Nick Cave u Beogradu: Anatomija bola i rokenrola
7. avgust, Kalemegdan – Donji grad
Nije to bio ni projekat niti smisao postojanja koji je „Wild God“ za sebe odabrao. Ali, kada vam se skulptura života razbije u paramparčad, u desetine hiljada komadića, od kojih mnoge i dan-danas tražite, čini se da baš i nemate mnogo izbora. Ili da sve pometlate ili da od istog materijala strpljivo započnete gradnju nove keramičke figure.
Zbog čega su nam tako dragi „mučenici“ u rokenrolu? Odgovor nema toliko veze sa samim rokenrolom koliko sa ljudskom prirodom. Sa tuđom patnjom nam je lako da se identifikujemo, jer ona nam dođe kao uteha za sopstvenu. Lekovito je, a često i motivišuće, saznanje da u zlu nisi sam. Sa srećom je sasvim drugačije, jer nju teško da bismo (svaka čast izuzecima) oprostili i najdražima.
Kada sebi biramo heroje, retko se desi da to bude neki svetac ili potpuni čistunac. Skloni smo tome da se opredeljujemo za lošeg momka, negativca, mračnjaka, đavola… Ako su vam za potrebe opisa Nicholasa Edwarda Cavea ove reči preteške, možemo upotrebiti i sintagmu „Wild God“. U svakom slučaju, naše uzdanice moraju u sebi da nose barem malo „zlog semena“ (bad seeds).
„Đavo“ nosi Pradu, čak i na 40 stepeni Celzijusa. Polukrvni princ, Severus Snape svetske muzičke scene, došao je po sedmi (ili osmi, ne zamerite na slabosti sa statistikom) put u Srbiju i još jednom dokazao da je apsolutni „potion master“. Nick Cave i njegovi Bad Seedsi smućkali su koktel emocija za oko desetak hiljada posetilaca na Kalemegdanu tako da niko nije mogao da ostane ravnodušan, sve i da je to želeo.
„Profesor Snape“ je sjajnim dvoipočasovnim nastupom uspešno odbranio doktorsku disertaciju na temu „Kako vlastitu bol pretvoriti u rokenrol“. Nije to bio ni projekat niti smisao postojanja koji je Nick za sebe odabrao. Ali, kada vam se skulptura života razbije u paramparčad, u desetine hiljada komadića, od kojih mnoge i dan-danas tražite, čini se da baš i nemate mnogo izbora. Ili da sve pometlate ili da od istog materijala strpljivo započnete gradnju nove keramičke figure.
Hoćete li je graditi po sećanju na onu staru? Sećanja bole, naročito ona tragična kakva Cave nosi u svojoj duši, pa to baš i nije pametna ideja. Jedino što se čini umesnim jeste da tu figuru gradite po svom trenutnom osećaju, smeštajući deliće negdašnjeg ja u mozaik predstave o nekom novom životu. I sve to sa saznanjem da nova konstrukcija više nikada neće biti stabilna kao ona pređašnja, te da komadiće lepite smesom sačinjenom od sopstvene krvi, suza, znoja i napisanih stihova.
Jedan od tih delića stavljate na stranu, a potom ga ubacujete u svoju crnu, lakovanu cipelu ili u prepoznatljivu plavu čarapu. To parče, koje ćemo za ovu priliku nazvati „Henry“, biće onaj kamičak u cipeli koji vas konstantno žulja i ne da vam mira, ali vas i podseća na neke važne stvari. A zašto „Henry“? Prosto, to vlastito ime je zajednički imenitelj svih Nickovih ljubavi, nadanja, stradanja i agonija.
Baš kao i Bog, čini se da je i sam Đavo pokušao da okaje svekolike grehe ljudskog roda. I dok je Svevišnji to činio bez puštenog glasa, suza, pa čak i krvi, Đavolov krik i vapaj se nadaleko čuju privlačeći veliku pažnju onih u čije ime je poželeo da se žrtvuje. Prikazuje im se kao običan čovek i simbol ljudskih slabosti, tuge, kajanja i potrage za oproštajem. Zvuči poznato, zar ne?
Energična i eksplozivna „Get Ready For Love“ odabrana je za otvaranje koncerta. Znajući šta nam od Nicka sledi, dobro je imati takav „banger“ na samom početku. Tek naoko ljubavna, a u svojoj biti duhovna, pesma je u trenu zapalila Kalemegdan. Usledila je „From Her To Eternity“ kao najava da će te večeri, ipak, biti mnogo više suza nego osmeha. Već tada je Cave započeo hod po mukama i rukama (publike). Ipak je to industrija, treba ispoštovati i medije, s obzirom da su fotografisanje i snimanje bili ograničeni na prve dve pesme.
Potom se „u ime bola“ pojavio i „dugi crni voz“, izlazeći iz dugog i usamljenog „tunela ljubavi“. Oh, kako bi bilo divno da su ljubavni jadi najgora stvar koju u životu iskusimo. Empirijski svestan toga više nego bilo ko drugi, Cave je i tokom slaganja set liste za The Wild God Tour vodio računa o gradaciji, pa se nivo patnje iz pesme u pesmu sve više pojačavao. Sledeća stanica bila je upravo numera po kojoj i turneja nosi ime („Wild God“), koja donosi brojna sećanja, uključujući i ono na devojku Bee iz „Jubilee Street“.
„O Children“ nas je uvela u potpuni rolerkoster misli i emocija. Najveću ličnu tragediju (gubitak dvojice sinova) Nick pretvara u apel čovečanstvu da bude brižnije prema sopstvenoj deci. I taman kada sam pomislio da ne može dirljivije od toga, usledio je fantastičan omaž kralju rokenrola Elvisu Presleyu (i njegovom preminulom bratu) kroz dramatičnu numeru „Tupelo“. Bio je ovo još jedan „banger“ koji nas je uveo u set sporijih i depresivnijih pesama, ali i dokaz da se i Đavo klanja bogovima.
Uz „Carnage“ stiže povratak u detinjstvo, ovaj put Nickovo. Zapanjujuće je njegovo fotografsko pamćenje i sadržajnost deskripcije detalja kakvih se gro ljudi ne seća ni kroz maglu. A ako me je neka pesma te večeri oduvala, to je definitivno bila „Joy“ kao sublimacija Caveove patnje i mentalne evolucije do nivoa na kome prošlost više ne može tek tako da ga nokautira. Izgleda da prava „radost“ dolazi tek sa mogućnošću nadvladavanja i kontrole sopstvenih demona. A trenuci apsolutne tišine tokom izvođenja ove pesme govorili su više od svakog otpevanog stiha.
Priča o bolu, ali i natprirodnoj snazi (žena) nastavila se kroz numeru „Rings Of Saturn“. Ako zaista misle da su iskusili sve boli ovog sveta, muškarci definitivno treba da uđu u ženske cipele. A s obzirom da tolerancija na bol generiše i nivo životne energije, više nema razloga da uz muški pol stoji i prefiks „jači“. Pesmu „Bright Horses“ Nick je najavio rečima: „It is a sad song, but you are a sad-looking bunch of people“. U trenutku sam pomislio: „A koja ti pesma nije tužna, rođače?“.
PJ Harvey nije bila prisutna da sa Caveom otpeva vanvremenski klasik „Henry Lee“, ali ju je uspešno odmenila Janet Ramus Cookie, a Nick bi je svako malo darivao tamnim cvetovima. Iako po vokaciji soul pevačica, Cookie je na momente zvučala mračnije nego i sama PJ Harvey. Sigurno je u Caveovom životu bilo momenata kada je poželeo da umre, a imaginarni susret sa „električnom stolicom“ verno je opisao u pesmi „Mercy Seat“.
Teška artiljerija ostavljena je za kraj, a započeta je jednom od najintrospektivnijih Caveovih pesama „Papa Won’t Leave You, Henry“. Nick se za tu priliku oslobodio kravate, pa je sevnuo lančić sa priveskom „Susie“ (njegova supruga). Ponovo je zakoračio u publiku hodajući po rukama rabova Đavolovih, sa njima deleći sećanje na rođenje prvog sina Lukea (kome je pesma i posvećena), ali i patnju zbog preranih smrti Arthura i Jethra Lazenbyja.
Numeru „Red Right Hand“ Cave je iskoristio za predah od katarze, ali i za potpisivanje ploča i knjiga koje su mu doturili obožavaoci iz prvih redova fan pita. „You don’t like this record?! Get a different one“, dobacio je vlasnici vinila „Let Love In“ nakon što je stavio svoj paraf na omot. Iako je „king of sorrow“, Nick poseduje specifičan smisao za humor, sa velikom dozom sarkazma, što je blisko i našem poimanju ironije. Možda je baš to i bio razlog što mu je jedna obožavateljka poklonila buket cveća.
„The Weeping Song“ je definitivno pesma daleko ispred svog vremena. Kroz nju se reflektuje odnos između Nicka i njegovog oca Colina, ali je ova numera nesvesno odredila i buduće relacije Cavea sa svojim još nerođenim sinovima. Nick ju je otpevao uz gotovo neprestane jauke, što je dodatno pojačalo dramu ionako dramatičnog teksta. Ne brinite, u njemu je ostalo još dovoljno energije i duše za savršen završetak koncerta.
„Jubilee Street“ je pesma za suočavanje sa samim sobom i transformaciju iz čoveka sa margine u ljudsko biće dostojno života. Cave se i doslovno „transformisao“ tokom izvođenja ove pesme skinuvši sako i prsluk. Tako „preobražen“, pripremio je i sebe i nas na potpuni krešendo, odnosno za numeru „Hollywood“ kojom je okončan regularni deo programa. Prevod teksta na srpski jezik, koji se sve vreme vrteo na video bimu, pesmu je učinio još bolnijom i sablasnijom. Nakon pročitanih reči „dete ispušta koficu i kreće ka suncu“ knedla mi je dugo ostala zaglavljena u grlu.
Očekivano, Nick i Bad Seedsi su se vratili na binu i odsvirali još nekoliko pesama. Govoreći o potrebi bega iz moralno posrnulog sveta, „City Of Refuge“ je zvučala aktuelnije nego ikada, iako je napisana pre gotovo četiri decenije. Da koncert ne bude u potpunosti onomatopeja patnje, Cave je u bis uvrstio i „Wide Lovely Eyes“ posvećujući je svojoj supruzi Susie. Najveća Nickova rana definitivno je gubitak petnaestogodišnjeg sina Arthura, kojoj se vratio pesmom „Skeleton Tree“. Duboka i hladna jeza još jednom je prostrujala kroz tela svih prisutnih.
Svoj aktuelni silazak među ljude „Wild God“ je okončao sa stilom, optimizmom i porukom ljubavi. Sam za klavirom, otpevao je jednu od svojih najlepših pesama „Into My Arms“, praćen na momente jezovitom tišinom, a potom i horskim odgovorom publike. Na kraju je izustio „hvala“ na srpskom, a potom nas ostavio same, secirane kao žabe u kadici za disekciju. Čovek koji Boga doživljava kao ideju, a Đavola kao ljudsko biće. A sam je na pola puta od drugog ka prvome…
