Boško i Nikola Mijušković (Turbo Trans Turisti): Analogni smo više nego ikada

Bole: Mislim da je rasuđivanje ključna reč kojom smo se bavili poslednjih nekoliko godina, ali smo je vešto krili i držali sa strane… Nezahvalno je biti član našeg benda, jer nas dvojica smo toliko u tome. Mi svima otvorimo vrata, ali je ljudima teško da u toj priči budu do kraja… Džimi: Što više vremena prolazi, mi smo sve više i više u muzici, sve smo angažovaniji, predaniji i ozbiljniji… Sada imamo malo veću svest o bitnosti svih aspekata koji čine jedan bend, pa smo na svim poljima muzičkog biznisa pojačali naše redove

Tokom poslednje dve godine je u radu beogradskih Turbo Trans Turista bilo toliko promena da je, jednostavno, „update“ bio neizbežan. Pa, odakle da krenemo? Logično, od prošlogodišnjeg albuma „Važan i veliki“, koji je u anketi organizovanoj na našem portalu zauzeo treće mesto u regionu. Kako je to izdanje bilo veliki iskorak u odnosu na sve što su Boško (Bole) i Nikola (Džimi) Mijušković do tada uradili, bio je neophodan i korak napred u stajlingu, pa su braća morala da se pozdrave sa Sergiom Tacchinijem, njihovim dotadašnjim „sponzorom“.

Dakle, uskočili su u neke nove cipele. Ni manje ni više, nego – salonske! Uz to, došlo je i do promene na bubnju, tako da je Igora Gileta Kuzmanovića zamenio Andrej Mladenović. A tu je i jedno potpuno novo, milo i prijatno žensko lice. Turbo Trans Turisti su postali bogatiji i za basistkinju Sofiju Janković, devojku zarazne energije i još zaraznijeg osmeha. Uz sve njih je i pozamašna (mada na prvi pogled nevidljiva) svita ljudi koja se brine da u bendu i oko njega sve bude kako treba. Tako je to kada se uozbiljiš i postaneš važan i veliki. To mora i da se vidi, na svakom koraku.

A to smo i mi imali prilike da vidimo na njihovom nedavnom koncertu u novosadskoj knjižari Bulevar Books, mestu kojem se „turistička agencija“ uvek rado vraća. Na isti način, Bole i Džimi su se „vratili“ Rockomotivi sa još jednim sadržajnim razgovorom. Prvi i glavni utisak je da braća pucaju od samopouzdanja, kako na sceni, tako i van nje. I čini se da zaista niko ne može da slomi njihov duh…

Kako se od „sebe ne doživljavamo ozbiljno“ za kratko vreme dolazi do „važan i veliki“?

Bole: Kako? Hmmm… Pa, uključiš neku novu stvar u životu, a to je rasuđivanje. Mislim da je to ključna reč kojom smo se bavili poslednjih nekoliko godina, ali smo je vešto krili i držali sa strane. Kada smo poslednji put razgovarali sa tobom, to nam je bilo negde „na vrhu pameti“.

Ali, tada ste i dalje bili neozbiljni. Ili ste bar mislili da ste bili…

Bole: Recimo da je bilo tako. A možda je samo jedan događaj u trenutku promenio stvari…

Koji događaj?

Bole: Paaa, ne znam… Ja sad malo i filozofiram, ne mogu baš da izdvojim neki konkretan događaj. Mislim da je sve vezano za muziku. Možda je, zapravo, reč o nekim događajima u muzici i tome da su nas neke stvari u njoj povukle da budemo ozbiljniji.

To je preraslo u ozbiljnost na više nivoa. To se vidi i po vašoj garderobi: ne svirate više u trenerkama, već u casual odeći, a tu su i elegantne cipele… Dakle, promene su prisutne u svim sferama. Je li to došlo organski ili je sve bilo deo plana?

Džimi: Mislim da je organski, samo što je vreme tu učinilo svoje. Što više vremena prolazi, mi smo sve više i više u muzici, sve smo angažovaniji, predaniji i ozbiljniji. Tako je, zapravo, izgledao ceo proces nastanka ovog albuma, od početne ideje do njene realizacije. Još više smo ušli u materiju, osim što stvaramo, sada i živimo muziku. Dobio sam lep komentar od dragog kolege iz benda koji smatram nacionalnim dobrom. Elem, Žika iz Nemečeka mi je rekao da se čuje se da stalno sviramo. Pritom, nije mislio na koncerte, već na probe. I to je, takođe, jedna velika promena, jer, realno, mi smo sada konstantno na probama i u studiju.

Nakon sve te modulacije i elektronike koja su ušle u tebe, koliko si ti sada daleko od rokenrola?

Džimi: On je nikad bliži rokenrolu (smeh).

Bole: Veoma je zanimljivo što pričamo o ovome. Ne znam koliko je vremena prošlo od našeg prethodnog intervjua (tačno dve godine, op. aut.), ali sećam se da sam se tada tendenciozno udaljavao i želeo da budem što digitalniji. Poslednji put sam u Bulevar Booksu svirao bez pojačala i to mi je bio nekakav…

Džimi: Manifest!

Bole: Da, manifest (smeh)! Kao, fora je bila da imam neku plastičnu gitaru, tada je to bila Klira, nemačka gitara iz pedesetih godina koja je kao igračka, ali na gitarskom procesoru ima stereo zvuk. A sada smo dovukli pojačalo Vox AC30 Solid State iz sedamdesetih godina. Mislim da sam dobio i kilu od njega, ali to, jednostavno, mora tako.

Džimi: Da, sada smo analogni više nego ikada. Više smo rokenrol, više smo analogni, došli smo sa dva automobila kako bi stalo celo ovo pojačalo. I ja sam želeo da pobegnem u neke sigurne zone, a to je Ableton, to je nešto što mi pruža sve mogućnosti i brzo rešavanje problema. Na kraju smo, isto tako, došli i do mooga.

Bole: To su sad neki tehnički detalji, ali rokenrol se zaista vratio na velika vrata u naše živote. U poslednje vreme mi ide i to da imam „izjave dana“. Kada smo nedavno imali intervju, jedna rečenica iz tog razgovora postala je „izjava dana“.

Ti si zaista postao „važan i veliki“?

Bole: Da, nešto se dešava. To je dobro, sad imam još jednu potencijalnu „izjavu dana“ vezanu za tu ozbiljnost. Kao što je i Džimi rekao… Ne, Žika je bolje nego Džimi, zvuči nekako narodnije! Mislim da sada svega imamo manje u životu, ali muzika je tu kao spas i jača je nego ikada. I, ako mogu da poentiram, to (rokenrol) nam je nekako postalo još važnije, taj stav je važan nama i ljudima sa kojima sarađujemo. A oni koji to slušaju… Na njima je kako će to da dožive.

U međuvremenu je došlo i do personalne promene na bubnju. Andrej je zamenio Gileta, a odnedavno je tu i Sofija na basu. Je li to, isto tako, bila organska potreba? Da li je to bilo neophodno zbog živih nastupa ili iz produkcijskih razloga?

Bole: I jedno i drugo. Mi smo oduvek imali stav da ne želimo pošto-poto da zovemo nove članove u bend. Svakako, znali smo da to mora da bude basista.

Zašto? To si mogao i ti…

Bole: Pa, da… Mislim, ja na neki način to stalno i pokušavam da fingiram. Kao, sviram bariton, pa negde između imam ta dva registra kao bas i visoke gitarski, ali, eto, to se dogodilo… Baš smo razgovarali o tome da nešto možemo da napravimo jedino ako upoznamo osobu kao što je Sofija. Nismo baš pošto-poto jurili basistu. Mi smo bili svesni da bas treba da se desi, ali smo bili spremni da provedemo mnogo vremena kako bismo našli tu neku foru da bas postoji u našem zvuku.

Jesu li i njih dvoje dovoljno ozbiljni, odnosno važni i veliki za ovaj bend? Šta ih je preporučilo?

Bole: Sofiju, kao novu pojavu u našim životima i novu članicu benda, najviše je preporučila njena lepa i neposredna energija. Veoma mi se dopalo kako je ona nama pristupila, a nakon toga i njen talenat i odgovornost da prihvati poziv.

Nedavno ste učestvovali na Eurosonic festivalu u Groningenu, pa pretpostavljam da ste se odmerili sa drugim učesnicima. Gde se nalazite vi kao bend, ondosno mi kao scena, u odnosu na ostatak regije, kontinenta, sveta… ?

Džimi: Pa… Šta reći? Koju posluku porati (smeh)? Mogu da kažem da, posmatrano iz našeg ugla, možemo da pariramo evropskim bendovima. No, ono što smo tamo primetili i što je bila svakodnevna pojava, naročito kod britanskih bendova, jeste ozbiljnost produkcije i pristupa. Mi smo tamo došli kao trio, Boško, Andrej i ja, a sa nama je bio i Marko Đukić, naš menadžer, tonac i čovek za više uloga. Bendovi iz Engleske, koji su svirali nakon nas, dolazili su sa ekipama od po 3-4 snimatelja, menadžera društvenih mreža, ovih, onih… Taj festival je upravo to, neka vrsta pijace gde se ljudi nude i nameću svim tim važnim ličnostima u publici poput bukera, organizatora… Svi ti ljudi su spremni za nešto što se, na kraju dana, definiše kao muzički biznis. Tu verovatno kaskamo, ali mislim da smo kreativno i muzički čak ispred mnogih sastava koji su imali svu tu podršku iza bine. Da ne budem lažno skroman, ali to zaista mogu da kažem u naše ime, pogotovo imajući u vidu neke naše uticaje i način na koji mi pratimo i doživljavamo muziku današnjice.

Shodno tome, jeste li vi i dalje samo muzičari ili ste, možda, postali i muzički biznismeni?

Bole: To se stalno negde nameće, stalno moraš pomalo da razmišljaš o tome. Ali, da, i dalje smo (samo) muzičari.

Džimi: Da, i dalje smo muzičari koji verovatno sada imaju malo veću svest o bitnosti svih nekih drugih aspekata koji čine jedan bend, pa smo u prethodnih nekoliko meseci na svim poljima muzičkog biznisa pojačali naše redove. Tako su već nekoliko meseci unazad sa nama sjajne M & M, Marija i Marija sa portala Oblakoder, koje sa nama uređuju i kreiraju sadržaj za društvene mreže. Objavljivanjem albuma „Važan i veliki“, koji je izašao za izdavačku kuću Kontra Rights, sa Nikolom Jovanovićem smo malo podigli tu PR priču, imamo mnogo više intervjua, radijskih gostovanja i slično tome. Veoma dobro smo odgovorili na te nove obaveze, to nam je sada postala svakodnevica, naročito pred put u Holandiju i nedavnu promociju u Karmakomi. Jednostavno, prihvatili smo da je to nešto što čini život jednog benda. Ne bih rekao da smo pošto-poto biznismeni, ali razumemo širinu delovanja i gde sve treba da budemo prisutni. Naravno, ne ispuštamo ono što je najvažnije i ono što treba da dolazi od nas, a to je muzika.

U anketi koju je organizovao naš portal, a u kojoj su učestvovali renomirani muzički novinari, producenti i drugi važni ljudi iz muzičke struke, „Važan i veliki“ je zauzeo treće mesto na listi najboljih albuma u regionu. Takođe, album se sjajno kotira i u drugim relevantnim medijima i na njihovim listama. U kojoj meri vas je uspeh promenio?

Bole: Naravno da jeste. Sva ova pitanja su sjajna i nekako idu ka ovom poslednjem. Sve teme kroz koje smo prošli u ovom razgovoru su nas, na neki način, promenile. A koren toga je upravo u radu na poslednjem albumu. Da, menjamo se, i kao muzičari i kao ljudi. Ja sada imam potrebu da se nadovezujem i na prethodna pitanja. Pa, kada je reč o muzičkom biznisu, mislim da smo naučili da bolje čitamo ljude i situacije. To je veoma važno za posao, da se bolje postavljamo u stvarima, a bogami i da pokažemo i zube. Zbog toga sam presrećan što smo i ove večeri, a i one prethodne u Karmakomi, delili binu sa Zubima, koji zaista „kidaju“.

Džimi: Želeo bih da se zahvalim vašem portalu na tome što smo na trećem mestu, a oni koji su ispred nas (KOIKOI i Dina Jašari Trio, op. aut.) nama su uvek dobro i cenjeno društvo u kome uvek želimo da budemo, a često i jesmo. Zapravo, ceo Eurosonic smo doživeli i proživeli sa Dinom Jašari i Lukom Toševim, jer i oni su tamo bili sa nama. A o bendu KOIKOI neću da trošim reči, to je već porodična priča (smeh).

Pa, nadam se da nećete dozvoliti da vas uspeh promeni u onom negativnom smislu…

Džimi: Ne, nikada! Ono što je Boško hteo da se pohvali kako je njegov citat završio u „izjavi dana“… Taj citat, zapravo, glasi: „U uspehu biti skroman, a istrajati u neuspehu“.

Bole: Nećemo dozvoliti, jer, iskreno, ja ne verujem u uspeh. Za mene je sve to samo iluzija, i to mi je je prvi put kao koncept predstavio Niko Potočnjak, koga sam verovatno i ranije pominjao. Moram da kažem da sam pojam uspeha kasnije krenuo da izučavam i sa neke druge strane. Ove godine sam upoznao fenomenalnog čoveka i pesnika, monaha Teodosija, sa kojim sam imao prilike mnogo da razgovaram o muzici: o Džimu Morisonu, Disciplini kičme i raznim drugim stvarima. Jedna od tema bila je „šta je uspeh, šta je mir i zašto je muzika toliko važna stvar“.

Pa, ako ne veruješ u uspeh, šta je onda to što vas tera da idete napred?

Džimi: Porodična stvar (smeh).

Bole: Uvek je to ljubav!

Ona bratska ljubav zbog koje si izdao rokenrol?

Bole: Da, tako je! Ljubav i mir, to je ono što te tera. Mislim, ljubav je mir.

Jesu li vam i njih dvoje (Sofija i Andrej) brat i sestra?

Bole: Nisu. Nezahvalno je biti član našeg benda, jer nas dvojica smo toliko u tome… Mi svima otvorimo vrata, ali je veoma teško da se ljudi snađu u tome i budu deo te priče do kraja, čak i sa nekog tehničkog, odnosno pragmatičnog aspekta. Svakako, mi se trudimo da budemo što bolji domaćini. Ali, zbog tog našeg angažovanja i odnosa prema muzici, negde moramo da postavimo standarde i vremenske rokove.

Darek Mazzone (KEXP): Muzičarima su potrebni bejbisiteri

Tagovi: Boško Mijušković, Bulevar Books, Nikola Mijušković, Turbo Trans Turisti