Koncert Tihomira Popa Asanovića: Neke stvari su neoprostive
A šta se dešavalo u periodu od početka 80-ih godina prošlog milenijuma do 20-ih godina ovog milenijuma sa jednim od najoriginalnijih autora, kompozitora, svirača orgulja Hamonda, sa onim koji je bio član Time, Septembra, ideolog albuma Jugoslovenska Pop Selekcija…
Mislim, znam šta se sa njim dešavalo – fizički, otvorio je prodavnicu za prodaju muzičkih instrumenata, gradio zgrade širom sveta i to uspešno, i tako je vekovao. A mi smo tražili odgovor, kako se on tako iznenada povukao sa muzičke scene (oko 40 godina) i zašto?
Nije bio ovde da nas oplemeni svojom muzikom, i ne ne, ne opraštamo ti? Ne govorimo o bilo kome, govorimo o Skopljancu Tihomiru Popu Asanoviću, čoveku sa neverovatnom harizmom i posvećenošću muzici, čoveku koji je pre nekih 50 godina u Berlinu proglašen za najboljeg džez orguljaša u Evropi, čoveku koji je bio deo Dadovog Time i sa kojim je snimio njihov prvi album, a zatim proveo jedan period u Benčovom Septembru, svirao sa Smakom, Yu grupom, Boškom Petrovićem, onim koji je tajno svirao klavijature na prvom albumu Bijelog dugmeta, čoveku koji je bio deo svega što je značilo napredak u muzici 70-ih.
I ne samo to, već je njegov prvi album „Majko Zemljo“ prodat u neverovatnom tiražu, a za to vreme (1974.) imao je malo drugačiji zvuk, mešavinu fjužn, rok, malo džeza, popa, fanka. Pesme su napisali on, Dado Topić, Janez Bončina i Miljenko Prohaska, a pevali su ih isti ljudi plus Josipa Lisac, Nada Zgur.
Ploča je bila hit u ovim krajevima, i iako je od tada prošlo 52 godine – još uvek je sveža i puna emocija. Slušao sam je pre nekog vremena, spremajući se za njegov dugo najavljivani, a zatim odloženi koncert u Skoplju. Slušao sam i njegovu fenomenalnu drugu ploču „Pop“ (1976) gde su on i Dado Topić autori, a pevaju Zdenka Kovačiček i Janez Bončina.
I tako odem spreman na koncert u Makedonskoj filharmoniji, gde Pop Asanović slavi 60 godina stvaralaštva. Velika sala je solidno ispunjena, sa svim saltanacima. Penju se na binu, njih šestoro. Tišina u publici, nakon što se pojavio Pop Asanović odjednom urlik, aplauz, mrmljanje, nešto kao odavanje počasti velikom čoveku. Najmanje 80% sale činila je publika sa dugom sedom kosom ili bez kose. Svi ti rokeri, fankeri koji su proživeli taj period bili su ovde, uključujući i Sitnu koji je bio glavni promoter.
I kreću, kao jaka mašina koja se polako pokreće, zagreva, ali kada zagreje kreće i ne staje. Na sceni, puno muzičara, pored svoje osnovne postave, tu su i jedan Dragi Jelić iz Yu grupe, Rambo Amadeus, Vlatko Stefanovski, slovenačka pevačica Karin Zemljić koja je otpevala gomilu pesama bolje od originalnih pevača.
I ređaju se nekim redom „Plejboj“, „Mali crni brat“, „Skakavac“, „Fem fatale“, „Hiljadu žena“, „Majko Zemljo“, „Makedonija“… i mnogo drugih. Preko dva sata neverovatnog putovanja kroz prošlost, sadašnjost i budućnost. I publika, da, da, ona srebrna, nije bila tiha. Kako da stojite tiho i mirno na nečemu što vas nosi, vrti, zavodi, izluđuje, nečemu što kako vreme prolazi, u potpunosti otkriva svoj kvalitet, raskošno prodirući u uši i mozak svakoga ko želi da uzme komadić raja.
Rambo Amadeus se penje na scenu sa tim kaputom, peva i igra, Stefanovski donosi emocije i zajedno sa svojim triom (njegov sin je bubnjar u tom triju) pevaju makedonske pesme. I sve vreme, negde je tu Dragi Jelić, koji je pevao na pravi rokerski način, urlik sedamdesetih, posebno kada peva „Majko Zemljo“. A u pozadini, on, zvezda večeri Pop Asanović sa svojim Hamond orguljama, boji zvuk svojih i tuđih pesama, podsećajući nas da je još uvek svež i spreman za nova dostignuća.
Da još uvek može mnogo dati, pokazao je svojim poslednjim albumom objavljenim 2019. pod naslovom „Povratak prvoj ljubavi“ sa kompozicijama koje se i dalje mogu nositi sa istim kvalitetom kao i njegova prva dva albuma, koje je izveo gotovo u celosti.
Stiže bis, koji se nastavio u nizu bisova, mislim kako da ne tražiš još, kada je na sceni gotovo najbolja muzika iz nekog drugog vremena koju podržavaju fenomenalni muzičari, autori, pevači, kompozitori…
I na kraju, kada sam sabirao utiske sa večeri, nisam mogao da nađem odgovor na pitanje „Pa gde si bio, čoveče, nekih 30-40 godina?“. Gde si bio kada si trebao da pritiskaš, diktiraš stilove, stvaraš planete, a ne da neki šestorazredni pojedinci i grupe popunjavaju prazninu svojom antimuzikom i tako osvajaju prostor da nas unazade, osakate.
Umesto da slušaju tebe, slušali su druge i sada imamo ono što imamo. Dobro je što si se vratio, ali je prekasno, zemlja je već posejana nekim beskorisnim semenom. I zato ti ne opraštam, iako je ono što si uradio u Skoplju sa ovim koncertom bilo Veličanstveno.
