Novosadski Jazz Festival 2026: Carevo novo odelo

3 – 5. jul, Katolička porta, Novi Sad

---

Kada se sve sabere, oduzme i podvuče crta, manifestacija se može oceniti kao uspešna, a novi koncept je pokazao svoju opravdanost. Grad je oživeo, ulice su bile prepune stranaca i čulo se pregršt stranih jezika, što je za turizam jednog malog kontinentalnog grada od velikog značaja. No, ideja da se festival pomeri iz oktobra u jul govori o želji da se popuni upražnjeno kalendarsko mesto EXIT Festivala, koga više nema na kulturnoj mapi grada.

U prevodu, „ćerka firma“ je preuzela štafetu od „majke firme“. Priča bi odmah mogla da se stavi u politički kontekst, s obzirom da je reč o institucijama koje se finansiraju iz budžeta. Prosto, organizacija kulturno-umetničkih događaja je postala suviše lukrativan posao da bi ga centri moći prepustili nekome drugom. Podsetimo se, ovih dana Novi Sad bi bio domaćin EXIT Festivala, ali je ova manifestacija političkim pritiscima doslovno oterana iz Srbije. No, ovoga puta se tim temama neću previše baviti, jer kod nas (više) ne postoji nijedan veliki kulturni projekat, pa još i sa prefiksom „gradski“, a da je u potpunosti DIY, odnosno nezavisan. Ono na šta želim da se fokusiram u ovom tekstu jeste svrsishodnost onoga što EPK radi sa novcem koji dobije na raspolaganje.

Ako ćemo da budemo pošteni i iskreni, EPK-u se na idejama i realizaciji projekata baš i nema mnogo toga zameriti. Jednostavno, navikli smo da od državnih institucija (i onih bliskih njima) ne očekujemo ništa, odnosno ne mnogo toga. U trenutku kada je kultura u potpunosti obesmišljena i marginalizovana, svaki poduhvat je veoma značajan. EPK je do sada realizovao pregršt projekata, poput Dočeka i Kaleidoskopa kulture, i ne može se reći da su oni bili loši i da nisu imali svoj smisao. Da li je moglo više i bolje? Verovatno jeste, ali s obzirom da je za državu kultura u donjem domu liste prioriteta, doprinos EPK-a je i više nego dovoljan. U tom smislu, na „reanimaciju“ Novosadskog Jazz Festivala treba gledati pozitivno.

Novi koncept manifestacije predvideo je muzički program na nekoliko lokacija pod vedrim nebom. Headlineri, za koje je trebalo platiti ulaznicu, nastupali su u Letnjem bioskopu KCNS-a, dok su posetioci festivala besplatno mogli da prate nastupe u Katoličkoj porti, Njegoševoj i Ulici Laze Telečkog, dvorištu Muzeja Vojvodine, Likovnom salonu KCNS-a i klubu PUBeraj. Tokom sva tri dana festivala posetioci su od 18 sati pa sve do završetka dnevnog programa u Likovnom salonu mogli da slušaju ploče Milesa Davisa. To je bio više nego prigodan način da se obeleži stogodišnjica rođenja jednog od najvažnijih muzičara i kompozitora u istoriji jazza, a Novosađani su se rado odazvali tom pozivu.

Muzički program je zvanično počeo u petak (3. jula) od 19 sati, kada je u Katoličkoj porti nastupio novosadski instrumentalni sastav Deep Steady, koji u svom izrazu kombinuje reggae, ska i američki jazz, uz česte momente improvizacije. Lep dan i velika očekivanja izmamila su veliki broj Novosađana da dođu u centar grada i uživaju u plesnim ritmovima Dušana Maurića, Vuka Čuvardića i ekipe. Istovremeno, u Njegoševoj ulici je sa svojim kvartetom nastupila Valerija Šurgalina, jazz pevačica poreklom iz Rusije. Valerija se u velikoj meri oslanja na jazz tradiciju, ali se ne libi da koketira i sa drugim muzičkim pravcima i stilovima. Nešto dalje, takođe od 19 sati, u Ulici Laze Telečkog nastupio je Boris Hložan sekstet i okupljenima predstavio zanimljiv spoj tradicionalnog i savremenog jazza.

Događaj večeri trebalo je da bude nastup čuvenog izraelskog kontrabasiste Avishaia Cohena sa svojim novoformiranim triom. Kao i mnogi prekaljeni muzički majstori, i Cohen je rešio da „osveži krv“, pa je oko sebe okupio mlade i talentovane umetnike: dvadesetdvogodišnjeg pijanistu Itaya Simhovicha i osamnaestogodišnjeg bubnjara Aviva Boneha. Cohen je uvek magnet za publiku, pa je prostor Letnjeg bioskopa bio mali da primi sve zainteresovane. Ipak, šou je van svih očekivanja „ukrao“ gost iz Mađarske (gradonačelnik Solnoka, kako smo nezvanično mogli da čujemo), koji je tokom koncerta sve vreme razgovarao i koristio svoj mobilni telefon, pokazujući nezainteresovanost za sam koncert.

Iako ga je Avishai više puta opomenuo, „zalutali“ činovnik, koji je sedeo tik do gradonačelnika Novog Sada Žarka Mićina, nije se obazirao na njegove apele, pa je iznervirani Cohen u jednom trenutku prekinuo nastup. Nakon što se nepristojni gost dozvao pameti, koncert je, napokon, nastavljen. Od Cohena smo dobili očekivanu sviračku brilijantnost, baš kao i žanrovsku raznovrsnost koja geografski pokriva prostor Mediterana. No, otkrovenje večeri bio je mladi bubnjar Aviv Boneh, koji je svojim stilom i brzinom više puta naterao publiku na gromoglasan aplauz. Jasno je da je reč o izuzetno talentovanom bubnjaru, koji uz ovakvog mentora može da izraste u vrhunskog muzičara. Svakako, možemo reći da je ovaj nastup apsolutno opravdao očekivanja publike.

Nešto nakon Cohena, u Katoličkoj porti je svoj set započeo Milan Saitović Jazzysad, DJ i producent iz Subotice, poznat i kao menadžer Midnight Jazzdance Stagea na Nišville Jazz Festivalu. Njegov zadatak bio je da „održi tenziju“ do nastupa Milene Casado, a on je to sa uspehom učinio prezentujući publici inspirativne jazzdance i latino ritmove. Istovremeno, u Ulici Laze Telečkog okupljenima se predstavio instrumentalni sastav Bullet For A Badman, bend koji u svom radu kombinuje jazz, afro funk i gitarsku muziku. Beograđani su se vešto šetali kroz različite žanrove, a poseban ton njihovom zvuku davao je moćni bariton saksofon Dušana Petrovića. Očigledna ideja organizatora bila je da na manjim, sporednim binama, predstavi crossover bendove koji publiku treba da navuku na ozbiljniji jazz.

No, negde oko 22:30, neposredno pred nastup španske jazz trubačice i kompozitorke Milene Casado u Katoličkoj porti, u centru Novog Sada došlo je do potpunog pomračenja. Iz do sada nepoznatih razloga (pretpostavlja se da su stare električne instalacije otkazale usled preopterećenja) centralno gradsko jezgro sa još nekim okolnim ulicama ostalo je bez struje. Zbog toga je makedonski sastav Funk Shui morao da otkaže svoj nastup u Ulici Laze Telečkog, ali nam je frontmen Luka Gjorgievski obećao da će se Funk Shui na jesen vratiti u Novi Sad i održati samostalni koncert. No, Milena Casado nije želela da odustane. Dva puta je pokušala da se „prikopča na struju“, a kada je videla da su ti pokušaji beznadežni, odlučila se na nesvakidašnji korak.

Organizator nije predvideo ovakvu havariju, pa nije imao spremne generatore električne energije. U trenutku kada bi 99 odsto muzičara pobeglo glavom bez obzira, Milena je pokazala veliko poštovanje prema okupljenima i pozvala ih da priđu uz samu binu, a neki od posetilaca su se i popeli na istu. Usledio je akustični, „tiny desk“ koncert u kome je i publika često uzimala učešće. Naravno, kapacitet i balans zvuka bili su daleko od onoga kakvi je trebalo da budu, ali, ako ništa drugo, svedočili smo nastupu umetnika sa stavom, operisanih od bilo kakvog ega ili sindroma veličine, verovatno i svesnih da publika pred kojom su se našli ima izraženu potrebu za emotivnom bliskošću nakon svega što je u prethodnom periodu prevalila preko svojih pleća.

Nešto dalje, u dvorištu Muzeja Vojvodine, sasvim drugačiji ambijent. Sve je savršeno funkcionisalo, s obzirom da u tom kvartu struja nije nestajala, pa su brojni ljubitelji jazza pronašli utočište upravo na tom mestu. A tamo je nastupao kvartet koji je predvodio Ljubomir Turajlija, poznati novosadski tenor saksofonista. Sastav se prepustio improvizaciji i jam sessionu u kome su mogli da učestvuju i posetioci, mada baš i nismo primetili da se neko odazvao tom pozivu. Sve u svemu, prvi dan ovogodišnjeg izdanja Novosadskog Jazz Festivala bio je izuzetno dinamičan i uzbudljiv i pored neočekivanih remetilačkih faktora, kako ljudskih, tako i onih tehničke prirode.

Već narednog dana organizator je obezbedio kamione sa generatorima električne energije kako bi predupredio ponovna iznenađenja. No, zbog neočekivanih incidenata tokom prethodne večeri, na otvaranju drugog dana festivala okupilo se osetno manje publike. Šteta, jer već na početku programa su u Katoličkoj porti mogli da čuju sjajan devetočlani sastav (osam muzičara i jedan dirigent) QuadBones. Ono po čemu je ovaj bend karakterističan su četiri trombona, koji su tako dobro sinhronizovani da u zvuku ovog ansambla ni u jednom trenutku nećete primetiti „gužvu“. Istovremeno, u Njegoševoj ulici je sa svojim kvartetom nastupila mlada novosadska jazz vokalistkinja Anđela Koruga, veliki talenat i nada srpske jazz scene, koja je sa svojim mashupom jazza i soula brzo osvojila srca prisutnih.

Za to vreme, publici se u Ulici Laze Telečkog predstavio Spare Cats, novosadski kvintet koji se u svom radu nešto više oslanja na funk i acid jazz, ali i te kako ume da zagolica maštu slušalaca i natera ih na ples. Sličan vibe doneo je i beogradski DJ Marquez V. (vama verovatno poznatiji pod svojim pravim imenom – Marko Vuković), koji je u obližnjem PUBeraju publiku zabavljao mešavinom funka, soula, disca i hip-hopa. Ipak, i ove večeri je najveće interesovanje vladalo za headlinere, a to su bili pijanista Antonio Farao i saksofonista Joe Lovano, praćeni kontrabasistom Irom Colemanom i bubnjarem Jonathanom Blakeom. Ljubitelji modernog jazza imali su priliku da u Letnjem bioskopu čuju savršeno harmoničan nastup i vide kakve su tendencije u ovom muzičkom žanru. Ja sam sve vreme imao osećaj da se ovaj kvartet poznaje i sarađuje decenijama, toliko je sve bilo glatko i pitko u njihovoj muzici.

Nazad u Katoličku portu, gde je DJ Jazzysad ponovo bio „čuvar vatre“ do narednog živog nastupa. Sa sigurnošću možemo reći da je Milan stekao nove „drugare“, s obzirom da se nekolicina dečaka ozbiljno zainteresovala za njegov izbor muzike i ostvarila veoma bliski kontakt sa njim. A nešto dalje se publici u Ulici Laze Telečkog predstavio sjajni makedonski sastav Foltin, sačinjen od prekaljenih i iskusnih muzičara. Čega sve nema u njihovom izrazu… Funka, jazza, world music… A opet sve zvuči tako autentično, neponovljivo i drugačije. Rekao bih da je prema njima, baš kao i prema drugom makedonskom bendu Funk Shui, učinjena velika nepravda time što su svirali na tako maloj bini sa oskudnim okolnim prostorom. Prosto, to je muzika koju treba da čuje mnogo više ljudi.

Za sve ono što je krenulo po zlu prethodne večeri, stiglo je iskupljenje u vidu sjajnog koncerta Emme Smith i njenog kvarteta u Katoličkoj porti. Kakav glas (a bogme i stas)! Kakav scenski nastup, ples po ivici korektnosti, kakav osećaj za balans tradicionalnog i modernog… U najkraćem, prisustvovali smo nastupu moderne verzije Marilyn Monroe. Stoga nije nikakvo čudo što se veliki broj posetilaca nakon koncerta sjatio ka merch štandu kako bi kupio Emmine ploče i diskove, a ona je iste veoma strpljivo potpisivala, fotografisala se i razgovarala sa fanovima. Ako mene pitate, njen koncert je bio najbolje od svega što smo videli na festivalu. Kome to nije bilo dovoljno, mogao je da produži do Ulice Laze Telečkog, gde je DJ kolektiv White City Soul predstavio fuziju jazza, soula i disca. A na raspolaganju je ponovo bio i kvartet Ljubomira Turajlije u dvorištu Muzeja Vojvodine sa svojim jam sessionom.

Trećeg dana festivala program je počeo nešto ranije, već od 17 sati, i to nastupom DJ Kataline (Daughter Of The Sun), koja je okupljenima predstavila izbor muzike koja se kreće u međuprostoru funka, neo soula, disca i srodnih žanrova. Dva sata kasnije zasvirali su i živi instrumenti, pa se u Katoličkoj porti publici predstavio kvartet Bojana Cvetkovića. Videli smo i čuli miks tradicionalnog i autorskog jazza sa snažnim autorskim pečatom, koji je na prvu pobrao simpatije okupljenih Novosađana. Novina u odnosu na prethodne dve večeri bile su stolice u Katoličkoj porti, tako da je kompletan program na ovoj lokaciji bio sedeći. U isto vreme, u Njegoševoj ulici je nastupila Tanja Senić sa svojim kvartetom, još jedna autentična jazz vokalistkinja iz Novog Sada koja uspešno pliva u prostoru između modernog i tradicionalnog jazza.

Headliner treće večeri trebalo je da bude italijanska pijanistkinja Francesca Tandoi. Trebalo je, ali se po slaboj poseti u Letnjem bioskopu to baš i ne može zaključiti. Evidentno je da Francesca poseduje zavidnu tehniku i brzinu muziciranja, ali u kreativnom smislu nismo čuli mnogo toga novog. Nekako se čini da je joj je veći fokus na pojavi nego na sadržaju, a i saradnike bira tako da ona bude dominantna figura na bini. Nešto kasnije, u Ulici Laze Telečkog dočekao nas je Afro Gitano, još jedan „makedonski“ sastav. Njihov miks afričke, balkanske i romske muzike za tren je ušao u krvotok okupljenih, koji su oduševljeno cupkali uz ove autentične ritmove. Definitivno, prostor u jednoj od centralnih novosadskih ulica bio je pretesan za ovako atraktivan nastup.

Grand finale festivala došlo je u vidu koncerta jednog od naših najboljih jazz bubnjara Vladimira Kostadinovića i njegovog kvarteta. Pred prepunom Katoličkom portom popularni Krcko je u pratnji Katarine Kočetove na klaviru, Miloša Čolovića na kontrabasu i Štepana Flagara na tenor saksofonu Novosađanima priredio veče za pamćenje. Renomirana četvorka se u savršenom saglasju prošetala kroz Krckov autorski opus, a izvela je i neka od poznatlih dela svetski priznatih umetnika. Čast da zatvore festival imali su Modusi, bend sastavljen od mladih novosadskih muzičara, koji su okupljenima svirali muziku iz svih krajeva sveta. Sudeći po prikazanom, pred ovim perspektivnim momcima je veoma lepa budućnost. A neumorni Ljubomir Turajlija je i treće večeri držao čas jazz improvizacije u Muzeju Vojvodine i svirao muziku za svoju, ali i dušu okupljenih u intimnom ambijentu koji pruža dvorište ove institucije.

Kada se sve sabere, oduzme i podvuče crta, festival se može oceniti kao uspešan, a novi koncept je pokazao svoju opravdanost. Grad je oživeo, ulice su bile prepune stranaca i čulo se pregršt stranih jezika, što je za turizam jednog malog kontinentalnog grada od velikog značaja. Osim toga, Novi Sad je grad sa velikom jazz tradicijom i sjajnim muzičarima, pa ovaj žanr treba približiti širem auditorijumu i skinuti mu epitet „salonske muzike“. Apsolutno podržavam promociju novosadskih umetnika i bendova, jer mi često nismo ni svesni koliko talenta imamo u svom najbližem okruženju. Festival je u velikoj meri bio okrenut lokalnim i domaćim umetnicima, što je za svaku pohvalu.

Bilo je i propusta, pa da dobronamerno ukažemo na neke od njih. Incidenti sa električnom energijom ne smeju da se dešavaju, jer to je pokazatelj neozbiljnosti i nepripremljenosti organizatora. Takođe, gosti (političari, funkcioneri…) koji ne vole jazz ne treba da zauzimaju VIP mesta isključivo iz protokolarnih razloga. Kao što je rekao Avishai Cohen: „Sklonite se i pustite nekoga ko će zaista da uživa u umetnosti“. Bine u Njegoševoj i Ulici Laze Telečkog su preblizu onoj u Katoličkoj porti, što u preklapajućim terminima lako može da dovede do kakofonije. Osim toga, ove ulice su „uska grla“ i prilično su prometne, mnogo prolaznika se probija kroz masu (čak i biciklima), što publici izaziva veliki osećaj nelagode.

Kao alternativna rešenja, Trg slobode, prostor ispred Vladičanskog dvora ili košarkaški teren u Ulici Ilije Ognjanovića su nekako logičnije opcije. Time bi se dobilo na razuđenosti prostora, smanjila bi se velika koncentracija ljudi na malom prostoru i izbegle gužve, pa bi i veći broj posetilaca bio u prilici da isprati određena dešavanja. Uz to, apsolutno sam protiv sedenja u Katoličkoj porti. Ako smo već izveli jazz na ulice u želji da pojačamo interakciju umetnika i publike, onda su stolice sasvim nepotrebne. Takođe, razmaženi novosadski roditelji treba da imaju u vidu da nije baš svaki gradski prostor dečje igralište. Mnogo nas je došlo da uživa u muzici, a ne da gleda i sluša tuđu decu kojoj je pušteno sve na volju, čak i da se vešaju na binu tokom nastupa pojedinih bendova.

Na kraju, znajući da EPK ima dugoročni (biznis) plan za Novosadski Jazz Festival, moram da se osvrnem na još jedan detalj. Prethodna izdanja manifestacije organizovana su u novembru, a poslednja dva (2024. i 2025. godine) u oktobru. Možda grešim, ali ideja da se festival preseli u jul govori o želji da se popuni upražnjeno kalendarsko mesto EXIT Festivala, koga više nema na kulturnoj mapi grada. To je iz ugla establišmenta sasvim razumljivo, jer teško da ćete na jazz festivalu čuti i videti politički nekorektne poruke, a manifestacije koje ne talasaju su sada i te kako poželjne. Dakle, ponovo ćemo imati kvalitetan sadržaj tokom leta, koji značajnim ulaganjima može da postane još i bolji. No, to nikada neće i ne može biti adekvatan supstitut za EXIT koji je, kakav god bio poslednjih desetak godina, ipak bio generator kakvog-takvog bunta. Novosadski Jazz Festival to nije i ne može biti, pa je investicija u ovu manifestaciju, na neki način, dugoročna kupovina „mira u kući“.

Bokijeva galerija: Letu Štuke

Tags: Fondacija "Novi Sad - Evropska prestonica kulture", Kulturni centar Novog Sada, Novosadski džez festival