(U)Šaht (je upao) Majkan (i primio) Tetanus

18.4.2026., STARI SILOS, JAGODINA

Posle ovog koncerta u Starom silosu u Jagodini, više ne znam ni šta da napišem jer znam da nije stvar uopšte ni pisati sve najbolje, ali ni sve najgore čak i kad i ako postoje stvarni razlozi za to. Jeste Stari silos i Club House Rolling Wheels MC Prospekt Chapter u Jagodini u 2026. stvarno najperspektivnije i buduće najbolje mesto za održavanje koncerata u Pomoravlju, ali ima mnogo razloga zašto samo to nije dovoljno

piše: Dr Slobodan Kotlajić – Buzda
foto: Lea ContraSound

Kažem, uz svo poštovanje prema bajkerima i njihovom muzičkom ukusu, tj. ono što oni slušaju i prate je ipak bazični hard rock i heavy metal, bez prevelikog ulaza u razgranatost i dublje istraživanje pomenutih muzičkih žanrova, pa je organizovanje koncerata nazovi “alternativnijih” (ma šta to danas značilo) izvođača verovatno nešto najpametnije što su vlasnici kluba mogli da urade. Tako bi trebalo da bude, a zapravo i nije baš tako… Sa druge strane, kako hronično nema para u narodu, fiksnu cenu izvođači mogu da dobiju samo u nekim slučajevima i na nekim mestima koja zapravo i nisu klasična r’n’r mesta već “disko, šminka i opanci”. Poslovna politika svih tih klasičnih r’n’r klubova u Srbiji je uz časne izuzetke takva da ulaznice za koncerte daju izvođačima, dok oni (vlasnici) drže šank. Kad se svedu svi računi, nije to bogzna kakva matematika u oba slučaja, ali opet, kad se za vikend spoje dve, a možda i tri tezge širom Srbije u smislu mini-turneje u 2-3 grada (petak, subota i nedelja) i sve krene ili završi se sa Jagodinom… i ne ispadne po izvođače ni tako loše, ali… zaista danas izgleda da mnogo treba da bi se sve u tom pogledu složilo… Cenu ulaznice bi trebalo pažljivo odrediti, ali pretpostavka je da i bendovi mogu na osnovu svog statusa i renomea da je formiraju pa ona bude za prosečnog posetioca uvek nekako viša nego što oni očekuju, pa na kraju ispadne svašta…

Nisam bio baš preterano raspoložen za ovo dešavanje, ali opet u hroničnom nedostatku sličnih, odlučio sam se za još jedno neizvesno putešestvije od 20- tak km. Kažem neizvesno, jer red vožnje Srbija voza samo u noći između subote i nedelje više ne podrazumeva voz br 2951, pa je tako povratak iz Jagodine ukoliko nemate siguran dogovor sa nekim ko ima sopstveni prevoz, prava avantura koja može da se pretvori u noćnu moru. Ovog puta veliku zahvalnost dugujem Marku Milanoviću – Džiju, za povratak nazad, komšiluk bio na koncertu, jedva, ali bio prisutan… Da, lakše mi je da se vratim iz Slovenije nego iz Jagodine, subotom uveče što jeste tužno, ali istinito… Poziv za koncert sam dobio od mladog g-dina i menadžera grupe Majkan Mirka Vejina koji je odradio odličan posao kad je u pitanju digitalni marketing, najava koncerta objavljena je na svim relevantnim srpskim portalima, sve je bilo tu osim (ako grešim, unapred se izvinjavam), sponzorisane objave na fb, i video objava sa pozivom izvođača na festival, ali čini se da je pravo interesovanje malo i opalo u poslednjoj nedelji pred koncert jer slučaj je tako hteo da je to bila prva nedelja posle Uskrsa, kada ljudi posledično nemaju novca i… nije ovo traženje opravdanja za slabiju prodaju ulaznica, ali činjenica jeste da je nešto tu baš falilo. Nisam zapravo ni siguran koliko bi danas i stari oprobani metod marketinga RTV reklame + gostovanja i podela besplatnih karata + plakatiranje + flajeri u sva 3 grada Pomoravlja i pomogao, ali možda je vredelo pokušati…

Tetanus + Majkan + Šaht je zvučalo sasvim primamljivo za prosečnog konzumenta malo čvršćeg zvuka u Pomoravlju, ali je možda i gostovanje benda Vizelj u Svicu iste večeri razlog slabije posete, mada to konkretno nema veze sa muzičkim žanrovima napred pomenutih bendova, i čisto sumnjam da bi onaj koji sluša Tetanus + Majkan + Šaht otišao na Vizelj ili obratno, ali kako je danas stepen različitosti toliko veliki, a zapravo tako mali (sve je to ipak ako ne ista, onda slična publika), mora se u obzir uzeti i poneki slučajno zalutali posetilac ili na jedno ili na drugo mesto, a takvih je nekako uvek i najviše, naročito pošto su oba mesta (Svitac i Stari silos), mesta gde se upražnjava r’n’r zvuk, a takvih mesta u Pomoravlju ima jako malo…

Ranije sam već pisao šta mislim uopšteno o kaver sastavima, i uopšte ne želim ovog puta da budem grub, ali Tetanus iz Velike Plane su prava teška metalurgija uz skraćene obrade Sodom-a, S.O.D.-a, Madball-a, Sepulture, Motorhead-a… te domaćih standarda tipa Ritam Nereda, S.M.F., KBO!. Obzirom da prvi “probijaju led”, a pevač reči nekih pesama čita sa telefona… nije to tako ni loše ispalo, iako se baš vidi da je sve to u povoju, ali svakako da deci treba podrška. Sve i da neću, ne mogu a da se ne dotaknem razglasa i tehničkih detalja. Nije zato što je to stari, pasivan razglas sa miksetom iz perioda kad su Bog, ali i dinosaurusi šetali po zemlji, pa je to praktično neuništivo, ali iako je dodat jedan monitor na bini, sad je zbog toga malo sužen prostor za manevar i scenski nastup pojedinca, pa se zbog jačine zvuka na pojačalima, ali i pojačanim mikrofonima javlja često mikrofonija, što nije bila odlika tročlanih bendova koji su svirali, ali kad ti dođe sastav koji ima npr. frontalno 2 gitare, bas i pevača posebno kao Šaht… usledi očekivana mikrofonija koju je teško otkloniti jer teško takav sastav stane na binu koja je pravljena kao klasičan kvadrat, a ne pravougaonik, pa kad se pojačaju… stvarno bude veselo, zar ne!? Kladim se da su Roga i ekipa onako zvučali 1988… na probi. Bubanj je ozvučen samo sa 2 mikrofona, jedan direktno ide u bas bubanj, drugi šta uhvati – uhvati od činela, vokali su tonski razdvojeni i idu na posebne kutije (???)… tako da ceo zvuk može da zvuči dobro… eventualno možda samo van Silosa… a unutra je u zavisnosti gde se stoji uglavnom manja ili veća buka… osim za one die hard i true believers fanove koji tačno znaju zašto su tu. Nisam video baš ni ovog puta, niti sam razgovarao sa matorim toncem na temu kako je mikrofone prepovezao na miksetu i zašto to zvuči onako kako je zvučalo, jer su ga mnogi muzičari masirali istim pitanjima, pa bih sam sebi verovatno nabio dodatni pritisak, a i smeo bih da se zakunem da je sve išlo mono, primetivši dugoročnu politiku tonca da kad se npr. gitarista taman namesti kako treba, on ga na glavnoj miksetu smanji jer “ide u crveno”, (tj.čuva svoj razglas) pa ovaj sebe ne čuje dovoljno dobro, ali ovde treba i da dodam i citiram prof. Pekića, gitaristu Žbunta iz Paraćina koji je izrekao i veliku istinu: “…kad sam dao 1000 din za ulaznicu, hoću da čujem i pevača šta peva“, što jeste legitimno pravo svakog posetioca, ali to sa druge strane može isto da znači da je taj posetilac sasvim slučajno tu, što opet rađa neka nova pitanja.

Majkan iz Apatina su u Jagodini, posle tačno 2 godine. Upoznao sam njihov lik i živo delo prošli put u Svicu i na mene su ostavili vrlo dobar utisak jer je to zanimljiv bend, bazični pank-rok sa zanimljivim, jasnim i direktnim tekstovima. U suštini, pravo je uživanje ispratiti klasičan trio uživo koji se lako ozvučava, pa im nikako nije problem da sviraju u bilo kojim uslovima… Ja znam da postoje određeni audiovizuelni rituali koji prevazilaze puku konzumaciju andergraund umetnosti, a nastup trija Majkan meni lično predstavlja upravo takav supstancijalni preobražaj.

Njihov stvaralački modalitet temelji se na prividnom minimalizmu koji krije duboku efikasnost: simbiozu lirskog narativa o marginalizovanom pojedincu i zvučnih struktura (kec-dvojka ritam i ska poskočice) koje nezaustavljivo prodiru u kognitivni aparat slušaoca.

Iako mnoge starije kolege muzičari, s prezirom gledaju na integraciju kafanskog etosa u matricu punk estetike, neporeciva je činjenica da se unutar lokalnog, ne samo subkulturnog koda sve relevantne naracije u Srbiji kristališu upravo u tom specifičnom prostoru. Majkan ne samo da su svesni toga, već samu kafanu u pojedinim slučajevima podižu na nivo institucije. Dobro, tu nisu ni prvi, a ni jedini. U subotu Muki (Deponija, Jorgovani) nije bio prisutan kao na prošlom jagodinskom gostovanju Majkana, u pesmi „Sto života“ – a ona, iako atipična u svojoj tematskoj strukturi – služi kao kamen temeljac autentičnog identiteta koji ovaj entitet rigorozno gradi.

Vizuelno, ma koliko Majkan bili precizni, ostaju pomalo nemoćni pred zadatkom dešifrovanja atmosfere koju ovaj trijumvirat emituje u pomalo nemogućim zvučnim okvirima (mada je ponovo napominjem u njihovom slučaju u subotu zvuk bio ok), jer meni uživo najviše liče na pokušaj imitacije Ramonesa da budu Motorhead, sa ličnim umetničkim pečatom. Ovde treba biti jako oprezan i napred navedenu rečenicu shvatiti kao pejzaž atmosfere izvođača, a ne kao njihov produkcioni potpis onoga što stvaraju i izvode, mada sam siguran da bi to trebalo da shvate kao kompliment…

Nisam imao vremena za veću komunikaciju sa Radetom Balaćem ili sa drugim članovima, da saznam šta se to novo kuva iz njihove kuhinje, ali on figurira kao gravitacioni centar – stoički frontmen koji orkestira minimalnom komunikacijom sa masom uz baš koliko treba preciznost u ličnom muzičkom izrazu. Uz njega, ostatak ekipe formira ritmički mehanizam koji, nakon inicijalne kalibracije, dostiže nivo nezaustavljive sile, što se u Jagodini moglo samo na trenutke videti (zbog tonsko-tehničkih uslova), iako je to zapravo integralni segment kreativne entropije koja okružuje ovaj sastav. Spisak pesama možete videti na jednoj od propratnih fotografija, nije on nešto drugačiji od istog 2 godine ranije, ali kulminacija večeri manifestovala se tokom završnog čina, kada je u više navrata viđen spontani nastup pojedinaca iz auditorijuma, koji su sa fanatičnim zanosom reinterpretirali vokalne deonice, ostavio je pomalo i sam bend u stanju zatečenosti. U tom trenutku, meni je postalo jasno: Majkan nisu samo puki izvođači, već katalizatori za potpuno oslobađanje psihe i beg od okova objektivne stvarnosti.

Bila je to prava vremenska anomalija u kojoj su se barijere između subjekata na bini i kolektivnog bića malobrojne publike potpuno urušile, ostavljajući banalnost svakodnevice u vakuumu izvan zidova realnosti.

I onda iznenada, pravo ni otkuda – „Šahtom u glavu“. Roga i ekipa, na onoj bini su delovali kao da su doneli deo beogradskog asfalta sa sobom. Iznenadilo me je prijatno što je drugu gitaru svirao Strahinja Kosovac, meni poznat iz nekih drugih Bg bendova, a njegov ton, paradoksalno, najbolje se čuo kada je bio negde van bine, (možda bi najbolje bilo i baš bi bio dobar fazon da je seo za šank i odande svirao-prim.aut) a zapravo delovalo je sve kao da je muzika tražila prostor koji joj nije dat. Kada je Šaht krenuo sa svirkom, zvuk je bio snažniji bar 20 % od prethodnika, ali procentualno isto toliko ispunjen mikrofonijom između pesama. Silos je postao je zvučno tesan, zidovi su odzvanjali, a ja sam osećao da se energija malobrojnih posetilaca sudara sa granicama prostora. Pomislio sam: šta bi bilo da se pojavi stvarno višečlani bend sa duvačkom sekcijom? Gde bi svi stali? O zvuku, da i ne govorimo…

Ne pamtim kad sam Šaht poslednji put gledao uživo, ali znam da je svaki njihov nastup posebna žurka za sebe koja i nije nešto mi namenjena širim narodnim masama. Obzirom da bend postoji 38 godina, sa nekim pauzama u karijeri, prošao je razne raskrsnice i situacije i bilo je tu žanrovski svega i svačega, ali svakako ih treba posmatrati kroz širu prizmu kontrasta… Njihova muzika jeste spoj fudbalske tribine, kafane, piva ispred prodavnice i sirovog punka. To je osećaj zajedništva koji se jednostavno ne može kupiti (osim ako se ne plati tura – prim.aut.) – ljudi su se penjali na binu, razdragano pevali refrene, a bend ih je dočekivao sa osmehom. U tom trenutku, sve je izgledalo kao jedna kolektivna euforija, kao da smo svi deo iste priče i kao da je naš tim postigao gol u zaustavnom vremenu. Publika je bila šarena: stariji 50+ koji pamte devedesete i mladi koji tek otkrivaju Šaht. Važno je ovde napomenuti, kod Šahta je lokalpatriotizam primarna stvar, tj. lokalna ljubav, povezanost sa ulicom, krajem, gradom, šankom i prioritet i njihova identifikacija. To su one prave “kafanske priče” ispričane kroz distorziju. Sublimacija najvećih životnih priča koje traju više od tri i po decenije među kojima je Mali čovek, Pivopijski raj, Starenje, Šljam, San, Idiokratija, Izvršitelj, Deratizacija, Opet sam sam… Sve je baš tu (osim nekih izuzetaka), i Pokidani okovi, Tvoj sistem, Onaj što se menja, Pobednik, Maša, Tvoj glas, Ti želiš Oi, Panker stari, na kraju Beograd, i šta je pa teško bendu koji postoji toliko dugo da napravi best of svojih najvećih hitova. Te pesme nisu samo muzika, već pravi biseri kroz priče o urbanom životu, o borbi, o zajednici.

Uz gorak ukus, stvarno mi je lično žao, što tonsko-tehnički uslovi nisu dozvolili da muzika zaista prodiše. Zvuk je uz mikrofoniju bio baš sputan i mislim da je to i jedini razlog što su Šaht malo skratili svoj nastup. Iako ni jedan od bendova koji su svirali nije te veličine da vode “svog” tonca kao člana benda van svog grada, mislim da to i nije glavni problem i da zvuk ne bi bio ni bolji, a ni gori od onog što je bio, sve i da su ih imali. Nije problem u samim bendovima – oni su dali sve od sebe – već u drugim stvarima, samo smo na neke od njih ukazali u ovom tekstu… Promoteri nekako uvek zaboravljaju da muzika nije samo nastup, već iskustvo koje zahteva minimum poštovanja.

Ako se oni ne prilagode, konkretno ko god da radi ili organizuje koncerte u Starom silosu – izmeštanjem i dogradnjom bine u dno (donji deo) prostorije – ispred velikih izlaznih vrata, te iznajmljivanjem adekvatnog razglasa, miksete i mikrofonima koji nisu sa TEMU-a, boljim pojačalima kao osnovnim tehničkim uslovima rešili bi opisane probleme, ovako ako organizuju više od tročlanih sastava – rizikuju da uguše ono što je najvrednije: živu muziku. Ne mislim na perfekciju živog zvuka, već o minimumu potrebnih preduslova za normalan koncert uživo. Perspektiva zaista postoji, samo još malo treba da se uočene anomalije otklone, ali samo ako se na vreme shvati da koncert nije puka improvizacija, već zaista ozbiljan čin koji zahteva obostrano poštovanje: i prema bendu i prema publici, a to je u današnje biznis/profit vreme nekako najteže imati…

Nikad isti, a uvek svoji: KOIKOI u kragujevačkom SKC

Tags: Jagodina, Majkan, Šaht, Stari silos, Tetanus