Atheist Rap – 15 godina kasnije u Paraćinu
Klub “PUB”, 04.04.2026.
Samo slučaj je hteo da ja u Srbiji postanem “specijalni izveštač sa terena kad su u pitanju koncerti Mileta Kekina i Atheist Rap-a“, što je Zlatka Barduna, menadžera Atheist Rap-a nateralo u smeh… Smešno to bilo ili ne, činjenica jeste da se sa dragim mi prijateljima iz Novog Sada viđam vrlo često, pa bogami još malo pa jednom mesečno, sa Kekinom – nešto ređe…
Nisam ni bio siguran kako da počnem ovaj izveštaj jer nije baš ni lako napisati nešto novo, a ne ponoviti se, i šta se više ima i pisati o njima kad sam ih gledao 55. put uživo i stvarno čovek treba da nađe stvarnu inspiraciju ne da opravda toliko konceratnih gledanja uživo određenog benda, nego da, ako se već nisam okumio sa nekim od njih, znam da treba da budem što objektivniji prilikom pisanja, što priznaćete nije uopšte lako.
Subota 04. 04. 2026. je bila izuzetno zanimljiva i sadržajno “bogata” za “izlazak u grad” u Paraćinu. U Galeriji je svirao Prorok – kaver bend, kako sam obavešten karte za taj hepening su bile rasprodate još pre mesec dana, u Baronu je organizovana humanitarna svirka gde se skupljao novac za Irenu Miletić koja je obolela od multipleks skleroze, pa je u takvim okolnostima organizovan i koncert Atheist Rap-a u Pubu u Paraćinu.
Novosadski sastav je 6. put u našem gradu. Prvi i drugi put su nastupili na legendarnim festivalima emisije “Slušaj Najglasnije” Radio Paraćina, treći put 1996. na “koncertu visokog rizika” u klubu Cepelin u zgradi Radničkog univerziteta, kad ni igla u kafić više nije mogla da stane, četvrti put oktobra meseca 2008, i peti put 03. 04. 2011. u klubu Ex-Fontana, bio je to onaj ponoćni koncert kom je prethodio Noletov maratonski meč i pobeda nad Nadalom.
Tačno 15 godina je trebalo da popularni Vojvođani ponovo dođu do Paraćina, a zašto je to tako nemam pojma. Postoje brojni razlozi, ali naravno da nećemo sad o njima… A možda i hoćemo. Zloslutni duh famoznog pitanja kaver bendova, bez obzira šta ja mislio lično o njima, odnosno postavljanje referendumskog pitanja za ili protiv njih, biće prisutan i u ovom članku, no to vam je što vam je, nije moj izbor, a jače je od mene. Jeste da to, po meni zakonom treba zabraniti, jer kaver muzičari prave ozbiljan problem autorskim muzičarima u svakom pogledu, ili možda neautore treba dodatno oporezivati, pa nek sviraju stvarno šta god hoće. Mislim da je ovo drugo i jedina mogućnost da se stvore normalni uslovi za dugoročno funkcionisanje nekakve scene, ali to je ipak pitanje za jednu širu debatu i nema zdravorazumskog rešenja. Uostalom, lako ćemo mi sa muzičarima, potrebno je da sredimo mnoge druge stvari… Zašto ovo uopšte pominjem!?
Kaver bendovi jesu najbolje rešenje u ekonomiji svakog kluba, ma gde on funkcionisao u Srbiji, jer zašto bi vlasnik plaćao renomirani autorski bend fiksno ili mu davao karte, kad može sve to isto dobiti po ceni od 20-50 e po čoveku u slučaju kaver benda, da mu sviraju: “2 dinara druže“,, ili “od Silvane do Nirvane“, još može mu se da ih uslovljava jer zaboga sviraju mu samo 3 sata, a nije se dovoljno popilo… Zato je vlasnicima klubova matematika kud i kamo bolja sa takvim izvođačima, nego kad im gostuju autorski sastavi. Posledice ovakvog posmatranja stvari po samu muziku su nesagledive i katastrofalne. Na domaćem terenu potpuno odsustvo svesti kod vlasnika klubova da tako narušavaju nazovi i ovako slabu “scenu”, a i šta ih pa i briga kad im se može. Sa druge strane nevoljnost stvaranja novog materijala kod starih i novih “autora” i uvek mi je bilo hit i stvarno bilo smešno nadmetanje između ovih tezga muzičara kako i koliko dobro mogu da odsviraju što bliže originalu… Na stranu to što mnogi i zvuče uživo i stvarno bolje od originala, ali činjenica jeste da niko nikad uživo ne može bolje izvesti neku pesmu od originala, jer je original samo jedan, sve ostalo su kopije… Postoje organizacije koje se bave zaštitom autorskih prava kao što su OFPS i SOKOJ, koji rade svoj posao koliko mogu, ali ovde govorim uostalom i o problemu samog mentaliteta muzičara. Na kraju svih krajeva, u neko “moje” vreme, niko nikad nije zasvirao ni “Smoke on the water” da bi se reklo da je naučio gitaru da svira, (to je nešto što se podrazumeva), nego da bi je zasvirao javno, da šarmira ribu ili da uzme pare na tezgi. I onda ko sam ja zapravo, da nekom rušim Sneška?!?
Ja sam odavno prestao da izlazim uveče u grad i ovo je bio stvarno najbolji način za upoznavanje sa klubom Pub u Paraćinu. Da, moj grad, ali istini za volju, da nisu bili moji Atheisti, ko zna kad bih ušao u taj prostor. Ranije sam bio posetilac starog Puba, istog vlasnika, ali najiskrenije pomalo se zaista jesam osetio kao Englishman in New York, verovatno jer sam došao sam, pa onaj osećaj kad ne znate šta da očekujete, a u rodnom ste gradu. Klub je u idealnom delu Paraćina, na drugom delu gradskog keja, pored reke Crnice, što znači izuzetna lokacija, nov objekat, nov, moderan enterijer, sve maksimalno u potpunosti. Možda po mome opet nekako mala bina, ali sve se nadoknađuje dobrim razglasnim sistemom i svetlom. Možda ima previše separea, koji i nisu po mom ukusu jer zauzimaju dosta prostora i realno mislim da bi tamo stalo mnogo više ljudi da oni ne postoje, ali ok, vlasnik je pravio klub, a ne klasičan zatvoreni koncertni prostor. Izveštači iz prvih redova pak kažu da je zvuk u prvim redovima u subotu bio loš, ali izgleda da je i do posetilaca gde stoje (sede) u klubu. Za razliku od prvih redova, pozadi ili ako ste bili kao ja gore na galeriji, mogli ste da ih čujete sa potpunim kvalitetom živog zvuka, bez greške. Video snimci kazuju u prilog tome… Sve to jeste tako zato što je to aktivan razglasni sistem sa tehnologijom koji zvuk emituje (baca) sa visine, a ne gura ga pravo, pa se čuje tačno onako gde se u trenutku nalazite u klubu. Drugačije je pak bilo u “staro dobro analogno vreme” kad si imao pasivni razglas, bas binove i snagaše, analogni mixer, pa kad se okine rif to se baš čuje jer zvuk bije pravo u tebe, pišti u ušima i ništa ne čuješ 3 dana… Danas kad imaš digitalnu miksetu, čini se da Raduletove gitare nisu režeće, da parafraziram poznatog jagodinskog bubnjara, sve je poliranije, i nekako stvarno tiše, softy, ali činjenično mnogo jasnije. Danas u najvećem broju slučajeva na svakom koncertu imate tonca koji sa tabletom kontroliše zvuk sa bine i može da ozvučava koncert i iz Pajine kafane, potrebna je samo internet veza i onako kako se muzičari nameste na tonskoj probi, tako vam je kasnije i na koncertu… Nisam baš gledao marku digitalnog miksera i tablet tonca ali u praksi najpopularnija aplikacija (realno standard danas) je Mixing Station sa potpuno prilagodljivim interfejsom (faderi, layeri, layout). Bilo da je to – to, ili dLive MixPad, X Air app, TouchMix Control ili Soundcraft Ui control, tablet je praktično mikseta i baš u izuzetno retkim slučajevima se nešto posebno ispravlja u odnosu na ono što je već ranije određeno.
Dangube iz Kruševca su bili predgrupa, zadužena za podizanje atmosfere. Nije to više ni mlad i perspektivan kaver sastav, već su momci čini mi se u najboljim godinama i prilično lako su izveli retrospektivu najvećih hitova rok izvođača ex-yu prostora uglavnom 90-tih: Kud Idijote, Gobline, Partibrejkerse, Hladno Pivo… Bila je tu i EKV, i Van Gogh i ok, vreme je pred ovim momcima, a kad se malo bolje pogleda, nije to uopšte loše ni zvučalo. Dobri su momci i kapiram da im je ovaj nastup baš puno značio.
Sa Atheistima sam “mi, vi na ti” već mnogo decenija, svirke pamtim više po druženju, smehu i zezanju sa njima u bekstejdžu, u prolazu, komentarima, nego po izvođenju pesama, iako su one postale na neki način evergrin. Doduše, sa godinama, prvim sedama ili prvim znakovima ćelavosti, najbolji drug postane Alchajmer, pa uz hroničan umor (zbog intenziteta čestog putovanja + piće) sledi ono čuveno: “…dal beše bilo to tad… ili kad!?”, ovoga puta pravi spektakl na ono dr. Popovo – “… sećam se svirke u Paraćinu na stadionu…“????? (verovatno mislio na Kruševac 1994. godine), no njemu je sve oprošteno. Ova svirka će takođe ostati verovatno upamćena po Raduletovom gafu koji je vezan za fabriku gume, pa ga je dr Pop ispravio – da je “…verovatno mislio na fabriku žvakaće gume…”, i tako… Od “hongkoških guščića” u uvodu obrade pesme Pekinške patke “Biti ružan, pametan i mlad” i ono kad je vukao veliku odbojkašku stolicu sudije 1995. direktno ispred bine na 1. paraćinskom festivalu, a svi ga iz benda gledali zapanjeno jer ništa nije pio, preko konstantnog prepucavanja i zajebavanja na relaciji dr.Pop – Radule, svih ovih godina, kao i u manje više svim pesmama, navikli su narod na vojvođanski alanfordovski “humor i satiru”, takvi su bili od početka, takvi su i danas 37 godina kasnije. Recimo, bubnjar Ćato Nebojša ispričao je jednu od anegdota u nekom vojvođanskom selu kad su svirali i kad su došli tamo i rekli “…mi smo Atheist Rap…”, a meštani odgovorili: ”…drago nam je, i mi smo ateisti…”. Šala, komika i dobro raspoloženje, na trenutke i euforija nastavila se i na bini jer tačno u 23.30.
“…ne žurimo nigde, osim kad nas muči glad, dede se vraćaju u grad – Paraćin…”. Početak malo ispitujući, da se oseti publika. Mnogi su tu posle 15 godina, poznata lica, ali… prošlo je vreme. Pomalo iskrivljena lica i bore, pričaju svakakve priče, ali…”ne bi bilo fer prema ženi, ne bi bilo fer prema deci, ne bi bilo fer prema njima, ne bi bilo fer…”. Sledi Godina kulture, pa Fatamorgana, na trenutke se čini da se Raduletov vokal čuje malo mutno, ali to jeste tako jer se ovaj oseća sjajno na bini i ne obraća baš previše pažnju na detalje, pa sledi Štrikanje. Za ljubitalje italijanskog Kalča, nekad najpopularnije fudbalske lige na svetu – Felićita. Presek sa ”…lažni Dimitrije – najgori tatu…” Tetoviranje, negde oko ponoći. I onda kad čoveku “pukne film” – “…odoh ja u cvrčke…”, pa Surferska. Ciklus narodno-oslobodilačkih pesama kreće pesmama Rokvić Radivoje, Radule i Pećinko… Akcenat je u današnje vreme na “…mene za Budžu…”. Umesto lk “Wartburg limuzina”, jedna preozbiljna i krajnje istinita Atheist Rap 2. Tu je negde i Sarajevo kroz još preozbiljniju priču o svemu onom što nam se u poslednjih 35 godina dešavalo, gde smo bili sami sebi bili najgori neprijatelji i to niko ne može da ospori.
Dok sa bine gruva Zapadna Evropa, Zlaja prodaje majice benda razdraganim fanovima na galeriji samo tako. Davno su neki ugledni rok novinari rekli da je atmosfera na njihovim koncertima nešto stvarno posebno, još iz onog doba dok im je bio gabarit manji pa su se sudarali na bini, no uprkos tome što to danas više nije slučaj, količina pozitivne energije ispunjuje u potpunosti Pab, jer Srbija je Pritilend i “…ma baš je ovo divna zemlja, puna optimizma, veseli su naši ljudi i Paraćinci ludi…”. Još malo o fudbalu – Igraš grubo, i na kraju zvaničnog programa pesma o ovom što je gluv ko top i sluša pankrok – Dr Pop…
Svi ti klubovi u Srbiji imaju isti problem sa bekstejdžom, jer to obično nije tamo gde treba, pa je to problem za bend jer mora kroz publiku, koja je još u ekstazi, pa momčad odlučuje da odmah svira bis i onda “jeste li mu zapamtili broj!? Ma kakav broj, jedva sam izvukao živu glavu!” – Kar kor. Pomalo nestvarna scena i apsolutni hajlajt večeri je viđen kad poznati paraćinski advokati, direktori privatnih firmi, javnih preduzeća, doktori, referenti zdravstvenog osiguranja, inženjeri i drugi ugledni ljudi skaču, đuskaju i pevaju uz Ora je pravi način da…, pa nastavak uz odu Kud Idijotima – Minijatura… Lagano spuštanje tempa sa Odlazim, pa oda El.Orgazmu kroz Krokodili dolaze. Pretposlednji song je Superstar i na kraju umesto potpisa Grill 13…
Ovo je bio pun pogodak vlasnika Puba u Paraćinu i verujem početak razmišljanja o nastupu i nekih drugih autorskih bendova Srbije. Prisutnih više od 150 ljudi 40 + godina, uglavnom iz Paraćina, odražava odokativnu sliku na terenu, ali verujem da je stepen zadovoljstva bio maksimalno isti za sve 3 strane: i organizatora i publike i benda. Tako mora da bude jer na početku ove priče, rekli smo da je bilo još dešavanja u gradu, marketing nije odrađen baš kako treba, ali srećom najviše zahvaljujući stalnim gostima, te prenosu informacije usmenim putem, sve se odlično završilo…
Iako je koncert trebao da bude zapravo susret generacija, sudar stavova i emocija koje su se skupljale godinama, žao mi je što je ne videh mnogo omladinaca, što je poseban problem. Mnogo ljudi mi je na galeriji prišlo, zahvaljujući mi se jer su mislili da sam ja doveo Atheiste i u prva dva slučaja objasnio sam da nemam baš nikakve veze sa organizacijom koncerta, a posle… više ništa nisam ni pričao.
Iako je u početku bilo pomalo stidljivo, nije bilo razlike između bine i publike; granica je izbrisana kada je ceo prostor počeo da diše kao jedno. Dok su Novosađani svirali, kao da su mi vratili delove sebe koje sam negde usput zaboravio ili izgubio. Iako preumoran (nisam spavao prethodna dva dana), pa je to jedan od glavnih razloga što nisam ni silazio sa galerije, a i ispao sam iz forme za izlazak uveče u grad i ozbiljno sam razmišljao da li uopšte i da idem na koncert, ali viđenje sa starim drugarima, razgovori, podrška i smeh i onda sam shvatio i znam — nisam sam. Dok sam izlazio napolje, u hladnu subotnju noć, još uvek mi je u ušima odzvanjao poslednji refren, kao hit dana… Ne kao uspomena, već kao podsetnik — da postoje neki ljudi sa kojima možeš biti potpuno svoj. I da se, makar na par sati, svet može svesti na jednostavnu istinu: glasno, iskreno i bez kompromisa. Takve ljude treba negovati…
Do sledećeg viđenja, momci!
