Branko Golubović Golub (Goblini): Vodimo se zdravim razumom

Neke stvari postaju globalne i ne postoji više ta neka lokalizacija, naročito kada govorimo o konfliktima… Trenutno se preko naših leđa lome koplja, ali to je život, a ovo su Goblini. A Goblini se ne menjaju… Nastup u KST-u 1995. godine pomerio nam je karijeru u nekom drugom pravcu i otvorio vrata brojnih koncertnih prostora

Tim povodom, producentska kuća Long Play, koja je i objavila pomenute albume Goblina, nedavno je organizovala druženje predstavnika medija i članova benda. To je, ujedno, bila i promocija navedenih izdanja, ali i prilika za kratak razgovor sa Golubom. Sa tako živopisnim sagovornikom nije baš jednostavno „nabaždariti“ se na desetak minuta priče. No, okolnosti nisu dozvoljavale više od toga, jer interesovanje novinara je bilo veliko, a Golub je već narednog dana morao da se vrati u prestonicu Libana, gde trenutno živi i radi.

Kako živiš i funkcionišeš s obzirom na to da na Bejrut bukvalno svakodnevno padaju rakete i bombe upućene iz Izraela?

Golub: Znam da to zvuči gadno, ali navikneš se na sve to. Uostalom, ovo nije prvi rat u kome sam proveo određeno vreme i bavio se humanitarnim radom. Posao kojim se ja bavim upravo i dolazi do izražaja u takvim nekim trenucima. Da li je to zemljotres, kao što je bio slučaj u Turskoj i Siriji, da li je to rat, da li su to poplave, kao što je bilo u Pakistanu… Jednostavno, to su momenti kada humanitarni radnici i treba da budu tu, sa nekim svojim znanjem i iskustvom koje imaju. Nažalost, ove stvari se dešavaju ljudima koji žive u Libanu, ali moj posao je da im pomognem koliko god mogu.

Koja ti je ovo zemlja po redu otkako si počeo da se baviš humanitarnim radom?

Golub: Mislim da je deseta, otprilike…

U tom smislu, veoma je interesantno to kako je pesma „Daleki put“ bila na neki način proročka i bukvalno ti obeležila život…

Golub: Da, ko bi rekao… Zaista, nikada nisam razmišljao o tome. Kada smo radili tu pesmu, nije bilo ni naznaka da ću se ja baviti ovim poslom. No, što ti reče, pesma je bila baš proročka.

Kako gledaš na sva ova dešavanja na Bliskom istoku koja se, nesumnjivo, reflektuju na ceo svet?

Golub: Neke stvari postaju globalne i ne postoji više ta neka lokalizacija, naročito kada govorimo o konfliktima. Ne postoje više lokalni konflikti, već se nešto desi na jednoj strani, na jednoj hemisferi, pa to izazove tektonske poremećaje i na drugoj strani, kao onaj „butterfly effect“. Mislim da je to najvažnije saznanje za nas još od rata u Ukrajini. Možeš ti da budeš pet ili deset hiljada kilometara daleko, ali ne može da se desi da živiš neki svoj život i da se na njega neće odraziti to što se dešava u Ukrajini, Iranu, Libanu… To je ono što je meni fascinantno, na najgori mogući način.

Da se vratimo na ove naše prostore… Posle više od tri decenije postojanja, vama, Atheist Rapu, Ritmu nereda i još nekim bendovima zabranjuje se da svirate, i to na takav način kakav se nije dešavao ni tokom devedesetih, kada ste i počinjali da radite…

Golub: Upravo tako. Mislim da su ovo poslednji izdisaji demokratije i prava na slobodu mišljenja i govora. Došlo je do polarizacije: ili si naš ili si protiv nas. Goblini, Atheisti i mnogi drugi su bendovi koji nisu politički aktivni. Kad to kažem, mislim na to da mi nismo bendovi koji podržavaju ili zastupaju bilo koju političku stranku. Mi smo bendovi koji se vode zdravim razumom i podržavamo ono što je normalno, zdravo i pošteno, a to su ti studenti koji samo zagovaraju vladavinu prava. Mi svi treba da budemo ponosni na to. Do današnjeg dana niko nije završio u zatvoru ili na sudu zbog onoga što se desilo na železničkoj stanici u Novom Sadu. Tako nešto nije moguće u demokratski uređenim zemljama. Onog trenutka kada smo podržali studente, nama se desilo to što se desilo. Mi u ovom trenutku nemamo nijedan zakazan koncert bilo gde u Srbiji. Pre nekih mesec i po dana smo organizovali ovaj moj dolazak, a zakazali smo i dva koncerta van Srbije, u Banjaluci i Zagrebu. Ideja je bila da ostanemo nedelju dana u Srbiji, da radimo na novom materijalu i da promovišemo nova izdanja na vinilu, a potom da u petak i subotu odsviramo još dva koncerta u Srbiji. Međutim, mi, jednostavno, nismo imali gde da sviramo. Dotle je došlo…

To je priča koja već dugo traje… No, kako uspevaš da pomiriš angažman u humanitarnom radu i u bendu? Šta tu i u kojoj meri trpi?

Golub: Sve trpi… Kada smo ponovo krenuli sa radom, stvari su postavljene veoma jasno. Ljudi u bendu su shvatili da se moraju prilagoditi mom poslu. Jednostavno, ja moram da hranim decu i živim od nečega, jer od rokenrola se ne živi. S druge strane, moram da pohvalim ljude iz moje organizacije koji razumeju ko i šta sam ja i daju mi tu neku fleksibilnost. Nije bilo nimalo lako izaći iz Bejruta u ovom trenutku. Mojim kolegama uvek treba pomoć, uvek je potreban jedan dodatni radnik da negde uskoči, mnogo tu posla ima, ali svi su stali iza mene i rekli: „Idi, treba da sviraš i radiš na novom materijalu“. To je taj neki kompromis do kojeg je došlo i koji za sada funkcioniše.

Tvoj život je sam po sebi pank, zbog prirode posla koji radiš. A i ovo kroz šta Goblini prolaze je…

Golub: … težak slučaj panka! (smeh)

Pa, kako i u čemu nalazite motivaciju i volju da nastavite dalje s obzirom na vaše godine, ali i sva ta društveno-politička ograničenja?

Golub: Mi se nismo menjali 35 godina. Ideološki, način na koji razmišljamo uvek je bio isti. Nismo baš znali šta će se sve događati, ali nas nije začudilo ovo što nam se sada dešava. Nije naša obaveza da se time na bilo koji način bavimo, ali to smo mi i ljudi znaju ko i šta mi zaista jesmo. Ponašamo se kako se ponašamo i šta se desi, desiće se. Trenutno se dešava to da se preko naših leđa lome koplja, ali to je život, a ovo su Goblini. A Goblini se ne menjaju.

Da se dotaknemo i ovih albuma koji su nedavno izdati: dvostruki vinil „Live in KST 2“, te reizdanje „Robe s greškom“, takođe na ploči. Zbog čega je taj prošlogodišnji koncert u KST-u za vas bio tako poseban da ga je trebalo snimiti i objaviti?

Golub: Ovo je proslava 30 godina od izdavanja tog prvog, čuvenog izdanja „Live in KST“, koji se desio 1995. godine. On nam je, da tako kažemo, pomerio karijeru u nekom drugom pravcu i otvorio vrata brojnih koncertnih prostora, a i ljudi su počeli da slušaju Gobline i da shvataju ko i šta smo mi uživo. Nakon tog koncerta, mi smo se stalno vraćali u KST, jer smo shvatali da je to neki prostor kome smo mi, na neki način, dužni i koji ima tu neku magiju, neku energiju koju ja ne mogu da opišem.

Bliži se i 13. jun, kada ćete po prvi put nastupiti u Hangaru Luke Beograd. Šta publika može da očekuje?

Golub: Može da očekuje presek karijere Goblina, verovatno i neke goste. Još nismo počeli da se bavimo tim koncertom, jer nama je to „tek“ za tri meseca, ali uskoro ćemo morati da krenemo da kontaktiramo ljude i pravimo set-listu. Svakako, publika koja dođe na taj koncert dobiće klasičnu rokenrol priču Goblina.

Promocija duplog albuma Goblina „Live in KST 2“