Koncert Jethro Tull-a u Sava centru: Preko svih očekivanja
Uopšte nisam znao šta da očekujem od preksinoćnjeg koncerta Jethro Tull-a u Beogradu, mog trećeg susreta sa njima u životu. To što su dva prethodna koncerta bila vrhunska garantovalo mi je da se svakako neću razočarati, pošto mi ni očekivanja nisu prevelika, a Ian Anderson (i ko god da je s njim) je već dokazao da pošteno radi koncerte, ne otaljava ih i ne gleda kao tezge. A to što ima osamdeset godina i što više nije onaj iz `75. kad nas je prvi put posetio, i što verovatno više ne može ni da peva ni da svira kao nekad, razumljivo je. Zato sam na koncert planirao da odem opušteno, uživam u muzici i eventualno razmišljam samo o tome da li će odsvirati sve „moje“ pesme
Iz opuštanja me „probudi“ Rizijeva poruka – Znam da ideš na koncert. Imaću Bojanove fotke, pa napiši nešto da ne bih kačio samo fotografije bez teksta. – Nisam planirao da pišem, odgovaram mu, a on „navalentan“ – Pa možeš nešto kratko! – A umem li ja uopšte da napišem nešto kratko – Smajli!
Šalu na stranu, naravno da umem da napišem i kratak tekst, ali te vesti sa sve onih 5 odgovora na W pitanja, kojih sam u životu napisao na hiljade, odavno nisam pisao niti mi tako nešto „paše“ u ovakvoj prilici.
Elem, sad već koncert gledam iz druge vizure, ne kao obična publika nego kao neko ko svoje utiske i emocije mora da prenese na one koji na njemu nisu bili. A moja prva emocija je blago razočaranje što sala Sava centra nije popunjena do kraja (tek oko dve trećine) i što me na prilazu ne dočekuju oni koji traže „kartu više“. Ne znam zašto ja to sve tako primam k srcu, tek u situacijama kada smatram i očekujem da sala mora biti puna, a to se ne desi, onda mi osim razočaranja dođe nekako žao tih muzičara (ili umetnika generalno) koji svojim imenom i delom zaslužuju veću pažnju. Pritom me je delimično i sramota, jer ja i moj grad, moj narod, možda i ne zaslužujemo da nam takve zvezde dolaze u goste. Dok dumam o tome i gledam prisutnu publiku u kojoj skoro svakog drugog prepoznajem, a među njima mladih gotovo da i nema, osim baš baš skupih karata razlog pronalazim u tome što neki i ne očekuju mnogo od nastupa ostarele zvezde. I u tome su se, srećom, gorko prevarili.
Koncert je počeo tačno u osam, kako je i najavljeno, čini mi se nekom od pesama sa albuma „Songs From the Wood“, koji sam malo slušao, ali cenim to po video animaciji koja će sa ogromnog platna pratiti izvođenje, čineći tako svojevrsnu scenografiju, ali i istovremeno korespondirajući sa sadržajem pesama, pa ću po tim „filmovima“ koji prate svaku pesmu (razne animacije, dokumentarni snimci i svašta još) ponegde uspevati da naslutim iz kog je perioda i sa kog albuma (koji sam slabije slušao) pojedina pesma. Sledio je blok pesama sa prvog, pretežno bluz-rok albuma, na kojima Ian Anderson čak u dve numere svira usnu harmoniku, a u jednoj od njih „Song For Jeffrey“ nam se sa ekrana kroz film javlja i Džefri Hemond, bivši član benda iz najplodnijeg perioda (inače Andersonov drug iz gimnazije) kome je kroz naslove posvećeno čak nekoliko pesama.
Generalno, otprilike polovinu izvedenih pesama uopšte nisam prepoznao, jer su bile sa albuma koje sam od polovine sedamdesetih malo, najčešće samo po jednom, slušao, dok neke nisam nikad ni čuo. No, to mi, kao ni ostatku publike (cenim) nije ni malo smetalo jer je svirka bila fantastična sa savršeno uvežbanim bendom, koji, valja i to istaći Andersona prati već petnaestak godina i po stažu (zbog brojnih fluktuacija u grupi ranijih decenija) nikako nije tek tako skupljena grupa muzičara, nego u paketu gledano najdugovečnija postava Jethro Tull-a. U tom smislu i manje je važno što su neke od najpoznatijih pesama nastale mnogo pre njih, ali su oni uspevali ne samo da im održe duh i atmosferu po kojima ih pamtimo i volimo, nego i da im daju neki svoj pečat, manjim ili većim inovacijama. U tom duhu, nakon nekoliko publici manje poznatih pesama, usledili su, burno pozdravljeni, svima dobro poznati „hitovi“ „Living In the Past“, „Bouree“ i „Thick As a Brick“ za kraj fenomenanog prvog dela koncerta.
Nakon 15-minutne pauze sledio je blok meni totalno nepoznatih pesama iz dela karijere benda koju sam slabije pratio, pa čak i neke od pre dve-tri godine, među kojima su me baš „smorile“ pesma „Jerusalem“ a jedva nešto nešto manje „Budapest“, ne zato što su loše ili lošije izvedene (toga nema), nego što sam shvatio da se koncert bliži kraju, a da mnoge od onih koje sam želeo da čujem ovoga puta to neću moći. Naravno, euforiju je izazvao već sam početak „Aqualung“-a pre ili posle koga je publika svoje oduševljenje izrazila i kratkim ali gromkim „pumpanjem“ i to je ujedno bio i kraj oficijelnog dela programa.
Ako sam u bilo šta u vezi s ovim konceretom bio siguran, to je da će na bis biti odsvirana „Lokomotive Breath“ (tako je bilo i na prethodnim koncertima) s tim što je onaj kratak klavirski uvod dobrano produžen čak i nekim gitarskim solažama toliko da sam se pobojao da „to i nije to“, ali onda su krenuli poznati ubitačni taktovi i… bilo je to najbolje moguće finale. Kako je dotada bilo zabranjeno snimanje, a disciplinovana publika zamoljena da ne koristi mobilne, odjednom su se upalile hiljade ekrana, jer su ljudi želeli da ovekoveče trenutak, dok je nekakva lokomotiva ko iz bajke jurila ekranom kroz razne predele kao kroz čitav (naš) život.
Bio je to krešendo za koji sam i znao da će se deseti na kraju, složivši poslednji pazl u jedan vanserijski umetnički doživljaj.
I sad, umesto zaključka, da se malo i pospem pepelom. U najavi ovoga koncerta, kroz priču o mojih 58 godina uz Jethro Tull, nagovesio sam da publika ne bi trebalo da očekuje da će Ian Anderson i sada svirati na jednoj nozi, što je on učinio čak nekoliko puta (doduše po dvadesetak sekundi) sve vreme trčeći po bini, izvodeći razne mizanscenske pokrete koje ne bi očekivali od osamdesetogodišnjaka, pritom naizmenično svirajući tri instrumenta. Da ne govorimo koliko je naporno svirati flautu, ali pored već pomenute usne harmonike, on je sad u mnogim numerama svirao i akustičnu gitaru, od koje je, legenda kaže, odustao još na početku karijere, shvativši da na tom instrumentu ne može dostići neke druge gitariste, pa je svoju zamenio za flautu. I kao što sam sve vreme koncerta u glavi „sklapao“ ovaj tekst, usput sam shvatio da Ian Anderson poseduje neviđenu energiju i da ja, šest godina mlađi, ni približno ne bih bio spreman na takve fizičke napore.
I, šta da kažem na kraju ovog „kratkog“ osvrta na sinoćni događaj, osim da mi je malkice žao što nisu odsvirali i moju omiljenu „We Used Tu Know“ i da je koncert prevazišao sva moja i najoptimističkija očekivanja, a nisam više siguran ni u izjavu da je ovo bila poslednja prilika da se sretnemo sa starim prijateljem Ianom Andersonom. Ja bih na taj koncert sigurno ponovo išao, ako bi ga bilo i ako budem živ.
