Preslušavanje: Jack White – Frozen Charlotte
Lagano ulazeći u šestu deceniju svog života, Džek Vajt nije nepoznat ni na ovim prostorima kao jedan iskusan, pre svega gitarist, muzičar, koji od 2012. godine sasvim pristojno gura sopstvenu solo karijeru. Od prvog albuma, do danas, naređao ih je ukupno sedam. Poslednji, o kome će biti reči, izašao je pre mesec dana pod nazivom Frozen Charlotte. No, da podsetim Džek ima razvojni put od dua The White Stripes početkom ovog stoleća, preko The Raconteurs do The Dead Weather
Svoj sedmi solo album Frozen Charlote sam je producirao, a na albumu su mu svesrdnu muzičku pomoć pružili basista Dominic Davis, bubnjar Patric Keeler, dok je za orguljama bio Bobby Emet. Navedena prateća ekipa već nekoliko godina unazad zajedno nastupaju, a ta uigranost i sigurnost same svirke lako je uočljiva i na ovom albumu. Zašto to kažem? Iz prostog razloga što sam album nije previše komplikovano odsviran, ali oseća se taj duh zajedništva i razumevanja.
Album otvara numera G.O.D. And The Broken Ribs. Klasična priča iz Edenskog vrta u savremenom izdanju. Tvrdog zvuka do bola, doboš odzvanja, tako da me podseća na Hendriksonove nastupe na prapočecima. U nešto manje od četiri minuta raskalašnog, ali sasvim dobro držećeg zvuka, na trenutke ima se utisak kao da Džek svojom solo gitarom gužva i lomi zvuk.
Derecho Domonico je sledeća. Na poleđini Tornada stiže, kratkim rifovima i preplitanjem zvukova solo gitare kao da niže spiralne stepenice. Orgulje na pojedinim mestima Parplovski zvuče, ali ne mogu se otrgnuti utisku da tu ima i Cepelinskog nadahnuća.
There s Nobody There je nešto što zaista i podseća na Planta i družinu, ali malo jednostavnije, da ne kažem pristupačnije. Stih kako sveta voda kaplje preko ruža, dok se pale beklje i šalju dimni signali, možda malo jednostavno zvuči, ali i te kako se može odnositi na savremene odnose, tj. problematiku u svetu mržnje i nerazumevanja, a sigurno nije pristalica aktuelnog američkog predsednika. Interesantan je središnji deo numere u kome preovlađuje razgovor solo gitare i orgulja.
Zatim sledi tema Raising the Grain. Govori o krvi koja se pretvara u vino, na momente zvuči agresivno i veoma ratoborno. Prepoznatljiv garažni zvuk koji sve vreme diše na gornjoj granici pucanja.
Youll Never Fix Me je slomljena ljubav u samom umu, takav je kakav je, iskrenog popravka kao ličnosti nema. Odličan zamah, klavijature nadograđuju žestok ritam, vokal isti prati na sasvim dovoljnoj udaljenosti da ne bude nametljiv i u prvom planu.
Nobody Knows. Postoje stvari koje se u samoj prirodi ne mogu objasniti, odnosno – niko ne zna odgovor na njih. Malo mistike u umereno brzom ritmu nije na odmet.
Dollar Bill je sedma, središnja pesma na albumu. Ako ne postoji dug, nema ni posedovanja. Prepliću se rifovi, no ipak je tema malo usporenija u nekim segmentima, kao da je tražen lagani predah između ozbiljnog zaleta u samu srž problematike i laganog pokušaja da se mirnim putem nađe zadovoljavajuće rešenje.
I Can t Believe What I m Hearing, umereno brzopotezna tema, koja u samo dva i po minuta reciklira istinu do laži i obrnuto.
Sledeća je Thick As Thives je kratka, rastrzna, više umerenog nego brzog ritma, ali i dalje slušljivo u domenu prezentovane muzike.
Deseta pesma na albumu je All Alone Again, biti mađioničar prepun trikova nije lako, no što god da se desi, uvek se ostane, na kraju priče, sasvim sam. Troipominutna egzibicija sa vanrednim solo nastupom samog Džeka na gitari, numera koja kao da isplivava iz drugog plana. Poenta – ako se traži igla u plastu sena, samo treba spaliti seno i igla će ostati na dnu. Nema prepreka koje su jače od pohlepe.
She s In A Frenzy. Sloboda, ljubomora, ludilo, sve ono što prati ljudsko biće, u dva i po minuta agresivnog roka, gotovo u pravom pank maniru, što Džeku nije ni malo strano.
Pretposlednja je Making Contact politički prebojena tema, snažan nastup u manje od dva i po minuta. Prisutna je doza agresije u vokalu, oseća se i ritmični naboj.
Album zatvara Neighbors Blues, urađena u laganijem ritmu, no ne i spora tema. Iz umereno blagog ritma, zacvili solo gitara, ponovo se vraćajući u umereniji stil svirke. Tekstualno može biti veoma dvosmislena, ujedno je i najduža na albumu, punih pet minuta opseda slušaoca. Zanimljiva, pogotovo na način na koji je odsvirana, bez žurbe, ali tinja neka prikrivena represija.
Omot albuma predstavlja skulpturu lutke koju je Džek Vajt napravio po narudžbini kao deo svoje izložbe u jednoj londonskoj galeriji. Lutka je mrtvačka glava na telu Zaleđene Šarlote, lutke od penija koja se smrzla, zasnovanoj na narodnoj baladi, a koja počiva na istinitoj tragediji i pesmi Sebe Smita “Leš koji ide na bal” iz 1840. godine:
Devojka Šarlota je krenula na zimsku zabavu ali nije htela da odene kaput, kako bi do izražaja došla njena nova prelepa haljina. Vozivši se na sankama, nije ni stigla na bal, preminula je u toku vožnje od hladnoće. Pesma je opomena o opasnostima ljudske taštine.
Ukupno uzevši na albumu su vokali uravnoteženi, povremeno zbrzani, ali kontrolisani u cilju vlastitog prikaza priče. Duboki solo gitare ima duele sa ritam sekcijom, a povremeno, nadahnuto, razgovara i sa klavijaturama. Jack gradi priču, brzog tempa, ne želi stati. Ritam ga drži, prži ga dok lebdi između čvrstog tla i nedefinisanog skoka ka urnebesnim visinama, on ne beži, šta više, doliva ulje na vatru.
Stiče se grubi utisak da kada god je malo prikočio, smanjio gas, da se osećao nekako izrabljeno i istrošeno. Kada bi ubrzao ritam, kao da je vetar zajahao. Moćan je samo kada gazi u šestoj brzini.
Jack svakako da nije rok alhemičar, ali urlike svoje gitare je iskristalisao na takav način da je nemoguće ne osetiti to dogorevanje njegovih tonova, iskrice koje očas opeku po prstima i nežni ugriz gitarskog rifa dok pluta iznad oblaka kao senka čarobnog štapića. Njegov umišljajni vandalizam, dok sanjari o dvoboju, ništa manje nije rečit i postojan!
Čvrsti ritam ni jednog trenutka ne pada u krizu, ne dozvoljava sebi da se fragmentalno ponavlja, malo vatrenog entuzijazma, malo ledenih zastoja, ali ritam sekcija vibrira dostojanstveno, nenametljivo, no svevremenski prisutno.
Ne znam da li je Jackov sretan broj 13, ali ukupno je toliko numera predstavio na albumu u 43 minuta njegovog trajanja. Ne, on ne leprša, on izjeda sirovom snagom, svoj lelek gitarskog sola ne prosipa uzalud, negde duboko u njemu tište rezovi životnog posrtanja, ali on, sem vokala, ne diže tišinu na prašinasti oblak, već svoje snove udahnjuje u rascvilivanje gitarskog rifa i doboša koji zveči onako nepredvidivo iz starinskog daha rokenrola.
Povremeno dozvoljava i bas gitari da se izdigne u brzom prelazu između dva gitarska rifa. Nema ni govora o bilo kakvom anarhonizmu koji bi vukao na šezdesete godine prošlog stoleća, već samo način prilaska sviranju gitare, bez dodavanja novotarija, beskrajnih nadsnimavanja i dorađivanja pesama. Jack pleni jednostavnošću, nestvarnim muzičkim avanturizmom i bliskim kontaktom sa slušaocem. Imate utisak kao da svira lokalni bend u podrumu, ali kad se malo bolje udubite u priče koje Jack niže sa svojom gitarom, razumećete njegovu želju da praši iskonski rokenrol na način koji, jeste više-manje čut, ali ima neku drugačiju pitkost i zanesenost. A baš je to ono za čime on žudi, da bude prepoznatljiv, da ne bude stran, da ima taj fluidni kontakt sa slušaocem, a da, sa druge strane, ostane svoj i unesen u živeće tkivo rokenrola.
Od strane muzičkih kritičara album Frozen Charlotte ocenjen je kao vrlo dobar album, a na zvaničnoj top listi Britanskih nezavisnih albuma, dospeo je i na prvu poziciju. Na Hrvatskoj listi međunarodnih albuma dogurao je do trećeg mesta. Ako volite čvršći zvuk, a voleli ste Hendriksa, Pejdža, prosto uživate u rok muzici, dopašće vam se album odličnog gitariste, pristojnih vokala i angažovanih tema. Preporuka.
