Ko je Šabanov ‘Sajbija’…
Jedna legenda kaže da je prvo nastala pesma, pa priča, a druga legenda kaže da je bilo upravo obratno. U svakom slučaju, pesma „Sajbija“ je kamen temeljac emocije, mesto gde same note plaču.
Muziku je napisao Zoran Simjanović za film „Anđeo čuvar“. Simjanović je preveliki da bi se tek tako pomenuo, jedan je od najvećih balkanskih kompozitora i napisao je (ili bio deo tima) muziku za „Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Bure Barut“, „Otac na službenom putu“… O njemu sledi posebna priča.
Pesma „Sajbija“ je neverovatna, proglašena je jednom od deset najboljih filmskih pesama uopšte, a tekst je taj koji vas razbija na komadiće i polako, dok ste još pod utiskom, ponovo sastavlja, ali malo drugačijeg, tužnijeg. Tekst je napisao sam Šaban Bajramović.
Prvo, da završimo priču iz osamdesetih, koja ide otprilike ovako…
Bajram i Ramize bili su Romi iz skopskog mesta Zlokućana. Živeli su običnim životom, u kući od kartona spojenog gotovim delovima od starih baraka, veliko siromaštvo, on je sakupljao stari papir i prodavao ga, a ona se brinula o deci. Imali su četvoro dece. Najstarijeg Orhana, blizance Sanelu i Ezerdžana, i najmlađu Amelu. Od svih njih, Bajram – otac je najviše voleo Ezerdžana.
Oko treće godine, Ezerdžan se razboleo, niko nije znao šta mu je, čak ni lekari, ni isceliteljelji. Išli su na nekoliko mesta u toj nekadašnjoj zajedničkoj zemlji, ali nisu našli lek. Jedne noći, Bajramov anđeo čuvar – Sajbija, došao mu je u snu i rekao mu da treba da zakolje ovcu i zakopa joj glavu u temelj kuće. Ok, nekako će uspeti da nabavi novac za ovcu, ali gde će nabaviti novac za temelj, za izgradnju kuće. I šta je uradio? Prodao je svog najstarijeg sina nekim Romima koji su živeli u Južnoafričkoj Republici (JAR), a da nije pitao ženu i decu.
Tim novcem je kupio ovna i stavio ga u temelj i počeo da gradi kuću. Ali zdravlje deteta Ezerdžana se nimalo nije poboljšalo. Mislio je da bi, da bi se ostvarilo predviđanje Sajbije, trebalo da nastavi da gradi kuću. To je dobro, ali odakle novac? Prodao je i njegovu sestru bliznakinju Sanelu. A ona je bila toliko vezana za majku i nije htela da ode. U njihovoj kući pravi rat, ali novac je već uzet.
Sanela takođe odlazi. Posle kratkog vremena, Sanela umire, a kada je njena majka Ramize saznala, razbolela se i ubrzo je i ona umrla.
Znate, neki ljudi će učiniti sve, ali apsolutno sve u određenom trenutku za ono što smatraju važnim. Oni uopšte ne razmišljaju, vođeni su impulsom. A pokretačka snaga Bajrama bio je njegov voljeni sin Ezerdžan. Uopšte ga nije bilo briga za druge.
Postoji priča o jednom afričkom plemenu gde sin napravi neku nestašluk, a otac ga, u trenutku besa, pretuče do smrti. U tom besu on ne zna šta radi. Za kratko vreme se osvesti, ali uzalud njegovog sina više nema.
Kuća se gradila, ali Ezerdžanu nikako da bude bolje. Bio je u inostranstvu neki lekar, pravi stručnjak za Ezerdžanovu bolest. Otac prodade i najmlađu ćerku Anelu. Sa tim novcem odlazi kod lekara. Posle nekog vremena Ezerdžan se oporavlja. Kažu da svet nikome ništa ne duguje, ali porodica, a posebno otac i majka, duguju svojoj porodici sve, posebno deci. Koja će cena biti plaćena da bi se cilj postigao, veliko je pitanje.
Bajram vidi da je njegovom sinu bolje i srećan je, ali negde duboko u sebi ga izjeda krivica zbog svega što je učinio ostatku porodice. Uopšte se ne trezni, potpuno se menja mentalno, i na kraju, dok je pijan hodao prugom, udara ga voz.
Ezerdžan ostaje sam u tinejdžerskim godinama. Muči se sam, nasleđujući očev zanat, i više je pijan nego trezan. Živi sam u novoj kući. Zbog bolesti je sitan i slab, poznat je po tome što ne priča mnogo i nije baš popularan u komšiluku, kažu da je imao lošu auru.
Najstariji sin Orhan dolazi u Skoplje iz JAR posle mnogo godina, na kratko. Viđa se sa bratom i daje mu ploču Siksta Rodrigeza – Sugarman, Amerikanca koji je bio izuzetno popularan u Južnoj Africi (JAR). Ezerdžan je kupio novi gramofon, oblepio kuću Šugarmanovim posterima (postojala je neverovatna fizička sličnost između Šugarmana i Ezerdžana, pa je čak počeo i da se ponaša kao on) i stalno je puštao njegovu muziku. Komšije su počele da ga gledaju veoma čudno, mislim u komšiluku gde je glavna romska muzika jednog Ramka, Ahmeta Demirovića, slušati takvu američku muziku i to na engleskom je neverovatno. Kada su ga pitali ko peva i svira, rekao im je da je to Šugarmen, ali su romske komšije to shvatile kao neku vrstu Šuge i od tada je dobio nadimak Šugavi.
S vremena na vreme odlazio sam kod njega, i on me je zapravo navukao na Šugarmenovu muziku i tekstove. Sedeli bismo u dvorištu i puštali sto puta gramofonske ploče Šugarmena.
Jednog dana Ezerdžan je nestao, jednostavno je nestao. Kuća je stajala tako prazna, posteri su bili odavno pocepani, izbledeli, jednostavo sve je ispustelo. Neki kažu da je otišao u JAR, nije ništa radio, samo je sedeo u kafiću ili baru i pošto je mnogo ličio na Šugarmena dobijao je besplatnu hranu i piće. Neki kažu da ga je pregazio voz, a neki da je otišao da živi sa svojom najmlađom sestrom Amelom. Niko ne zna da li Sajbija još uvek hoda u njemu.
I sada šta je pre, priča o Bajramu ili pesma Šabana Bajramovića. A Šaban je neviđena legenda, kum romske soul muzike. Van vremena. Njegov glas, njegove pesme, njegov stil, njegovi zlatni zubi i ogromna količina emocija koje je pružio čine ga najvećim romskim umetnikom uopšte. Proglašen je Kraljem pevanja, njegovo izvođenje „Đelem Đelem“ je neverovatno, a ta pesma se smatra himnom Roma. Objavio je oko 25 albuma, sa mnogo pesama među kojima su „Maruška“, „Barbara“, „Dželi mara po vašari“, „Lele, lele“, „Barval prudeja čaje“, „Kamerav, Kamerav“, „Duj, Duj“, „Orijentalni bluz“…
Ako je Bog stvorio emociju, Šaban ju je pevao.
Video sam ga dva puta uživo u Skoplju, išli smo zajedno sa Ilmijem, Ferusovim sinom. Kakav koncert! Šaban je odavno preminuo, ali njegove pesme ostaju. Ponekad se pitam, ako postanem Rom, da li ću moći da pevam tako božanstveno kao što je on pevao. Pitanje je samo kako se postaje Rom, da li se to po pravu stiče rođenjem u romsku porodicu ili moraš imati tako lepu dušu.
