In Memoriam: Ljubomir Ljuba Ninković (1950 –2026): Vitez od muzike i reči
U njegovoj muzici nije bilo trikova, svaka njegova finesa bila je trenutno nadahnuće i svaki njegov dodir žica gitare plenio je impulsivnim dahom poete i takvom mirnoćom koja nikada nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Kada umre čovek, otpadne uvek ponegde latica nekog cveta, nežno, tiho i dostojno. Kada se put nebeskih visina zaputi duša muzičara iz koga je vetar raznosio najlepše ljubavne stihove, rodi se novi cvet i u zimu rascveta se ruža prelepih nota. Topli zadah ljubavi prospe se po prvom snegu kao da kuša isti u ocrtavanju svojih tragova. Prigušeni huk vetra krotko diše niz svetlucajuće talase. Na trenutak se umiri čitav svet dajući odušak talasu na kome nečujno plove reči ljubavi utkane u sećanja svih onih koji žele da pamte.
Teško je zaboraviti dobre ljude, još teže popamtiti sve trenutke koja samo sećanja po vlastitoj magistrali uznose kao poslednji čin ljudskom biću, dajući mu omaž uz svaki stih, svaku notu, koju je sa drugima nesebično delio. Jedan od takvih vitezova od muzike i reči napustio nas je pokorivši se poslednji put oblacima koji su ga vešto vodili kroz svaki stih i muzički zapis decenijama unazad. Otišao je Ljuba Ninković.
Prag njegove muzike i stvaralaštva bio je izuzetno visok, a snaga njegovog glasa merljiva je samo sa njegovim talentom i virtuoznošću kojom je plenio na jedan jednostavan, ali nadahnut i nezaboravan način. Slike njegovih akorda uvek su bile obojene lucidnim, ali nežnim plamičcima ljubavi. Nenametljivo, ali ponosno i raznovrsno. Ljuba se nikada nije ponavljao u svojim pesmama, a u mnogima je bio preteča budućih ostvarenja koja su tek nadolazila, stidljivo i skromno.
Ljubin glas nije razarao nekakvim spektaklom kojim su se dičili pevači njegove generacije, ali jeste šmekerskim stavom, ležernošću koja je budila iskrice znatiželje kod slušalaca da sa pažnjom odslušaju sve ono što im je Ljuba u par briljantno serviranih akorda ponudio za uživanje i razumevanje. Glas kao leptirov let očas je okruživao svaki kutak nežne tišine budeći ono najuzvišenije u dočaranim notama istančanog duha. Razbuđivanjem tišine iz okova tame, raznosio je svetlost u sve zaljubljene i one kojih je ista ostavila nesrećne i same, dajući im nadu da kroz novo jutro, ipak, mogu preći preko onih stepenica koje su odavno zagubili u svom trčanju za sudbinama koje ne pripadaju njima.
Ljuba Ninković nije pripadao samo generaciji kojoj je muzičko odrastanje odredilo vlastiti put, on pripada i svim onim naraštajima koji dolaze posle njega. Način na koji je svoje pesme predstavljao tokom svoje bogate karijere nije samo pokazatelj da se uz talenat i rad može uspenjati na daleke masive muzičkih vrleti, već da je potrebno imati i prirodnog šarma da bi se ovladalo surovim zahtevima običnog života. A Ljuba je to posedovao u velikoj meri. Skromnim i rafiniranim stavom, nepretenciozno i neupadljivo, decenijama je na ovim područjima diskretno vladao akustičnom muzičkom scenom. Možda ne na samom vrhu, ali uvek u plitkom okruženju najboljih i najpopularnijih muzičara. Diskretno i suzdržano oplemenjivao je i najednostavnije stihove uz gitaru.
Od ranih sedamdesetih godina gradio je uspešno muzičku karijeru kroz bend S Vremena Na Vreme. Svakako da je to jedan od najboljih akustičarskih bendova sa ovih prostora, koji je među prvima u svoju muziku unosio i etno momente. Imao sam to zadovoljstvo da ih gledam i slušam kao zrele umetnike, svestan da ni na koji način ništa nisu izgubili od one muzičke lepote kojom su plenili na početku karijere. Kasnije je Ljuba sa još jednom muzičkom legendom, Vladimirom Jankovićem Džetom, osnovao grupu Tunel koja je, u odnosu na prethodno navedeni bend, imala čvršći zvuk, odnosno bila klasični rokenrol bend. Sarađivao je i sa Biljanom Krstić, a poslednji solo album izdao je 2020. godine.
Pored komponovanja muzike za televiziju i serije, Ljuba je komponovao muziku i za pozorišne predstave, a iskazao se i kao kompozitor muzike za decu. Zaista, njegova svestranost nije imala ograničenja. Voleo je život, voleo je ljude, a nadasve muziku s kojom je decenijama hodao noseći je duboko u sebi. I tako, svima nama lagano ističe vreme koje nam je predodređeno da se u njemu iskažemo ili da bar to pokušamo. Ljuba Ninković je svoj put časno otkoračao uz osmeh, gitaru i pesmu.
