Pozovi T radi trijumfa: Tri albuma kojima je Tifa dao dušu i šmek

Ako je Bijelo dugme svoju muziku spustilo do skoro pa kafanskog derta, a Divlje jagode izvele razmahani uzlet ka raskošnim prostranstvima severnoevropskog teškog zvuka, Vatreni poljubac se zadržao na asfaltu, prljavom bazičnom rokenrolu sa uvek istom, pa ipak jednako svežom snagom

Početkom osamdesetih, sarajevskom čaršijom se brzo pronosio šapat o tome ko je na ceni u krugovima muzičara. Iz redova mlade, sveže krvi, iskusni bendovi bi kasnije birali pojačanja za svoje redove. Konkurencija nije bila naivna, uostalom (ma koliko im se krug dvojke elitistički podsmevao), Bosna je od svih tadašnjih SFRJ republika važila za najraspevaniju. Ipak, jedan „mali” se gotovo odmah izdvojio, a glasovi o talentovanom, međutim nezgodnom Mladenu Vojičiću Tifi stigli do Brege, odakle što bi se reklo, počinje istorija…

Danas, više od četiri decenije kasnije, Tifa iza sebe ima: dugu karijeru prepunu uspona, padova i kontroverzi; prepoznatljiv glas na kome su (istini za volju) vreme, poroci i poznata ležernost ostavili traga; istu onu reputaciju iskrene duše i principijelnost od koje retko odstupa. Još je to čovek veran bezgraničnoj ljubavi prema rodnom gradu, dve najvažnije ženske osobe i, naravno, rokenrolu.

Voleli ga ili ne, prema „ludaku od marcipana” i večitom bundžiji ne možete da ne osetite barem izvesno, duboko poštovanje. Sve što je radio i radi, Tifa je izvlačio direktno iz srca – baš kao i taj glas „iz peta”, ostavljajući neizmenjeni utisak nesebičnog, bezuslovnog davanja sebe muzici i ljudima, do granica (samo)uništenja.

Po sopstvenom priznanju, više puta je skupo platio „glupost”, veru u ljude i tvrdoglavu rešenost da se kroz život drži isključivo lične filozofije. I pored svega, da nije baš takav, pitanje je u kojoj bi meri ploče na kojima je zabeležen njegov moćni vokal sa svakim titrajem osećanja, zvučale iskreno i bile prihvaćene, uglavnom jednoglasno, kao antologijska ostvarenja. U nastavku sledi priča (o) nekoliko albuma bendova koji su, svaki na svoj način, odsvirali istoriju balkanskog rok zvuka. Povezani su privilegijom da im rokenrol ptica selica udari vokalni pečat.

Rođen je u Sarajevu 17. oktobra 1960. godine, na Koševu. U prvom intervjuu koji je neposredno nakon pristupanja Bijelom dugmetu dao za časopis „Rock”, kaže da je već sa pet godina napamet znao skoro ceo repertoar Indexa i obožavao njihovog legendarnog pevača Davorina Popovića. Ne znajući šta znači ono Pimpek, naglas ga je ponavljao, izazivajući smeh članova porodice. Još jedan bezazleni lapsus doneo je nadimak, ovoga puta njegov sopstveni: nije znao da izgovori slovo V, a voleo je vozove, svaki put veselo najavljujući: „Ide lokomoTIFA!” U istom razgovoru za novine ističe kako je muzikalnost nasledio od majke Jelene.

Kao dete Srbina i Hrvatice, Tifa je dugo izbegavao da se nacionalno opredeli, što mu je (naročito tokom rata) donelo brojne neprilike. Kasnija odluka da se zbog posla jedno vreme preseli u Beograd izazvala je mnogo bure, dokazujući da uprkos svemu Sarajlije svih vera i narodnosti doživljavaju Tifu kao svojevrsni simbol zajedničkog grada. Svoju četvrt Grbavicu, gde provodi detinjstvo i najveći deo kasnijeg života, ovekovečio je u istoimenoj pesmi, a napustio samo jednom i to nakratko, pred kraj oružanih sukoba devedesetih (verovatno zbog slučaja o kome nikada nije želeo da govori, kada su ga pretukli huligani). Prva konstanta u njegovom životu i radu svakako je snažan lokalpatriotizam. Sarajevo kao inspiracija i prirodna sredina, oblikovalo mu je sve napisane stihove i svaki otpevani ton.

Bavljenje muzikom započinje svirajući bas gitaru u sastavu Prvi čin, međutim, ubrzo se prebacio na poziciju pevača, gde trajno ostaje. Kao i većini kolega ispisnika, rano mu je postalo jasno kako jedina karijera koju želi i koja dolazi u obzir jeste – rokerska. Zbog toga se, nakon završene Gimnazije, nije zadržao ni na jednom od nekoliko fakulteta koje je zatim upisivao. Ta nestalnost je, na sličan način, ali znatno produktivnije, ostala Tifina osobina tokom daljeg muzičkog puta.

Živeo je u komšiluku Milića Vukašinovića, koji ga je na neki način otkrio, a kasnije su i neposredno sarađivali. U međuvremenu stiče reputaciju gradskog mangupa, buntovnika koji lako zapodeva sukobe, ali i najperspektivnijeg mladog vokala. Zahvaljujući grupi Paradoks, čiji je član bio do odlaska u vojsku, počeće da se druži sa Zlatanom Čehićem Čehom, kasnijim basistom (i jedno vreme pevačem) Divljih jagoda. Ovo poznanstvo se izrodilo u trajno prijateljstvo i saradnju. Još jedna Tifina dugogodišnja veza datira iz 1981, kada je počeo da se zabavlja sa Ljiljanom Matić, devojkom koja će ostati uz njega kroz sve bure i probleme. Venčali su se tokom rata, 1997. dobili ćerku Saru (danas svira violinu, peva u zapaženom gotik metal bendu Dolia i mjuziklima zagrebačkog pozorišta, naglašavajući koliko je ponosna na očevu karijeru, ali i odlučna da sopstvenu gradi nezavisno od prezimena), a Tifa u svakoj prilici ističe kako bi „svakome poželeo ženu poput njegove”, imajući u vidu beskrajno strpljenje i podršku koju mu Ljilja pruža.

Intenzivno pišući tokom služenja vojnog roka, tekstove je slao Čehi u zamenu za kompozicije snimane na kasetama, što sve po izlasku donosi sa sobom u novi bend – Top. Grupa je nastala 1980, a Tifa im se kao drugi vokal (pored Narcisa Lalića, jednog od osnivača) pridružuje dve godine kasnije, na Čehinu preporuku. Po Lalićevom odlasku u vojsku preuzima poziciju glavnog pevača, o čemu kao svedočanstvo ostaje demo iz 1982, sa numerama: Lagala si, Odrasti već jednom, Možda je tako najbolje, Ima li iko, Bila si mrak, Godina ’45. (Atomske) i Kraljica ponoći (kasnije se našla na Tifinom prvom solo albumu). Ovi snimci otprilike iscrtavaju putanju kojom se njegova postdugmetovska karijera kretala, barem do kraja osamdesetih.

Tematsko-motivska, kao i melodijska osnova svih pesama jednaka je onome što će Tifa snimati pošto se iz Breginog protektorata otisne u prostor pun mogućnosti da se oproba kao autor. Reč je o klasičnim hard rock kompozicijama, kojima bi dobro došlo malo dorade, a odlikuju se grubim i energičnim vokalnim deonicama, pamtljivim ritmom refrena, tekstovima koji se kreću u rasponu od urbanih-mačo obraćanja gradskim devojkama ili svim protivnicima, sa čestim korišćenjem slenga i žargona, pa do setnih, grubijanskom nežnošću ispevanih balada iz korpusa izneverenih snova i izgubljenih ljubavi. S obzirom da se Tifa i sam više puta izjašnjavao kao emotivac, veoma osetljiv i iskren, neko ko bez kočnica ulazi u sukob, ali nema problem ni da prizna grešku, ono o čemu je pevao deluje još neposrednije proživljeno.

Bend se raspao 1983, nakon čega je Tifa kratko bio član Teške industrije. Sa i danas aktivnim veteranima (koje je proslavio prvi pevač, legendarni Vajta) ništa nije snimio, ali je grupa iskoristila njegove tekstove za naredni album. Usledio je frustrirajući period praznog hoda, no, život je za njega tek pripremao velike, neslućene izazove. Proboj ka slavi desio se angažmanom iz snova, ujedno paklenim iskušenjem.

Legendarni sastav se u godini Zimskih olimpijskih igara na domaćem terenu našao na najvećoj prekretnici do tada, pošto se dugogodišnji pevač i zaštitni znak benda Željko Bebek upustio u solističku avanturu. Bilo je više nego jasno kako od izbora njegovog naslednika zavisi opstanak najvećeg jugoslovenskog b®enda. Pružale su im se dve mogućnosti: pronaći Bebekovu kopiju, unapred garantovano bledu, ili se odlučiti za sasvim drugačiji pristup i pravac. Poslovično spreman na rizike i eksperimente, Goran Bregović bira drugu opciju. Uostalom, ne bi bilo prvi put da grupa skoro u potpunosti preobrazi svoj stil: pitanje je samo, koliko uspešno?

Potraga za novim vokalom odvijala se u strogoj tajnosti, pa čak i kada je sve bilo rešeno, a drugi pevač uvežbavan negde na primorju, ekipa se vešto skrivala od veoma zainteresovanih medija. Sa 24 godine, Tifa postaje njihov najmlađi član, što nije bila jedina velika razlika. Iako se tokom kratkog bitisanja u ulozi frontmena trudio da zvuči entuzijastično i u svakoj prilici hvali pruženu šansu kao ostvarenje sna, po odlasku je (očekivano) otvorio dušu i priznao sasvim suprotno stanje stvari. Od početka je bilo jasno kako novajliji pripremljeno ruho ne prija, uz činjenicu da mu je predstojalo uskakanje u vrlo nezahvalnu poziciju i nipošto udobne cipele velikog Bebeka. Doduše, zamisao o drastično različitom zvuku i vokalu, te mladom pojačanju kao načinu da se Dugme vrati na vrh, usput privlačeći neku novu publiku i vraćajući pažnju stare, ispunjena je više nego uspešno.

Prema albumu bez imena, obično nazivanom „Kosovka devojka” po slici Uroša Predića koja se našla na omotu, danas vladaju podeljeni stavovi. Mnogima je to omiljena ploča Dugmića, dok je drugi smatraju njihovim najnižim padom, ali u jednom se svi slažu – sigurno je prekretnička, istaknuta, dobro zapamćena. Delimično je razlog to što je jedina sa Tifom, čiji su dolazak, a još više odlazak iz grupe, propratile brojne kontroverze.

Ploča često nosi neslavan epitet početka turbo-folka ili etno pomame. Istina je da Dugmići, uveliko trendeseteri na ondašnjoj sceni, zaista pokreću lavinu mnoštva izvođača koji su na daleko manje vredan i odmeren način uplitali tradicionalne muzičke elemente u pop-rok zvuk, stvarajući nakaradni hibrid. Ipak, sagledajmo sve barem za nijansu objektivnije. Na ovom albumu je, pre svega, baš kao i kod ostalih iz Bregine radionice, od početka lako uočiti koncept i zamisao vodilju. Otvara ga interesantna obrada još dugo aktuelne državne himne Hej, Slaveni, u izvedbi vokalnog etno-sastava Ladarice (čiji će glasovi pratiti većinu pesama u nastavku) i sa gitarskom podlogom. Nižu se numere čija ravnoteža između lascivno-šaljivih i setnih, bogatih melodija, karakterističnih bregovićevskih slika i sličica u stihovima, čini ovaj „zimski album” nezaboravnim. Može se reći da su sve do jedne postale i ostale hitovi: Padaju zvijezde; Za Esmu; Meni se ne spava; Lažeš; Da te bogdo ne volim…

Zanimljiva su i gostovanja: uz spomenute Ladarice, prvi je doprinos pružio Bora Đorđević. U zezalici Pedikulis pubis, dok Čorba i Brega „repuju” o nesrećno završenom susretu sa jednom Zagrepčankom (već decenijama se nagađa da je u pitanju Alka Vuica), jednostavan refren (kao i samo otvaranje) upotpunjuje Tifin zapanjujući glas. Inače, priča o naslovu je sama po sebi zanimljiva, jer je autor pogrešno čuo latinski termin za picajzle (koje mu je dotična ostavila za dugo sećanje). Bora je ubrzo uzvratio saradnju, tako da Goran sudeluje u sličnoj pesmi Disko mišić, sa albuma “Istina” Riblje čorbe. Za čuvenu instrumentalnu deonicu iz još poznatije pesme Lipe cvatu angažovan je tada najbolji gajdaš sveta, Pece Atanasovski. Mada se danas većini prevrće želudac od ove numere, s obzirom da su je neke primitivne mase prisvojile i učinile obaveznim delom šatorskog repertoara, to ne znači da sama po sebi nije dobra.

Tekstovi, od kojih su mnogi danas deo svakodnevnih fraza, etno zvuk koji se ipak nekako održao na ivici „seljanije” i neukusa (prekoračenoj već od sledbenika, istinskih kumova turbo-mutanta, da ne krivimo baš uvek Bregu), a nadasve Tifin glas, obeležili su njihovo novo muzičko poglavlje. Estetika ploče i spotova koji je prate forsirala je sirotinjski, namerno ruralni socijalni ambijent i garderobu: svuda su kafane, promajne sobice, kuće koje prokišnjavaju (video za izvanrednu baladu Jer kad ostariš, ujedno najvredniji momenat ploče). Članovi benda nose džempere, šoferske kape i kapute, vozeći se u kamionetu na ivici raspadanja, a pojedine pesme (kao npr. Aiaio, radi radio) uz evidentnu zagorelost muškog naratora, nabrajaju i pripadnike različitih redova jugoslovenske radničke klase.

Predstavljanje novog pevača, iz proleća ’85, ostalo je upamćeno po koncertu na beogradskom Sajmištu. Danas su fragmenti sa tog nastupa takoreći kultni materijal, ali niko od članova ne podstiče iluziju kako je nastup bio na zadovoljavajućem nivou. Između ostalog, na videlo izbijaju sve mane saradnje u povoju i suštinske nemogućnosti da se Tifa uklopi u dugogodišnje uigranu instituciju koju je predstavljalo Dugme. Iako je Brega „uljudio” novog pulena, poslao ga na šišanje i šatiranje, logopedu, zubaru… ono divlje i buntovno u Tifi opiralo se disciplini benda. Već preležavši mladalačke boljke razularenosti i opijenosti slavom, a posebno usled još svežih rana negativnog iskustva sa „aferom Ipe”, nisu imali strpljenja ni tolerancije za bilo kakvu mogućnost još jednog povezivanja sa zabranjenim supstancama. Na tom je testu, između ostalog, Vojičić pao. Drugi krupniji nedostatak ticao se njegovog (ne)snalaženja na nastupima uživo. Zapamćen kao nesumnjivo atraktivna, robusna pojava u crnom, na koncertima bi krenuo silovito i ubrzo bio kao izduvan balon. Tada – kao i sada, pevačeva ličnost izazivala je nepomirljive konflikte, mnogo puta se sukobljavajući sa profesionalnim prilikama.

Nije teško razumeti zašto se u kasnijim bendovima Tifa snašao kao riba u vodi. Naprosto, zvuk i imidž koji su negovali mnogo bolje mu je pristajao. Zanimljivo, mada je tih dana izjavljivao kako ne podnosi pank, a sa lokalnim pankerima se više puta potukao, mladi Tifa je u sebi imao mnogo štošta pankersko, prvenstveno stav. Zbog toga je, koliko god do danas ostalo nejasno da li je iz Dugmeta otpušten ili svojevoljno dao otkaz, očigledno kako se na duže staze nije moglo očekivati povinovanje autoritetu gazda-Brege. Otuda više nego kisele izjave po odlasku, pa udruživanje sa Bebekom, kao u inat doskorašnjem „šefu”. Odnos bivših pevača sa Goranom Bregovićem oduvek se vrteo u ljubav-mržnja krugu, najčešće bivajući svođen na međusobno „pljuvanje”. Primera radi, posle fijaska povratničkog koncerta na Hipodromu (2005), Tifa jedini priznaje očigledno – kako je okupljanje podstakla želja za zaradom, a da je nekakva idila među bivšim članovima grupe tek loša predstava za javnost.

Bilo kako bilo, poslednji nastup sa Dugmetom Tifa je imao u Moskvi, leta `85. Iz ovog perioda (1985/86) potiču prvi dueti: „Pokisli psi” sa Amilom Sulejmanović i „Polje Glamočko” sa Bebekovom Armijom B. Takva vrsta saradnje u nastavku Tifine karijere postaje uobičajena, pa je do danas snimio veliki broj zajedničkih pesama sa najrazličitijim izvođačima. Dobri odnosi sa Željkom Bebekom nisu potrajali, jer nezadovoljni Tifa prekida turneju sa Armijom B. Dok je Dugme angažovalo Alena Islamovića, dotadašnjeg pevača Divljih jagoda (što, imajući u vidu drugi kasniji transfer, podseća na unakrsne razmene fudbalera između velikih klubova), Tifa se ubrzo obreo u redovima jedne žestoke grupe, znatno više po svojoj meri.

Ovo je sigurno najbolja ploča u karijeri Vatrenog poljupca, ponajviše usled činjenice da se iza mikrofona, prvi i jedini put, NIJE našao Milić Vukašinović. Naravno, njegov autorski pečat je snažan i prepoznatljiv u tekstovima i instrumentalnom delu, ali promena vokala dala je svemu mnogo više na snazi i kvalitetu. Fotografija sa zadnjeg omota pokazuje bend tokom neke vrste probe, a čitav materijal i ostavlja baš takav (pozitivan) utisak garažne spontanosti. Svi koji Miću znaju samo po blamiranju u rijaliti programima i vulgarnim recitacijama od poslednjih par decenija, trebalo bi da imaju u vidu kako je u mladosti ovaj ekscentrik to bio na mnogo, mnogo afirmativniji način. Vatreni poljubac, čiji je Vukašinović osnivač, tekstopisac, gitarista i pevač, pionir je hevi metal zvuka kod nas. Milić je bio taj koji u Sarajevo donosi imidž, smernice i trendove sa londonske glam rock scene, a članovi Dugmeta ne kriju kako im je upravo on ukazao na značaj vizuelnog aspekta za rad jednog benda.

Da se razumemo, u domaćem rokenrolu tekstovi nikada nisu bili jača strana većini grupa. Istini za volju, nisu bili ni toliko važni, s obzirom da se u prvom planu uvek nalazila sama veština i efektnost odsviranog. Stoga ne čudi njihova česta banalnost, preterana uprošćenost ili mnoštvo tzv. stalnih mesta. Za Milića se, ipak, nikako ne može reći da je spadao u grupu onih koji su gitarom baratali bolje nego stihovima. Još pre Riblje čorbe, uklapao je sa žestokom svirkom satirične, pobunjeničke poruke u slavu rokenrola i autsajdera, a protiv svih šablona. Ni poslednji studijski album grupe, počev od naslovne numere 100 % R’n’R, nije izuzetak. Tekstovi su klasični Mićini, tipične varijacije tema „sam protiv svih”, nezahvalna devojka, ljubomora i osveta, ali i kob rok zvezde, čežnja, iskreno jadanje „lošeg momka”.

Tako se npr. Stipu gatibo i Nisam blesav ako sam lud na ironičan način poigravaju svim taktikama koje ženske osobe primenjuju ne bi li vezale (što bi Del Boj Troter rekao) mulce. Ovim pesmama im se poručuje kako su pročitane i njihova femkanja, lažna nevinost, uz raznorazne trikove, nemaju prođu. Čak ni iz današnjeg, politički korektnog i kvazifeminističkog ugla gledanja sa sklonošću da sve tumačimo kao mizoginiju, ne može biti nesporazuma. Rokeri osamdesetih, kako u svetu, tako i kod nas, vole žene i onda kada ih kritikuju. Druga strana te emotivne klackalice iskazana je prekrasnom baladom Kako da zaboravim ili udarnički žestokom odom fatalnosti u ženskom obličju Anđeo zla. Tu su još Jedan od sto, Ne ujeda pas koji laje, Neka ti bude – sve odreda prikladne da postanu momentalne himne alternativaca, kao i lagane Ne pitaj me i Kad sve prođe, ostaću sam, varijacije na temu šta bi dao da si na mom mjestu iliti sjaj i beda (uspešnog) muzičara. Album je doživeo veliki uspeh i bio pravo, dostojanstveno opraštanje grupe, ali i zatvaranje jednog velikog, važnog poglavlja, što će tek godinama kasnije svima postati jasno.

Posle Alenovog sramotnog odlaska u uzročno-posledičnoj vezi sa debaklom na evropskoj sceni, Zele Lipovača pokazuje trajnu sposobnost da se brzo vrati na noge i održi bend u životu – ali, nažalost, podjednaku nesposobnost da zadrži pevača. Tifa će biti prvi u nizu, a novo udomljenje spaja ga, posle dužeg vremena, sa Zlatanom Čehićem. „Konji” su za Divlje jagode označili najzrelije, najkompleksnije poglavlje karijere. U ovoj fazi, sve se proširilo: počev od samog benda (koji je do tada funkcionisao u bazičnom obliku tročlanog, pa dolaskom Čehe četvoročlanog sastava) do vokalno-instrumentalnih egzibicija (naime, Zele sve više kreće ka malmstinovskom stilu, cementirajući poziciju jednog od trojice neprikosnovenih gitarskih magova sa ovih prostora – ostali su, pogađate, Točak i Vlatko Stefanovski). Ambicije su porasle, s njima i kriterijumi, dotaknuti već nastupima u kultnom klubu „Marquee”, te otuda ponovo imamo London, u naslovu jedne od pesama i kao jedan od izvora za snimanje nove ploče.

Na albumu produciranom od Pitera Hintona, saradnika velikana Saxon, Tifa će pevati po izričitoj želji kako Čehića, tako i samog Zeleta. Priča se da je Lipovača u ovoj unakrsnoj vatri video priliku za osvetu Bregoviću što mu je maznuo pevača, ali i dokaz da bez Islamovića sasvim dobro funkcionišu. Uspelo mu je, s obzirom da album donosi nove standarde na domaću rok scenu i još uvek važi za vrhunac u radu Jagoda. Povodom desetogodišnjice od objavljivanja debitantske ploče snimljena je veličanstvena obrada pesme Divlje jagode, koja u punom sjaju demonstrira sazrevanje, praćenje modernih tokova i samouverenost stečenu u međuvremenu. Ukoliko se tek upoznajete sa njihovim radom, pored prvih singlova sa legendarnim Tonijem Jankovićem i tri albuma sa Alenom, „Konji” spadaju u obaveznu lektiru iz žanra – i, zašto da ne, odličan početak slušanja.

Za svakoga se tu našlo ponešto. Rokačine u najboljoj tradiciji teškog zvuka su Zaboravi, Ne brini, sestro, večeras sam tvoj, malo omaža engleskim danima – I want your love. Instrumental Turski marš fantastična je obrada klasičnog remek-dela, a Konji, sa maestralnom ritam-sekcijom koja dočarava topot kopita i čini vrhunsku uvertiru u energičnu, razobručenu melodijsku avanturu, na idealan način zaokružuju celinu. Tu su i dve balade, od kojih je prva Osjećam gola si ispod haljine solidna, ali možda precenjena, dok druga – Zauvijek tvoj (sa kojom Tifa, inače, prvi put istupa kao autor) predstavlja jednu od najlepših i najosećajnijih pesama sporog tempa u istoriji domaće muzike. Nažalost, ni ova ljubav između Tife i benda nije potrajala, pa se ubrzo po promotivnoj turneji odmetnuo u soliste, dok Zele saradnju nudi Zlatanu Stipišiću iz tek raspuštene splitske grupe Osmi putnik. Ovaj mladić će ubrzo postati svima poznat kao Gibonni.

U međuvremenu, ekipa iz više grupa (Top, Bolero, Divlje jagode) okupljena je u Tifa bend i veoma brzo snimila album naslovljen pomalo dvosmisleno, „No.1”. Ta ploča iz 1989. rezultat je Tifine velike želje za sprovođenjem sopstvenih ideja, na svoj način. Malo blaži pop-rok zvuk koji donosi nastaviće da neguje u otprilike neizmenjenom vidu sve do novijih dana. Sličan slučaj imamo i kod prvog samostalnog albuma već spomenutog Džibonija. Svaka od pesama sa Tifinog prvenca ima šarm, nešto duhovitosti i pregršt emocija, a u mnogima se da naslutiti sasvim lična inspiracija: S tobom ja mogu sve, Samo vrag i Bog zna, Ljubav veže nas, Sav moj bol, Kraljica ponoći, Grijesi ljubavi, Plave sestrice, Priđi bliže, Zovu me moji anđeli.

Iako mnogi mešaju Tifin i Alenov glas (već je čuveno Đurovo skidanje specifičnih vokala Breginih pevača sa posebnom, hrapavom „artikulacijom”), Vojičićev stil pevanja se razlikuje, baš kao i boja, time što je snažniji, puniji, sa boljim rasponom i više mogućnosti da iskaže određenu emociju. Alen poseduje „vrišteći” glas zahvaljujući kome se savršeno uklapao uz hevi metal zvuk Divljih jagoda na vrhuncu popularnosti. Mana Tifinog izvođenja neraskidivo je vezana uz njegov temperament: prebrzo se troši, krene silovito – pa izgori (dobar primer je ranije spominjani koncert na Hipodromu, kada mu je glas pukao već nakon prve dve pesme; bila – čula – videla!). Čini se da ne vodi dovoljno računa o glasu, zbog čega je, kako još Brega primećuje, uvek bio studijski izuzetan, ali uživo praktično neupotrebljiv (uračunajmo tu faktore alkohola i droge, sa kojima pevač nikad nije poricao druženje, još od provokativnog stiha „malo slatkog šečera za vene”, koji je na nastupima Dugmeta imao običaj da proprati nedvosmislenim gestom, tek ukoliko neko još sumnja da Esmin dragi samo voli slatkiše ili, možda, ima dijabetes).

Svim ovim pesmama zajednički je specifičan dah vremena, tačnije decenije u kojoj su nastajale, izvesna osetna atmosfera. Čini mi se kako to nije tek posledica mahom istovetne produkcije i načina snimanja. Na jednoj strani siva, mamurna svitanja, magle, život(arenje) na ulicama grada, sastanci i razilaženja, buđenja i gašenja ljubavi, porazi i pobede – a sa druge inat različitog, uz stalno guranje prsta u oko konformizmu, jednoličnosti, podozrivim pogledima okoline, okviri su u kojima pliva taj repertoar. Ako je Bijelo dugme spustilo svoju muziku do skoro pa kafanskog derta, a Divlje jagode izvele razmahani uzlet ka raskošnim prostranstvima severnoevropskog teškog zvuka, Vatreni poljubac se zadržao na asfaltu, prljavom bazičnom rokenrolu sa uvek istom, pa ipak jednako svežom snagom.

Zanemarujući kasnije kikseve, posebno razna skorašnja prepucavanja i neslavne kompromise, pri osvrtu na ono što se zaista vrednuje i ostaje kao trajno svedočantsvo nečije karijere, možemo bez problema uživati u izvesnoj suštinskoj doslednosti Mladena Vojičića Tife. Koliko god se kratko zadržavao u svakom od muzičkih bratstava, svojim temperamentom neosporno rušeći mostove za sobom, njegov doprinos pri nastajanju ovih ploča nemerljiv je i, slobodno možemo zaključiti, presudan. Nezgodan saradnik je istovremeno nepogrešiv izbor i pravi začin formule uspeha.

Kralj Čačka u MTS dvorani: Krunisanje jedne dosledne glave

Tags: Bijelo Dugme, Divlje jagode, Mladen Vojičić Tifa, Vatreni poljubac