Preslušavanje: Borna Čop – Radio drama
Klasičan underground muzičar, lagano, staloženo, ali sigurno je izgrađivao svoj muzički rukopis. Veoma vešto balansira između ovosavremenog rokenrola sa nabojem nekadašnjih rokerskih nota sa ovih područja. Njegove priče su tople, na trenutak odišu nekom lakom gracioznošću sa smeškom natopljenih ljubavima, prema svima. Kao da je odrastao u osamdesetim godinama prošlog stoleća, a nije. U njegovim temama gori tiha ljubav, nežni rokerski šmek, no prisutna je i doza uskog lokalpatriotizma
Nepretenciozan, ali uporan. Ima dara da razvije priču takoreći ni iz čega. Nesporno je da u njemu tinja plamičak novotalasnog okruženja sa neumitnom željom da istakne delić sopstvenog ljutog nadahnuća u samotnom obračunu sa proteklim vremenom. Reč je o zagrebačkom gitaristi i pevaču Borni Čopu.
Ima tome možda i petnaestak godina kada sam Bornu gledao zajedno sa Jurom u Baru. Bila je to klasična tezga. Ali, zaista je bilo primetno da se mladi gitarista trudio da ostavi utisak, ali ne onaj nasilni način, videlo se da svira iz ljubavi, prosto da voli to što radi. Takav utisak ostavio je i na svom debi albumu “Radio drama“.
Sve numere na albumu su urađene u pitkom rokenrolu, otresito, na momente setno, no u istima se oseća taj urbani moment, svakodnevnica ispričana na način gradskog dečaka. Ima i jedna druga stvar, koja, onako iz prikrajka lebdi u skoro svim temama, a to je šarmantna doza intelektualizma, vibrirajući dremljivo, na momente i opušteno, nudeći učtivo prizore sna upakovane u mladalački polet. U otkrovljenju njegovog muzičkog rada nesporno je utkana zagrebačka škola rokenrola i novog talasa, ali ima i ukus šireg, regionalnog, a zašto ne reći i evropskog načina izražavanja kroz muziku.
Album otvara možda i najjsnažnija stvar na albumu “Sestro noći“, sa izrazitom solo deonicom na gitari. Šetajući po zvezdama, kao da i sam priželjkuje okončanje vlastitog lutanja. Agresivna, dinamična i veoma agilna numera koja puna četiri minuta drži slušaočevu pažnju.
Sledi “Znakovi ljubavi“, klasična ljubavna tema, umerenog ritma gde u središnjem delu iste dolazi do lepršavog sola, ne glomaznog, tek da pokaže da i u kratkom prebiranju solo doživljaja Borna sjajno funkcioniše.
“Svijetla Zagreba” su jedan pažljivi odabir sklada nežnosti i prikrivenog bola između dvoje mladih, te jednog velikog grada koji u sebi skrije sva ona tanana mesta gde se ljudi sreću, ali i razilaze. Više laganog, no umerenog ritma, bliži čvršćem popu, no rokenrolu, ali vredi zaplesati uz istu.
“Što ćemo sad s tim” je fina, nežno opuštajuća pesma, u kojoj je učestvovao i Vedran Božić, više no iskusni gitarista koji je sarađivao sa takvim bendovima kao što su Time, Parni Valjak i svakako i sa prvom damom yu rokenrola, Josipom Lisac. Postoji priča i da je, dok je bio u Nemačkoj, imao susret i sa Džimijem Hendriksom, sa kojim je u jednom klubu odsvirao sešn. Tema je pažljivo urađena, prosečnog ritma, no ima taj nekakav filing koji se ureže u uho slušaoca.
Peta na albumu je “Otisak parfema“, simpatičnog teksta, umerenog ritma, tipična ljubavna tema.
Sledeća na albumu je “Ljeto ljubavi“, prava letnja pesmica. Veoma je zanimljiv Jakše Krilatića Jordesa saksofon u središnjem delu teme.
Sledi kompozicija “Hodam otvorenih očiju“. Interesantan tekst, hodajući otvorenih očiju, ne videći ništa, ipak, sanja svoje snove. U nešto malo preko tri minute umerenog ritma, razvija pevljiv refren. Svršetak je urađen u pravom rokenrolu.
“Opet sam” je pesma u kojoj su pripomogli Hus i Pađen. Inače Hus je i autor ove teme.
“Maske su pale” je pretposlednja numera na albumu. Dobar tekst, lagana plovidba i odsečan vokal, grade jednu sasvim pristojnu ljubavnu stvar. Odličan solo nastup i prateći vokali.
Album okončava tema “Dok polako tonem u san“. Umerenog ritma, pravi je song koji stavlja tačku na Bornov debi album.
“Radio drama” je jedan veoma dobar, pristojan razvojni album, ne nosi hitove u sebi, pogotovo ne na prvo slušanje, no ima celovitost u sebi koja odiše savremenim kretanjima u rok muzici, ali ima i onaj duboki sentiš koji nas vraća decenijama unazad.
Jedan od najboljih debi albuma sa ovih prostora je svakako prvi album grupe Film. Takođe, Borna je radeći u pomenutom bendu, zajedno sa Jurom Stublićem, ispekao zanat. No, mislim da je odavno nadrastao Film, te da je apsolutno vreme da se posveti samom sebi, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što poseduje dar za muziku, odličan je gitarista, ima sasvim dovoljno iskustva da bespoštedno uleti u rokenrol plamen i pokaže šta sve zna i može.
A može mnogo toga, pogotovo ako shvati da je tu, rame uz rame, sa svojim negdašnjim idolima, sasvim ravnopravan, a Bogami… Neće odlučiti var tehnika, ali detalji su tu.
Pažljivo odabravši svoj put, Borna nije žurio nigde, njegova ekspanzija kao muzičara, tekstopisca, gitariste i vokalnog soliste, strpljivo je građena. On jeste godinama na pozornici rokenrola, no sad je svetlo upereno isključivo na njega i njegov opus. U nepunih trideset osam minuta muzike, tek ovlaš pokazuje da nije ispucao svo oružje koje poseduje, mada je nesporno da je on prvo gitarist, pa tek sve ostalo. No, ne sumnjam da će vremenom izrasti u jednog kapacitetnog kantautora koji će upravo pružiti rokenrol sladokuscima deo svog kolača. Autor gotovo svih deset numera na svom prvom albumu, lično mi je ostavio zadatak da pažljivo preslušam isti, i mada sam svestan da je od izdanja Radio Drame proteklo godinu dana, da su se neke numere i zavrtele na radio stanicama, sagledavajući celinu izdanja, mogu isti samo toplo preporučiti kao jedan od boljih albuma izdatih u poslednjih par godina.
