ESTAM Festival: I mi music za world imamo
SKC Kragujevac (28. i 29.08.2026.)
Naša tradicionalna muzika programski čini značajan deo ove manifestacije, pa na svakom izdanju obavezno bude i domaćih umetnika i bendova. To je bio slučaj i ove godine, kada su Srbiju predstavljali Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje.
Svedoci smo sve veće popularnosti „svetske muzike“, naročito u poslednjih 10-15 godina. Stoga, nije nikakvo čudo što se u tom periodu pojavilo pregršt umetnika, bendova, izdavačkih kuća i muzičkih festivala uz koje sasvim prigodno ide epitet „world music“. Ni Srbija nije izuzetak, a jedna od najvažnijih manifestacija posvećenih „svetskoj muzici“ kod nas je ESTAM Festival, koji je ove godine po deveti put organizovao Studentski kulturni centar Kragujevca.
Za njih deveti, a za mene… Nažalost, tek prvi. Nekako sam uvek zanemarivao world music znajući da je to žilava tvorevina i da nigde neće pobeći, te da joj se uvek mogu vratiti. No, promoteri i izdavači, ali i sami umetnici, značajno su promenili strategiju, tako da ova muzika sve više sama dolazi do slušalaca. I lokalna tradicionalna muzika je sve otvorenija za komunikaciju sa svetskom baštinom, pa dobijamo i sve veću raznolikost zvuka kroz različite crossover projekte.
SKC Kragujevac definitivno zaslužuje priznanje. Ne samo zbog ESTAM Festivala, već i zbog upornog insistiranja na nekomercijalnim i za šire mase ne tako atraktivnim sadržajima. Prosto, Kragujevac nije grad te veličine i takvog okruženja (poput Beograda i Novog Sada) da bez problema može da „proguta“ i ono najnepopularnije i najalternativnije. Ipak, Kragujevac je središte jedne velike regije i ka njemu gravitira veliki broj ljudi, tako da je neophodna i neka vrsta „trendsettinga“.
Osvrćući se na početke ESTAM Festivala, direktorka SKC Kragujevac Ivana Maraš rekla nam je da je i tada, pre desetak godina, ova institucija imala veliki udeo „svetske muzike“ u svom redovnom programu. U to vreme u Srbiji nije bilo mnogo sličnih festivala. Postojali su Todo Mundo u Beogradu i Zeman u Novom Pazaru, pa su Ivana i njeni saradnici pomislili da bi za njihovu publiku bilo dobro da se i u Kragujevac dovedu važniji predstavnici tog muzičkog žanra.
„Na „nultom“ izdanju festivala nastupili su beogradski Naked i sastav Oratnitza iz Bugarske. I nakon njih smo imali veliki broj poznatih izvođača, ali smo tih prvih godina festival radili u kragujevačkom pozorištu. Bio je i drugi termin, festival se održavao u decembru, a tada smo dovodili Elinu Duni, Fatimu Spar, Bojana Pavlovića, Marka Markovića, Damira Imamovića… Potom smo festival prebacili u letnji termin, pa nam je u Vojno-tehničkom zavodu gostovala Sona Jobarteh. Vremenom je i interesovanje za festival raslo, baš kao i broj posetilaca“, ističe Ivana Maraš.
Pored nje, za selekciju umetnika koji učestvuju na festivalu zadužena je koleginica iz SKC-a Aleksandra Pavlović, kao i Vladimir Đorđević, programski direktor organizacije Motokultivator. Njih troje redovno prate aktuelnosti na world music sceni, posećuju festivale i konferencije poput PIN-a, MENT-a i SHIP-a, a ESTAM Festival je i deo platforme UPBEAT posvećene promociji „svetske muzike“ i novih talenata u tom žanru.
Ivana Maraš
„Takve stvari se pokreću veoma sporo, ja sam već 20 godina u SKC-u i bavim se muzičkim programom, pa mogu da primetim da naša upornost i istrajnost imaju efekta. Više ne brinemo o tome hoćemo li imati dovoljno publike ili ne, to je već došlo na svoje. Naravno da sve to može da bude i bolje, ali svesni smo okolnosti u kojima živimo, činjenice da su nam i mediji uglavnom mainstream… No, nećemo odustati, radićemo još više na tome da popularizujemo ne samo ovu vrstu muzike, već i sve drugo što verujemo da treba predstaviti mladima“, dodaje Ivana.
Inače, „estam“ je drugi naziv za „dvojku“, tipičan ritam našeg podneblja koji se (uglavnom) koristi u narodnoj muzici. Organizatori festivala su na taj način želeli da nazivu manifestacije daju lokalnu komponentu, te da njeno ime bude kratko i zvučno. Naša tradicionalna muzika i programski čini značajan deo ESTAM Festivala, pa na svakom izdanju ove manifestacije obavezno bude i domaćih umetnika i bendova. To je bio slučaj i na devetom izdanju ESTAM-a, na kome su Srbiju predstavljali Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje.
Program je bio raspoređen u dve večeri, a festival je otvorio lokalni sastav „Ngoma Angola Capoeira“, koja je okupljenima predstavio afro-brazilsku veštinu u kojoj se prepliću muzika, ples i borilačke veštine. Nažalost, nisam uspeo i fotografski da ispratim ove majstore kapoere, ali verujem da su svi okupljeni za to kratko vreme imali osećaj da nisu u Kragujevcu, već na ulicama Sao Paula, Rio De Žaneira ili Brazilije. Svakako, ovo je bila veoma zanimljiva ideja organizatora, jer i ova popularna veština predstavlja važan segment svetske kulturne baštine.
Prvi bend koji se predstavio Kragujevčanima bio je trio Yarákä iz Taranta, grada na samoj „štikli italijanske čizme“. Njihova muzika je eklektičan spoj južnoitalijanske tradicije, mediteranske kulture, te ritmova Bliskog istoka i Severne Afrike, pa čak i Amazona. Zvukom dominira izuzetno zanimljiv i specifičan glas Virginie Pavone, koji na momente podseća na Smeagola (Golluma) iz serijala „Gospodar prstenova“ i „Hobit“.
Virginia Pavone
„To je specifično pevanje iz grla koje dolazi od šamana. Njime se koristila i „curannera“ (španski curandera, op. aut.), što je lationamerički naziv za ženu iz šamanskih plemena koja vida rane. One je koristila svoj glas i prirodno bilje kako bi lečila ljude. Tako i mi koristimo šamanske tehnike u pevanju kako bismo kreirali dobru energiju i „lečili“ publiku“, napominje Virginia.
Ona i njene kolege Gianni Sciambarruto i Simone Carrino želeli su da povežu tradiciju juga Italije sa drugim popularnim kulturama. Analizirajući njihove osobenosti, shvatili su da im je većina zajedničkih stvari ritualna, zbog čega i muzika sastava Yarákä zvuči upravo tako – ritualno. Bend je nedavno završio novi album, koji će biti objavljen do kraja godine. Zvuk će biti sličan onom na prethodnom albumu „Curannera“, ali će biti i nove muzike iz Taranta, provincije iz koje njih troje potiču.
Nakon sjajnih Italijana, usledio je šamanizam na balkanski način. Makedonski kompozitor i perkusionista Aleksandar Ace Petrov predstavio je okupljenima svoj projekat TRANSMIssION zasnovan na kombinaciji tradicionalne muzike Balkana i modernog jazza. U centru tog projekta je goč (tapan), drevni bubanj koga često viđamo u našim duvačkim orkestrima. Petrov je veliki virtuoz na ovom instrumentu, pa smo imali prilike da vidimo kako „pručka utepuje“.
„Moji prvi koraci u ritmu i muzici uopšte bili su sa ovim instrumentom, a to je bilo kada sam imao sedam godina. U to vreme sam paralelno bio i folklorista, a goč je instrument koji neizostavno prati folklor. Tada se i rodila ljubav prema goču i, evo, zajedno smo već 40 godina. Od te četiri decenije 18 godina sam živeo u Parizu, tri godine u Njujorku, Dubaiju… Ali, goč je sve vreme bio uz mene, bez obzira da li sam svirao tradicionalnu muziku, free jazz, modern intense… Zbog toga je važan ovaj TRANSMIssION koncept“, kaže Petrov.
Aleksandar Petrov
„Gočobiju“ su sjajno pratili darovita vokalistkinja Tanja Carovska, odlični gitarista Filip Dinev, kao i vanserijski kontrabasista Dine Doneff, čije ime se sa poštovanjem izgovara u evropskim jazz krugovima. Tokom nastupa bilo je pregršt improvizacije, na šta mlađa publika očigledno nije navikla, pa se među okupljenima često čuo žamor. Kao da je u prošlosti predvideo i takve momente, Petrov pored akustičnog izraza razvija i „TRANSMIssION electronic“, gde goč koristi uz elektronsku muziku, što celu priču vodi u progressive, organic, house i techno. Dakle, TRANSMIssION prati trendove, ali preko „starog čudovišta“. Svakako, biće zanimljivo čuti i taj, drugačiji izraz Aleksandra Petrova.
Drugog dana festivala su se nad Kragujevcem nadvili sivi oblaci, pa je program premešten iz letnje bašte SKC-a u zatvoreni prostor. Publici se prvi predstavio zagrebački duet Dunjaluk, koji čine pevačica Dunja Bahtijarević i gitarista Luka Čapeta. To je u osnovi bend koji se oslanja na tradicionalni sevdah, ali ga reinterpretira na moderan način. I to bez bubnja, samo glasne i gitarske žice. Nakon debitantskog albuma „Dunjaluk“, njih dvoje su se okrenuli autorskim pesmama i za sada ih imaju pet. I sve su, što bi rekao Luka, mnogo „sprženije“ od onih prethodnih. Dunja se nadovezuje rečima da jesu sprženije, ali su i vremena sprženija nego što su bila pre sedam godina kada su njih dvoje počeli da rade zajedno.
„Drugačije je to što ovo sada nisu tradicionalne pjesme, što znači da smo prvi koji ih izvodimo. To je i teže i lakše, na neki način. Lakše je, jer ti niko ne može reć da nije dobro, da to treba drukčije. S druge strane, teže je jer tradicijske pjesme imaju tu težinu vremena, vijekova, ne možeš ništa protiv njih reć. Luka je isto počeo koristit pedale, tako da je njegov zvuk puno širi. Ja isto koristim neke efekte koje prije nisam, mada ne znam kako ćemo kad se to bude snimalo. Sav zvučni raspon koji smo imali i prije imamo i sada, samo su pjesme naše“, podvlači Dunja.
Dunja Bahtijarević i Luka Čapeta (Dunjaluk)
Po onome što smo mogli da čujemo, nove, autorske pesme Dunjaluka su veoma borbene i društveno-politički angažovane, pa Dunja u njima saopštava da „dižu se bune“, a istovremeno i pita slušaoce „ko će sa njom u borbu protiv aždaja“. I Lukina gitara prati Dunjin bojni poklič, pa njihova nova muzika dobija na energiji, ali se i značajno odmiče od originalne ideje. Jedina veza sa sevdahom ostaje Dunjin glas, ali sve zajedno mnogo više zvuči kao punk nego kao sevdalinka. A za Dunju je sevdah isto što i punk, pa možemo zaključiti da je muzika Dunjaluka, zapravo, sevdah sa stavom.
„Meni punk nije ona vrsta muzike koja je krenula sedamdesetih, nego mi je onaj stav koji je proizveo tu vrstu muzike. U tom trenutku je proizveo tu vrstu muzike. U nekom drugom trenutku taj isti stav je proizveo neku drukčiju muziku. Postoji hrpa nekih pjesama sa tim istim stavom, samo je drugo vrijeme proizvelo drukčiju muziku. Ima muzike koja je u muzičkom, žanrovskom smislu punk, ali po feelingu to uopće nije punk. Ne znam, nekad mi američki skate punk bude… Šta?! Je li to punk ili pop?“, pita se Dunja.
No pleh, no party… Stoga je odluka organizatora da Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje ostavi za sam kraj programa i te kako imala smisla. „Ovo ti je treći put da nas gledaš“, dobacio mi je Dimitrije Mita Simović pripremajući se za nastup. Bio je sasvim u pravu: Nišville, Kontakt i sada ESTAM. Svaki od ta tri koncerta bio je priča za sebe. No, ovoga puta u orkestru nije bilo „gočobije“ Miloša. Nisam pitao zbog čega, ali mi se čini da je razlog tome veličina bine u kragujevačkom SKC-u. Prosto, teško je na nju smestiti desetoro ljudi sa svom neophodnom opremom.
Bogdan Nikolić
No, mala i akustična sala SKC-a ima i svojih prednosti, jer takvu punoću zvuka još ni kod jednog benda nisam doživeo. Bukvalno se svaki instrument jasno i glasno čuo. Čuj, instrument… Svaki ton! Naročito su duvači došli do izražaja, a njima je sjajno upravljao šef orkestra Bogdan Nikolić. Pored toga što je svirao svoju trubu, Nikolić se našao i u dirigentskoj ulozi, a ostatak ansambla je pomno pratio svaki njegov pokret i signal.
„Meni i mom orkestru ovo mnogo znači, jer ovo je sasvim neobičan sastav. Nije klasično trubački, kako ga svi znaju, ali nije ni big bend. Ljudi imaju priliku da čuju nešto sasvim drugačije, neki novi muzički pravac. U početku je bilo malo problematično, nismo znali o čemu se radi, jer i sam bend Igralom je specifičan. Nismo imali takvu vrstu saradnje sa drugim bendovima. Ovo što oni rade je potpuno druga priča, mnogo je zahtevnije. No, vremenom smo se snašli, jer ja sa svojim orkestrom sviram mnogo različitih stilova muzike. Svakako, očekujemo puno od ovog zajedničkog projekta“, konstatuje Nikolić.
S obzirom da je u muzičkoj školi završio odsek za jazz i klasičnu muziku, Bogdan Nikolić je sa svojim orkestrom bio pravi izbor za Dimitrija Simovića, Mladena Marjanovića i Ivana Cvetkovića. Prosto je milina slušati sazvučje tolikog broja instrumenata, naročito na numerama „Premalim stvarima“, „Zlato“ i „Vražji sin“. Sa nestrpljenjem očekujemo nove pesme ovog velikog ansambla, jer i Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje su gladni istraživanja i možemo reći da već sada zauzimaju značajno mesto na world music sceni.
ESTAM Festival je definitivno ispunio (a bogme i prevazišao) sva moja očekivanja. Već poznate bendove (Dunjaluk i Igralom) ponovo sam čuo i video, ali u nešto drugačijem zvučnom okruženju. Nova iskustva u vidu sastava Yarákä i TRANSMIssION bila su više nego pozitivna i otvorila su mi neke nove dimenzije svetske muzike, ali i pojačala interesovanje za istu. Naredne godine očekuje nas jubilarno, deseto izdanje ESTAM Festivala, a već sada se šuška o nekim velikim imenima world music žanra. Neću vam otkrivati karte, ali vam najtoplije preporučujem da krajem avgusta 2027. godine budete u Kragujevcu. Ja hoću, sasvim sigurno.
