Preslušavanje: Još Gori – Raj na zemlji
Album donosi znatno manje introspektivnog ST-a u odnosu na period Goribora. Kroz svoje stihove obojene weltschmerzom on posmatra širu sliku, skenira „stanje nacije“ (i sveta) i fokusira se na uzročno-posledične veze. Čak i kada se bavi introspekcijom, ST to radi sa značajnim vremenskim i evolutivnim odmakom.
Izgledalo je kao čitava večnost… No, evo, posle gotovo 13 godina dočekali smo novu muziku Aleksandra Stojkovića ST-a. Nije to Goribor, kako su mnogi priželjkivali, već („još gori“) projekat trojice umetnika u kome svaki pojedinac daje jednak doprinos konačnom izrazu. Bend je imenovan Još Gori, sa jasnom referencom na naziv nekadašnjeg sastava, ali i simpatičnom glavolomkom. Pa, vi sad bistrite da li „plamen još gori“ ili su „ovi ljudi još gori“ nego oni prethodni, gde je i jednima i drugima ST zajednički imenitelj.
Društvo u bendu Stojkoviću prave braća Alen i Nenad Sinkauz, školovani muzičari iz Pule, virtuozi na svojim instrumentima (Alen na kontrabasu, a Nenad na gitari) i veoma vešti improvizatori. Njihovo poznanstvo iz najvećeg istarskog grada najpre je krunisano pozorišnom predstavom „Malo je dovoljno“, a leta 2025. godine i sličnim projektom nazvanim „Raj na zemlji“. Nakon serije koncerata započete krajem marta, pre nekoliko dana je objavljen i istoimeni album u izdanju Kopaton Recordsa (label braće Sinkauz).
„Raj na zemlji“ donosi znatno manje introspektivnog ST-a u odnosu na period Goribora. Kroz svoje stihove obojene weltschmerzom on posmatra širu sliku, skenira „stanje nacije“ (i sveta) i fokusira se na uzročno-posledične veze. Čak i kada se bavi introspekcijom, ST to radi sa značajnim vremenskim i evolutivnim odmakom. Muzički okvir je, takođe, primetno drugačiji. Moćni Alenov kontrabas daje neophodnu dramaturgiju, dok Neno šarolikim zvucima na gitari pojačava emotivnu dubinu Stojketovih stihova.
Šapat, zujanje, pucketanje prstima, elektronika i neki analogni rekviziti dodatno ističu važne detalje u aranžmanima. Značajan segment muzike je i tišina, čija uloga je da slušaoce dodatno fokusira. Stoga, svaki ton i svaka reč imaju svoje mesto i funkciju u pesmama. Iza svake od njih stoji čvrst konsenzus, razumevanje i poštovanje prema svim „inputima“. Jasno je da sve počinje od Stojketovih stihova, ali oni ni izbliza ne bi imali tu snagu da muzička atmosfera nije upravo onakva kakvom je kreiraju Alen i Nenad Sinkauz.
Nekako je bilo sasvim logično da album otvori „Večnost“, kojom ST premošćuje dugu autorsku pauzu, potkrepljuje ozbiljan rad na sebi u međuvremenu, ali i ohrabruje sve one koji su išli istim ili sličnim stazama („kad god da se vratiš, možeš biti onaj pravi“). Nije nimalo jednostavno izaći iz mraka, pogotovo onog ličnog. „Ne uzimaj ništa, ne započinji ništa, sad nije pravo vreme“, stih koji nam ukazuje na duge i teške noći u borbi sa sopstvenim demonima. ST je sa uspehom okončao taj megdan, ali mogu da zamislim koliko puta mu je nakon toga đavo bacio rukavicu u lice. Trebalo je to izdržati…
„ST bluz“ se pretvara u „ST weltschmerz“, ponajviše u pesmi „Nešto se promenilo“ (ali nam je još nevidljivo). ST izlazi iz svoje kože i postaje univerzalni čovek sa kojim nam je lakše da se identifikujemo. Iako dobro znamo „ko gužva platno, menja glumce i radnju“, i dalje nemamo adekvatne resurse za tu borbu. Kao što ih nismo imali ni onda kada smo živeli „dobro kao komšije, a onda ti pobijem porodicu i optužim te za početak rata“. Déjà vu? Valjda na ovim prostorima ima dovoljno mudrih glava da stanu na put zlu koje se nanovo valja iza brda.
I, ne, nije to samo pitanje komšijskih odnosa. Stvar je mnogo kompleksnija: kako se u besomučnoj borbi za profit odnosimo prema prirodnim (i ljudskim) resursima koje smo dobili u amanet. O tome nam govori naslovna numera „Raj na zemlji“. Kako samo sablasno zvuči Stojketovo odbrojavanje: „Pet minuta, tri minuta, poslednja minuta…“. Zapravo, naše vreme je isteklo, ali to još nismo shvatili. S druge strane, „Raj na zemlji“ se može posmatrati i kao „state of mind“ čoveka koji je prošao kroz nebrojene izazove, pa mu život bez opijata, sa osećajem odgovornosti, ženom i detetom… zaista dođe kao „heaven on Earth“.
A kada smo već kod protoka vremena… Nijedan me Stojketov stih nije tako ošamario kao „devedesete, moje osamnaeste, od osamnaeste do danas moje pedesete“. Bolan je taj povratak u devedesete, makar to bilo i na trenutak, jer u sekundi osvestimo koliko lako su nam skakavci pojeli te godine. Sada jedu i njihove recidive, a mi se i dalje zbog toga ne uzbuđujemo previše. Kada uspe da razbije sve iluzije, čovek shvati da mu „ne treba ljubav kao nekad, ne treba mu ništa što je bilo nekada“. To suočavanje je izuzetno traumatično, ali je i jedini način da dođemo do najvažnije istine, one koja je u nama.
„Sve oko nas, svi sad vide da trulo je“ u haiku formi i dužini priprema teren i šlagvort za katarzične „Mudre glave“ (rascepane na pola), koje nam na talon vraćaju večna i nikad odgovorena pitanja. Da li Bog postoji? Ako postoji, zašto dozvoljava ovoliku patnju? Kako nijedna od „mudrih glava“ ne daje prave odgovore, nema nam druge nego da mi sami budemo mudriji od svih „mudrih“ i te iste odgovore potražimo u sebi. Jer, ne zaboravite: „Kad god da se vratiš, možeš biti onaj pravi“.
Citat iz razgovora sa ST-om, Alenom i Nenadom tokom martovske turneje čini mi se kao sasvim prigodan zaključak. ST je tom prilikom rekao: „Ja sam oduvek bio previše grub prema samom sebi. Morao sam da postanem malo nežniji i sebi kažem: „Dobro, pogrešio si. Hajde sad preuzmi odgovornost za to i ispravi grešku. Hajde da probamo da to ne ponovimo u budućnosti“. Dakle, neminovno je da pravimo greške, ali preuzimanje odgovornosti za njih popravlja celu stvar“. Dakle, nije još kasno za nas. Nije ni za ovu rajsku planetu, ako smo odgovorni prema sebi i njoj. I ovaj album „Raj na zemlji“ je, na neki način, preuzimanje odgovornosti. I definitivno jedno od najboljih izdanja ove godine u regionu.
