diskografskom kućom, ja sam iz tog miljea uletio u to “hajd’ napravi ploču, hajd’ napravio si hit, hajd’ sad napravi još jedan…”. Korni grupa, “Not An Ordinary Life”, fantastičan album… “Etida”, kraj svijeta… I onda “dzum ram dzuma dara dam” (smeh)! Znaš ono… “Trla baba lan”. Mislim, neko im je rek’o “ajmo sad malo prodat”. Neko je i Dadi rek’o “ajmo sad oproštajni set, sedamnaesti koncert”. Neko je i Indexima rek’o “ajmo sad napravit pjesmu koja je fenomenalna”. I tako krene “sanjam da te opet slušam kako dišeš”… Fantastično, ja se oduševio! A refren ide “samo jedan život imam…”… Idi u pičku materinu, što mi to radiš?! Znam da možeš bolje (smeh). E, to je to. Ta generacija je najebala zbog toga i ja samo razmišljam o tome kako bi oni bili dobri da su sebe slušali, a ne druge. To je sada moja logika u životu.

Šta je tebi bilo blisko u to vreme: taj blago elitistički novi talas u Beogradu i Zagrebu ili Sarajevo, onakvo kako si ga sada i opisao?

Đino: U tom momentu ja sam ti bio into Talking Heads. Ja sam tada bio previše muzičar, bio sam dijete koje je prerano odraslo. Ja sam počeo svirat bubnjeve sa devet godina, na vel’ko razočarenje moje majke koja je bila sudija. Tada je bilo ono “ja sam već muzičar neki, zna me ovaj, zna me onaj, zna me Pimpek… Vid’ mene, ja šesnaest godina imam…”. Shvatio sam poruku, shvatio sam sve: ovo mi je bila raja. Ovi mi ostali nisu bili raja, ali sam ih volio. Sviđao mi se novi talas, reggae mi se strašno sviđao, pank-rok isto tako… Sve me je to lično inspirisalo, ali svjesno sam odbijao da prihvatim ljude koji nisu bili etablirani. Sjećam se, Džoni Štulić je napunio Skenderiju, Dom mladih… Ja došao tamo, gledam ga i kontam je l’ to dobro, nije l’ to dobro… Par godina poslije toga kažem: “Ne seri, ba, čovjek je genije. Šta ti sereš…”.

Ljubomora?

Đino: Upravo to, druže! Ljubomora! Tako da sam se ja te ljubomore dosta rano riješio. Jedna je stvar riješiti se ljubomore u glavi, da znaš da je to, ono, fake… Ja znam da ti znaš da ja znam da sam ljubomoran, prestani to da radiš, jer svi to vide. K’o tupe kad ga nosiš na glavi, ni ti ni ja nemamo kose, pa misliš da to niko ne vidi. A vide svi (smeh). A druga je stvar početi da radiš ono što voliš. Treba vremena za to.

Ta promena koja se kod svih dešavala, pa tako i kod tebe… Da li je to došlo onako organski, iz želje da radiš to što radiš sada (poslednjih 30 godina), ili je to više bila posledica kultur šoka koji je doneo rat i sve drugo što ga je pratilo?

Đino: Ja b’ volio da je odgovor ovaj prvi, ali nije. Mislim da svi mi moramo biti gurnuti u nešto. Ovaj život i Univerzum su prekompleksni i presofisticirani za nas da to razumijemo i da se svjesno u skladu sa time ponašamo, inače bismo bili vanzemaljci, bića koja kontrolišu Univerzum. A mi ga ne kontrolišemo, već on kontroliše nas. Mislim da nemam taj intelekt, volju i želju da se promijenim. Da imam, vjerovatno bih odustao kad bih vidio da to ne ide. U momentu kada izgubiš sve u životu… Gdje ćeš odustat?! Kome rat, kome brat… Šta bi se desilo sa mnom da nije bilo rata? Da ga nije bilo, ja bih bio muzički urednik Diskotona za zabavnu muziku, jer sam jedini imao fakultet od svih tamo, a Vuja se penzionisao. Vjerovatno bismo Dragana i ja ostali u braku, ja sam se još tri puta ženio poslije toga. Vjerovatno bismo imali neku djecu, vjerovatno b’ ja bio odgovorni urednik Diskotona, imao stomak i sjedio tamo… Ne b’ ja bio glup, vjerovatno b’ ja gled’o da tu bude… Ali, to bi bila neka druga osoba, ne b’ ja noćas bio u ovom hotelu ovde. Ovo mi je najdraži hotel na svijetu, nema veze što ne valjaju sobe. Leg’o i bilo mi je tako dobro…

Kako je došlo do toga da odeš baš u Seattle? Da sam ja muzičar, svesno bih odabrao taj grad zbog grungea, Nirvane, Soundgardena… Sve ono što sam u muzici najviše voleo, bilo je koncentrisano u tom gradu. Je li tako bilo i kod tebe?

Đino: Jeste, ali to nije bila moja odluka i moj izbor. To je moj savjet svima, baš kao i ono „ne slušajte starije“… Kad neko drugi dođe do ideje, vrlo je lako zaboravit da je to njegovo. Neki dan kontam da je ovo moja pjesma, a nije. Gitarista je napravio refren, i ja se tačno sjećam kad je on to napravio, ali umal’ ne rekoh da je to moja pjesma. Lejzi (Amir Bešo) i ja, moj prijatelj gitarista s kojim sam radio „Kosu“ u Sarajevu, htjeli smo da dovedemo mjuzikl u Amer’ku kada sam ja otišao tamo. I sastali smo se sa Ahmetom Ertegunom, glavnim čovjekom Altantic Recordsa. To je čovjek koji je doveo Rolling Stonese u Amer’ku. I ja sam uradio pjesmu, heavy metal verziju „Killing Me Softly“ u Sarajevu. I on sluša to i kaže kako je to dobro, daje kompliment za glas, za produkciju, za sve… I onda kaže: „Too bad you’re not black“. Pošto je on Turčin, kaže kako mu dolaze Turci, hoće svirat, hoće bendove, ima ih 100 miliona više nego nas, a opet mu to nije dovoljno da proda „stvar“. Šest mjeseci poslije toga izlazi ta pjesma, Ahmet Ertegun je izvršni producent. Ako ništa drugo, naprav’li smo neke ljude bogatim. Ahmet nije imao časnih namjera u tom trenutku… Jebi ga, dao sam čovjeku ideju, šta da radim, i men’ drugi daju ideje. Taj isti dan se nađemo sa Ruby Marchand, ona je u tom trenutku bila A&R (lovac na talente) Warner Music Internationala. Dogovaramo se nešto za „Kosu“, sluša ona nove pjesme i kaže: „Tih godinu dana, kada pripremate to u Amer’ci, treba da budete ovde. New York vam ne b’ preporuč’la jer tamo svako čeka da završite rečenicu da bi vam rekao svoj plan“. Niko te ne uzima ozbiljno, svi već imaju planove u kojima žele da te iskoriste, tvoj ih plan ne zanima. A u Los Angelesu je pumpanje mišića, ako te niko nije vidio na nekoj reklami za TV, ti si niko i ništa. Kao kod nas tokom osamdesetih… I ja kažem da ne znam gdje ćemo, a Lejzi pita „a šta je sa Seattleom“. Ruby je rekla da je to super ideja i da treba da idemo tamo. I mi otišli. Eto, ja sretan opet, ni kriv ni dužan. Napisao tu predstavu zajedno sa Lejzijem. Onda sam upoznao Krista Novoselića koji je došao tu, s njim sam se ja i ranije nešto čuo za vrijeme rata, a onda smo postali jarani. Žene su nam se upoznale (moja već druga žena), pa smo mi skontali da nam one nisu baš najbolji prijatelji u životu. Obojica smo se tada razveli, istetovirali se zajedno… Znaš ono, k’o djeca s trideset godina (smeh). Trideset i tri, možda i četiri, godine je men’ tada bilo u guz’ci. Jaooo, hajmo se sada šarat svuda, Krist kuka da boli, ja kažem da boli i mene, nema veze, hajmooo… I to nam je bilo dvije godine lud’la, jarane… Onda ja skontam da, kad sam se već razveo, treba da pravim bend. Ja sam prvo mislio da radim pozorište kada sam napravio tu predstavu. Međutim, Kultur Shock sam napravio, krenuo svirat, doveo Krista na malu svirku u The Crocodile (klub u Seattleu). Vidio to Krist, rekao da je super i da ima jednog dobrog jarana, zove se Billy Gould (basista Faith No More). Dakle, život je splet okolnosti u kojima se ti nađeš. Ako si iskren prema sebi, samo se trudiš da dobro radiš ono što voliš i pril’ke se pojave.

Kada si se već zatekao u tom i takvom gradu, kolevci grungea, koliko je taj duh, odnosno cela ta scena uticala na tebe i na formiranje izraza Kultur Shocka?

Đino: Na formiranje benda jeste, jer Krist i ja smo odmah postali jarani. Nisam ga vidio dvije godine, možda i tri, čovjek se povukao, ali zauvijek ćemo ostat braća. Ono, čujemo se. Dakle, na formiranje da. Hadžija, Lejzi i ja smo napravili bend, Kultur Shock, a akustično smo svirali sa Joan Baez. Ona je bila u Sarajevu i jedan je od glavnih katalizatora mog dolaska u Amer’ku, baš kao i Phil Alden Robinson, koji je napisao „Field Of Dreams“, a htio je da pravi i film o nama. Radili smo akustičnu turneju sa Joan i Krist mi je rekao: „Ovo što ti radiš i pjevaš ne radi niko, čak ni oni folk pjevači. Il’ su folk, il’ su rok, a taj miks niko nema. I to mi se baš sviđa“. I tu stvar lagano krene i ja tu pokušavam da okrećem na ono u čemu sam ja. Za men’ je najbolji pjevač naše etno muzike Džej Ramadanovski. Šaban je fenomenalan, ali niko od vas ne zna koliko dobro Džej zna da pjeva. Ja ga znam dobro, kako samo pjeva špansku muziku, flamenco prosto ubija! Ja sam ga poznavao i ranije, a onda je počeo dolazit u Amer’ku, pa smo se baš dobro skontali. On je mog’o sve, a meni je najbolji bio kad je romsku muziku ukrštao sa flamencom, jer to je prava stvar. Ja sam mu uvijek govorio: „Jeb’lo te ovo ovde, radi nešto konkretno“. I to mi je bila neka vizija. Onda smo svirali te neke kućne varijante, ali su onda ljudi krenuli da zveckaju i mljackaju dok mi sviramo… Evo, vidiš, mene sad nerviraju ovi motoristi. Ja b’ se sad ust’o i nekog… Ono nešto. E, tako sam se ja ust’o i rek’o „prestanite da jedete, id’te u pizdu materinu“. Na engleskom (smeh). I ja kažem Kristu da nam bukira The Crocodile. Tu dođe Mario iz Brčkog i ja mu kažem: „Hajmo snimit ovo i izdat kao Live In America“, i to ti je ta ploča bila. I onda je krenulo sve, iz revolta.

Publika, novinari, svi koji se na neki način bave muzikom na Balkanu za vas kažu da ste „naš bend iz Seattlea“. Da li se i vi tako osećate?

Đino: Ja se tako osjećam, a isto i oni. Neki dan je bio OK Fest, mi smo bili jedini naš, a internacionalni bend. Na našem su jeziku pjesme možda 30-40 posto, osim „Promaje“ koja je na dva. Da, čast mi je kad nam kažu da smo „naš bend iz Seattlea“. Međutim, kad mi kažu da smo gypsy-punk bend, men’ hoće nešto da bude. Neću ja da hodam okolo i vičem „nismo mi gypsy-punk“, ne odričem se ja ničega. Eugene Hütz (iz benda Gogol Bordello) je to vrlo pametno smislio. On je moj prijatelj i čudo prirode… Čovjek toliko ima energije, sad kad bi donio rakiju ovdje da pijemo, ti ga ne možeš pratit, a nije puno mlađi od mene. I on je to dobro skont’o: „Ako ovi bjelosvjetski spisatelji misle da tebe ne mogu stavit u svoju glavu, onda ti ne valjaš“. I odma’ kreće blaćenje. I onda kaže „bolje da ja smislim pravac za njih nego da ga oni smišljaju“. Postoji Gypsy Mafia, mrak bend! Međutim, meni to „gypsy-punk“ zvuči jako rasistički. Jedna je stvar kad Romi za sebe kažu „gypsy“. Ti možeš, ali nemoj ja, jer ja imam vel’ko poštovanje i vel’ki gnijev prema tome kako je tvoj narod tretiran tokom istorije. Ja se stidim toga, to je ono „white guilt“. Ja ne mislim za sebe da sam „white“, štaviše. Međutim, ja imam osjećaj krivice. Svaki put kada se neki vic spomene, nemoj to preda mnom. Ja sve viceve o Romima prebacujem na Muju i Sulju, da mi bude bliže kući. Ako hoću da ih ispričam… Druga vrsta rasizma u tom „gypsy-punk“ imenu je mnogo sofisticiranija i kompleksnija. Sjećaš se kada se pojavila Tyra Banks, supermodel? I, šta su svi tada rekli? Da je ona nova Naomi Campbell. Šta, ima mjesta samo za jednu (smeh)?! Dok Naomi ne umre, Tyra svjetla vidjet neće. Znači, Eugene treba crknut, pa da ja dođem na scenu?! A gdje je tu System Of A Down? Što njih niste stav’li? I oni su isto naši… Znači, ima mjesta za jedan neanglosaksonski bend na svijetu. Čak i oni nesretni Scorpionsi plaćaju danak tome što nisu „strictly English“.

Kada si ih već pomenuo… Sinoć, dok ste pevali „Iluzije“, devojka stoji pored mene i komentariše: „Jebote, ovo zvuči kao System Of A Down“.

Đino: Da, mi to i radimo. Serj Tankian (gitarista i vokal System Of A Down) je rekao Billyju Gouldu da su oni slušali Kultur Shock u svom autobusu tokom turneja. Mi jedni na druge utičemo, ne moraš ti bit milionski prodavan da utičeš na nekoga drugog. Serj je moj jaran, obožavam ga. Oni rade to što rade i to rade fantastično. Jeste, mi zvučimo kao System Of A Down, a i oni zvuče kao mi.

Ako zbog primesa folka i melosa možda nije bilo sumnje da će se vaš pelcer lepo primiti na Balkanu, šta je tu priču prodalo Amerikancima?

Đino: Vi’š, Bojane, kako se ti i ja tu razlikujemo po mišljenju… Ja sam imao potpuno suprotnu viziju kako će to proć. Ja sam znao da će se to tamo primit, jer ništa takvo ne postoji tamo. Ne mogu da budem lažno skroman, ja znam da sam dobar u ovom što radim. Da ću postat sve bolji i bolji, to nisam znao. Vrlo sam samosvjesno izlazio na stage i govorio: „Ja ovo radim dobro. Vi ovo, jarani, niste čuli, svidjeće vam se“. U Španiji smo dobro prošli, u Njemačkoj isto tako, i znao sam da će bit tako. Ovdje sam se najviše bojao balkanskog kompleksa. Ti kažeš nešto što asocira, samo asocira na Balkan, i odma’ se stavljaš u turbofolk varijantu. Taj balkanski kompleks, stiditi se onoga što jesi, duboko je u svima nama. Nije to samo u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu, već i u Sarajevu. Ja sada sa mojim klincima u Sarajevu pravim scenu, pomažem im da napravimo neki antifa projekat. I kažem im: „Morate odjebat tu averziju prema narodnjacima. To je grassroots, bez te osnove nijedan pokret ne može bit ozbiljno shvaćen. Prvo treba adresirat svoje lične gluposti, dogme i zablude“. Da se vratim na tvoje pitanje… Men’ je ovo šok! Pula, Skoplje… Sve je prošlo super! Kad imamo turneju po Balkanu… Jao, majko moja, ja se smrznem od straha! Počeli smo od klubova, pa su to sada veći klubovi, pa odjednom glavni stage ovde, onde… Mi smo mali bend kojem se posrećilo. I mi smo i dalje mali bend, i ne smijemo zaboraviti ko smo i šta smo. Nema ti stadiona, jeb’o te stadion. David Bowie, moj idol najveći, to je provalio: „Počneš se takmičit sam sa sobom i sve je gotovo“.

Kažeš da ste mali bend kome se posrećilo. Čini se da mnogo toga pripisuješ sreći. Isto tako si rekao i da si siguran u sebe i da si znao da će se tvoja muzika primiti u Americi.

Đino: Da, tako je. Te dvije stvari ne isključuju jedna drugu. Za sve je potrebna sreća, u mnogim stvarima se čovjek nađe, odnosno one se pojave ispred njega. Mislim da su u ovom Univerzumu neki ljudi manje sretni, neki drugi su više sretni… Ljudi u Gazi su jako nesretni. Ljudi u Sarajevu su bili nesretni, al’ ne toliko kao ljudi u Gazi. Ljudi u Sloveniji su sretni da su rođeni tu gdje jesu. Međutim, kad skontaš, odabereš, poduzmeš, sabereš, podijeliš, pomnožiš… Bi’ l’ se ja mijenjao sa princom Charlesom? Ma, ne b’ nizašta! Kad čovjek nešto napravi u životu, onda je vrlo ljudski, vođeno našom slabošću, da to pripiše svojoj genijalnosti. I onda se tako neki krah desi i on izgubi sve, a što je najvažnije i tlo pod nogama. I tu dolazi do tragičnih momenata, sa najgorim fatalnim posljedicama, đe ljudi sami sebi oduzimaju živote jer ne mogu da shvate šta im se desilo, kako se vežu za stvari i kako ih gube. Moramo bit dobri i unikatni u onome što radimo. Ako jesmo, uspjećemo da napravimo nešto u životu. Isto tako, za sve što smo do sada uradili pomogao nam je neko drugi. To je odgovor na pitanje o sreći. Nije sreća mene naprav’la, ja sam napravio sam sebe. Nije Kultur Shock napravio mene, ja sam napravio Kultur Shock, znam ja to. Ali… Da nije ovog benda, da nije ovih ljudi, braće i sestara, ja bih bio kurac goli, ništa, nula! Evo, sada dolaze po mene Siki i Dejan, moja dva brata, da me vode na ručak. Bez puta koji je neko ovde napravio ja ne mogu doć do tog ručka. Dakle, za sve ono što smo naprav’li u ovom životu pomogao nam je neko drugi. A kad se to pripiše svojoj genijalnosti, samo sebe sputavaš i spremaš sam sebe za određeni nervni slom koji će te spucat kad ti se nešto u životu desi.

Na ovoj turneji koncerte obično otvarate pesmom „Bosnia In Time“. Pa, kako ti Bosna izgleda s protokom vremena?

Đino: „Bosnia In Time“ će bit na novom albumu. Dugo vremena je aktuelan „Tamni vilajet“, pa rekoh da ga prevedem na engleski. I onda skontam: „Bolje da ja napišem novu pjesmu sa istim tekstom na engleskom“, tako da je uravnam. Ja se sada igram, kao što ste vid’li. Kako su mi mama i Tanja umrle, kao i još nekoliko bitnih ljudi, tako sam bio kod kuće, sjedio za kompjuterom malo više i radio industrial. Ne mogu ja techno radit, ne znam ti ja to, niti hoću da učim, ali industrial mogu. Tako će ovaj album biti malo više industrijski, ali ne baš kao Rammstein. E, sad, kako mi izgleda Bosna…

Da… Šta je dobro, šta je loše, šta se menja? Šta te veseli, a šta te rastuži u Bosni?

Đino: Ja nikad ništa nisam rekao… Kad vidim stvari koje mi se ne sviđaju u Bosni, ja se ujedem za jezik zbog toga što nisam tamo. Imam grozni osjećaj krivice što nisam stalno tamo, da ja nešto uradim. Prijatelji mi govore, sa Sašom Hemonom sam neki dan razgovarao o tome, ima i on taj osjećaj krivice. On me je i nagovorio da „Promaju“ radim… I njemu i meni se čini da, u principu, mi više možemo uradit izvana nego iznutra. A zašto ja još uvijek imam osjećaj krivice da b’ trebao da budem tu? Znaš, meni je Jugoslavija bila mala. Raspad Jugoslavije me je ubio. A Bosna je moja. Mislim, i Srbija je moja, Hrvatska je takođe moja, Makedonija je definitivno moja… Svuda imam najbližu rodbinu, i u Sloveniji isto tako. I Kosovo je moje. Sve je moje. Al’ Bosna je nekako izvukla najdeblji kraj u svemu. Srbija izvlači politički veoma debeo kraj, slušajući taj neki leadership koji ima svoj neki fol, svoj put i kanale djelovanja. Nije pošteno, po mom mišljenju smo trebali uć svi u Evropsku uniju il’ niko. Da se to desilo, ništa od ovog ne bi bilo. Bosna nije samo geografski pojam. Potruditi se da se ona negira je vještački. Kako mi sada Bosna izgleda? Neću da serem, jer možda bih ja morao više da uradim po tom pitanju da to ne bude tako. Ali, sada mislim, a i uvijek ću misliti, da mi na Balkanu moramo da shvatimo šta znači imati političku partiju. To bih da mijenjam. Ukoliko je nacionalna, politička partija je nonsens, kontradikcija samoj sebi. Postojanje nacionalnih, ili kako ih ja od milja zovem nacionalističkih ili nazi partija, svodi legitimne izbore na cenzus, na popis stanovništva. Iz straha. Fašizam je vrlo perfidna i, nažalost, sofisticirana ideologija. Daje vrlo jednostavne odgovore na vrlo komplikovana pitanja i uvijek je za sve kriv neko drugi. To je skoro savršeno za indoktrinaciju. Mislim, mo’š ti meni reć da sam ja glupi Bosanac kol’ko god hoćeš, ali mi smo se našli u jednom ćorsokaku svega toga da ne možemo niđe iz njega, a sve se plaća, pa i ova ljubav.

Mi smo devedesetih bili štih proba tamnog vilajeta, a sada se on proširio na celu planetu…

Đino: Opet – fašizam! Ljudi ne uče, ne idu u školu, ne prate istoriju. Dovoljno je samo propratit, nije ni 100 godina otkad je Hitler krenuo. Nama treba još deset godina da sto godina od toga bude, a sve smo zaborav’li. Sve me brine, znaš. Kažu ljudi „il’ si dijete il’ si roditelj“. Brine me za mog sina, hoće li on doživjeti ovu planetu. Mi smo svi u nekim konspirativnim teorijama, a stvari su, zapravo, mnogo jednostavnije. Eno, ona budala je sad predsednik Amer’ke. On nema pojma ni o čemu, on jednostavno voli da se slika na televiziji, a ovi ga nacisti koriste, on govori ono što oni misle i to je super. I, evo, sad su na talonu Epstein fajlovi, lista onih što su djecu iskorištavali. Nađe l’ se on na toj listi, njemu nije nikakav problem dugme pritisnut. Ja sam prije neki dan razmišljao „ne možemo baš tako o drugom predsedniku“. Može, jarane! Nikakvih problema njemu nema. Buuum, ode Koreja! I više niko ne razmišlja o Epsteinu.

Hvala ti na šlagvortu za naredno pitanje. U jednom razgovoru si rekao da „sve što se desi u SAD, kasnije se desi u celom svetu“. Pa, šta se to u Americi trenutno dešava o čemu mi u ostatku sveta pojma nemamo?

Đino: Dešava se to da je dvadeset ljudi sa oružjem jače nego 80 bez oružja, a pogotovo ako znaju da ga koriste. Dešava se to da su ti ljudi nacisti, ljudi kojima identifikacija krda i grupe više odgovara nego identifikacija ličnosti. Agresivniji su i organizovaniji. Dešava se to da je ostatak stanovništva ili nesposoban da se organizuje ili je, kako ja to zovem, „krvavih koljena“. Hodaju sa svojim telefonima po ulici i udaraju jedni u druge. Ta konzumentska, pragmatična priroda naših suplanećana: „Moram sad na Instagram postavit nešto, nemam ja vremena razmišljat o tome ko će doć i reći mi ’hajd u kamion’“. Ja se sjećam toga u Sarajevu… Nemamo mi vremena, niti vjerujemo da će se to desit. Šest mjeseci je prošlo od rata kad sam ja skontao „uuu, jebote, vidi rat“. Eto, to se dešava… Ljevica je isto tako dezorganizovana. Social justice, jebe se njima za imigrante, a imigranti bi najradije da LGBT nema, jer je po njihovim religioznim normama to nemoralno, ali, eto, neće protiv njih, zajedno su jer ovi drugi hoće da ih ubiju. A ovi ’vamo su organizovani, kao monolit. Znaju šta hoće – da nas ubiju. Oni hoće pročišćenje, mi njima smetamo. Univerzalnost svijeta, pansvijetski mentalitet, miješanje rasa… Moja žena i ja smo nepoželjni, pošto smo različitih rasa. Sve to uništava njihov identitet, oni to zovu „great replacement theory“. Bijela dominacija je ugrožena, White Anglo-Saxon Protestant domination is experiencing great replacement theory. To se dešava, jarane! Ova podjela više nije „istok i zapad“, već „sjever i jug“.

Pošto si zagovornik teze „delete the elite“, da li misliš da je to realno moguće, s obzirom da elita ima političku, ekonomsku, vojnu i svaku drugu moć?

Đino: Onih dvadeset sa oružjem… Nisu oni elita, u tome je fol. Kod njih je elita jedan posto od tih dvadeset, a ostalo su ljudi koje oni nahuškaju govorom mržnje. „Vid’ njega, vid’ ovog crnog što ima bolji pos’o od tebe. Vid’ ovog, doš’o juče iz Indije i otvorio restoran. Đe je tebi restoran?“. I tako dalje… Hajmo malo ’vamo, ja uvijek volim počet u svom dvorištu. Mi imamo našu elitu koja mora da se „obriše“. „Wine and cheese“, „French bakery“ elita… Nijedan pokret ne može bit shvaćen ozbiljno ako se prvo ne okrene svojim problemima. I ti naši treba da investiraju u nas. Oni mogu da govore kol’ko god hoće da su oni kosmpolite. Daj pokaži to malo. „Delete the elite“ je u svakom mogućem segmentu, nije samo kod konzervativaca, već kod svih. Kod nas je problem što mi ne vjerujemo našima, a oni vjeruju njihovima.

Ni posle četrdeset i kusur godina, koliko si ti u muzici, ja ne mogu da skontam jesi li ti optimista ili pesimista.

Đino: Ne mogu ni ja (smeh)!

Znam da na negativne stvari voliš da odreaguješ na prvu, a na pozitivne… Tu i tamo se ponekad provuče neka misao.

Đino: Volio b’ ja, Bojane, da sam optimista. Ja i jesam optimista, ja ne mogu da prihvatim da je kraj svijeta i da ćemo svi pomrijeti. Isto tako… Ne govorim „ali“, ja nisam ljubavnu pjesmu napravio od „Mače moje čupavo“. A što? Nema ljubavi u svijetu. Ja imam ljubav prema svemu, volio b’ ja pjevat o pticama i cvijeću, al’ nema ih… I mislim da mi je dužnost da na to ukažem. Međutim, ukoliko kažeš „build the wall“ i to prorekneš, ne znači da si ti pesimista. Men’ je ponekad strah pjesmu napisat. Don’t kill the messenger! To pitanje da l’ sam ja optimista se svodi na predskazivanje istorije i sudbine, a ja sam mnogo puta bio u krivu. Od početka, kada sam vjerovao da neće bit rata, pa do dana današnjeg, jer i dalje ne vjerujem da će se ukinuti „Roe versus Wade“ (pravo žena na abortus u Americi). Evo, sada, dabogda me puste nazad u Amer’ku, jer ja sam garant na nekoj listi. Nisam na Epstein listi, doduše (smeh).

Kažeš da si više puta bio u krivu, ali za jednu stvar si zasigurno bio u pravu. I to ću te sada zamoliti da ponoviš, da te ne citiram ja, a odnosi se na ono što pričaš deci na koncertima, da ne uzimaju oružje u ruke…

Đino: Ne slušajte starije! Nemojte bit glupi kao mi. Ja sam to prvi put u Sarajevu rekao. Opet, moraš krenut od kuće! Na Dan oslobođenja Sarajeva, 6. aprila, izašao sam na stage u Skenderiji i rekao: „Djeco… Nemoj da b’ vas ko nagovorio da za nečije babe zdravlje uzmete puške u ruke“. Joj, kad skočiše, i jedni, i drugi i treći da mi jebu majku… Jedni po nacionalnoj liniji, drugi po izdajničkoj liniji, treći po nekoj „zajonističkoj“ teoriji… Jebaše mi majku sa svih strana, kažu „on hoće da oni sa druge strane pobiju sve nas“. Nema „onih drugih sa druge strane“, ima samo nas, vas, djeco, i njih – vojske koja hoće da vam da oružje. Nemojte bit glupi k’o što smo mi bili glupi i slušat svoje roditelje. Pokret koji se sada dešava… E, tu sam optimista! Strah me je da se nacionalisti opet ne uvale, a počelo je… Ne dajte im da se uvale. Još malo pa će i Vučić izać sam protiv sebe da demonstrira. Ja mislim da je i djeci jasno da im je bliži onaj klinac sa druge strane Drine nego ovaj što mu kaže da uzme oružje. Hoće li ih iko pitat? Ne znam… Hoće li se desit? Ne znam ni to… Ne vjerujem da je ljud’ma do ratovanja. A imaju li ovi toliko moći, toliko policije i vojske da idu od kuće do kuće i silom tjeraju djecu da pucaju? Ne znam, ja se nadam da nemaju. Tu sam optimista.

Na kraju, da se vratimo muzici… Posle turbulentne 2024. godine za tebe i bend, uskoro nas očekuje dupli album Kultur Shocka.

Đino: Jooj, jebaće mi majku Jello Biafra (smeh)… Prije dva mjeseca sam mu rekao za dupli album, a on će meni: „Jesi l’ ti normalan, znaš li ti kol’ko to košta?“. Stvarno, sad su oni vinili, još i dupli album, majko moja… Prošla godina je bila jako teška i čudna. Prvo je bio jedan film, „Kiss The Future“, Matt Damon, Robert De Niro, ovaj, onaj… Odjedanput sam se ja tu našao, nešto pišem, neka scenarija za njih… Onda se desio „Grandpa Guru“ film, a onda moja najbolja drugar’ca umre. Dok smo se dogovarali kako da prebacimo tijelo iz Meksika, moja mama ode na intenzivnu njegu, filmovi počnu da se vrte, budem primljen u Akademiju nauka i umjetnosti, mama mi umre na rođendan moje drugar’ce, sestra mi umre, svi mi pomru! Na kraju mi i pas umre na rukama… To je sve zaustavilo rad Kultur Shocka u momentu kada smo mi trebali da izdamo album koji je trebalo da izađe za taj film, za Sarajevski filmski festival. A pošto smo mi živi bend, ne mogu ja sad svirat, jebi ga, jer ne znam ko će sljedeći umrijet. Po svim tim sahranama hodam, a bila je još gomila nekih problema. Međutim, u toj turbulenciji svih tih mojih osjećaja nekako sjednem za kompjuter i počnem da radim nešto totalno drugo. I napravim, izađe iz mene ovaj drugi, industrial sound. Ja odem bendu i kažem: „Raja, ja ovo napravio“. Pola benda će „jesi l’ ti normalan?“, a pola kaže „joj, nama se to sviđa, al’ šta i kako ćemo?“… Tako da je sada najnormalnija stvar da izdamo dva albuma. Hoće l’ to bit jedan, pa drugi, ili će bit oba zajedno, što b’ ja volio, il’ će Biafra odlučit da napravi jedan od toga… Mada, mislim da mu to nećemo dozvol’ti (smeh). Sedam pjesama je sa svake strane, to kao nije puno, mogao bi da bude CD, al’ to je već sat i nešto. Najviše što se može štampat na vinilu je 42 minute. To su ti neki logistički problemi (smeh). To sad s Biafrom treba organizovat.

Kako se čovek dovede u takvo mentalno i umetničko stanje da svaku pesmu svira i peva kao da mu je zadnja?

Đino: Kad otkriješ sam u sebi da je to najbolje što ti možeš u životu napravit, da nema greške… Jesi l’ ikada skontao jedan fol nečega što ti dobro ide? Ne znam, igraš tenis, pa kažeš „jao, što mi ide ovaj backhand“. U basketu, ako se postavim noge u jedan položaj i propratim ruke sa pogledom, ulazi svaka. E, to je to! Men’ se to desilo u ratu. Naučiš da se postaviš u tu poziciju i onda ti je poslije toga to sve prirodno, to postaje tvoj šut, to postaneš ti.

Hvala, Džordane! Nastavi da šutiraš…

Đino: Hahaha, yes, yes!

Mia Milosheska (Avalon Production): Da bi postao iskusan, moraš da se opečeš nekoliko puta

Tagovi: intervju, Kultur shock, razgovor, Srđan Đino Jevđević