Iluzije Slobode: mali festival velikih ljudi
U „velikim“ gradovima događaji se podrazumevaju, dok se u Bečeju i sličnim sredinama svaki koncert, predstava, promocija knjige, izložba, radionica ili performans, pogotovo ako su alternativne orijentacije, moraju izboriti za svoje mesto, pa makar to mesto, na kraju, bila i margina. Ovde je reč o margini koja nije dozvolila da bude istisnuta u potpuno nestajanje.
Leto se po festivalima poznaje, rekli bi neki od nas, to jest svi mi koji, sem za dobrom muzikom, tragamo za povezivanjem, za iskustvom, za otkrivanjem. Festivali su tu da uvek unesu neku promenu, da ustalasaju jednoličnost svakodnevice, da razmrdaju čula. Neki su tu i da edukuju, a neki samo da zabave i to okej. Za mene lično, festivali su, u većini slučajeva, postali frustracija, žurba, jurnjava, gužva, splet stimulanasa i gomila informacija na jednom mestu. Ne, nisam ni matora niti asocijalna, obožavam festivale i ko zna koliko njih me tek čeka, da ih posetim, doživim, da o njima pišem naširoko.
Radi se o nečemu drugom. Festivali su postali čist konformizam, još jedno od ogledala duboko iskompleksiranog, konzumentskog društva. Kada pričamo o festivalima, kada ih kvalifikujemo i kategorišemo, uvek se povede reč o nekakvim količinama. Koliko bendova, koliko bina, koliko (desetina) hiljada ljudi, koliko (miliona) novaca, koliko se popilo koječega, koliko se ugazilo kvadratnih metara neke (javne) površine i nadasve, koliko je, posle svega, ostalo đubreta.
Zanimljivo, prostori „slobode“ obično su ograđeni, strogo kontrolisani prostori, gde si sa ljudima koji su tu iz istog razloga kao i ti, ali se uvek nekako ispostavi da se na kraju samo utopiš u nepreglednu količinu mase koja te, uglavnom, nervira. Ta „sloboda“ meri se platežnom moći i nivoom izdržljivosti dok te u sabijenom prostoru ne lupi anksiozni napad, dok se ne umoriš i potpuno isprazniš mentalno i finansijski.
U našoj sredini festivali su jedno od najnasmejanijih lica centralizacije. Ali, taj osmeh je veoma fejk, jer, naravno, festivali su tu da se proda priča o mogućnosti drugačijeg sveta, dok se sa druge strane ograde, u krugu od najmanje 100 kilometara, i dalje ne dešava ama baš ništa. I tu ogradu najčešće čuva policija. Mogla bih o tome još, ali sam za ovu priliku odlučila da pišem o festivalu koji sve to nije, koji se svemu tome opire, koji odbija da bude instrumentalizovani projekat kapitalnih interesa. Nema kopipejstovan lajnap, nema veliki marketing ni timove, ne posluje sa agencijama, kancelarijama za ovo i ministarstvima za ono.
Iluzije Slobode su festival čije ime govori mnogo više od svega što bismo o njemu mogli ispričati. Mogli bismo ga nazvati „malim“ festivalom. Međutim, treba ga, pre svake opipljive, brojčane merljivosti, navoditi kao primer kako kultura može izgledati kada nije organizovana po logici tržišta. Mogli bismo i Bečej nazvati „malom“ sredinom, Novi Bečej takođe, ali upravo na takvim mestima vidi se koliko kultura zavisi od pojedinaca.
U „velikim“ gradovima događaji se podrazumevaju, dok se ovde svaki koncert, predstava, promocija knjige, izložba, radionica ili performans, pogotovo ako su alternativne orijentacije, moraju izboriti za svoje mesto, pa makar to mesto, na kraju, bila i margina. Ovde je reč o margini koja nije dozvolila da bude istisnuta u potpuno nestajanje. I to treba da imamo na umu kada pričamo o Iluzijama Slobode, festivalu koji se, sa određenim prekidima, održava već 17 godina na našoj regionalnoj DIY sceni.
Da, Iluzije nemaju svoje zaposlene koji se kreativnim radom bave za platu, ali imaju nešto mnogo dragocenije od toga – komjuniti, odnosno po naški rečeno – zajednicu. Srce te zajednice, sem Sime i Bojana (koji sve to organizuju), jeste bend Fiskalni račun, koji sebe naziva „najgorim pank bendom na ovim prostorima“ i sopstveni manifest izražava stihom: „To smo mi, luzeri u predstavi u kojoj glumiš i ti“. Stih koji često ponavljam u sebi, jer se baš „mečuje“ sa našim unutrašnjim svetom, nas alternativaca koji smo oduvek bili gerilci. Taj „najgori“ bend je na poslednjem izdanju Iluzija proslavio 18 godina postojanja. Neki „bolji“ bendovi nisu izdržali ni upola toliko. Neki „bolji“ bendovi se ne mogu pohvaliti time da u svom gradu imaju kafić čiji je vlasnik kompletan enterijer ukrasio njihovim suvenirima, fotkama, vizualima…
Postoji čitava, ne tako malena istorija panka i uopšte, aktivnog andergraund delanja na prostoru Bečeja i Novog Bečeja. To su oni starinski, gospodski gradovi koji su, na sreću, izmakli pijavicama iz centara moći, pa i dalje uspevaju da sačuvaju svoj autentični vajb. I svoj autentični pank. Aleksandar Saka Blažin, frontmen Fiskalaca, napisao je knjigu „Pank, malena reč, naš ceo svet“. Moto koji otvara knjigu glasi ovako: „Ovo je priča o našim snovima. Priča u kojoj idoli postaju prijatelji, antiheroji dobijaju glavnu ulogu, a sporedna uloga je najbitnija uloga. Ovo je priča o nama“.
Ne tako malen sadržaj knjige upoznaje nas sa dvadesetogišnjim kontinuitetom alternativnog delovanja Bečeja i Novog Bečeja. Ono što ih je postavilo na mapu regionalne DIY pank scene jesu čvrste konekcije sa sredinama iz okruženja, konstantna akcija, protok ljudi i ideja. Bilo koja sredina može biti zaista mala ako nikada ne iskoračiš iz nje. I možda Fiskalci ne bi bi bili baš tako „najgori“ da su se, umesto tolikog zalaganja za scenu, bavili samo svojom muzikom. Ali, u panku to nikada nije išlo tako.
Iz istog razloga i lajnap Iluzija uvek pruža mnogo više od liste imena, jer kriterijum njihove selekcije nema veze sa veličinom i veličanstvenošću njihove pojave. Doduše, i te kako ima velikih, ali ih boli uvo da to dokazuju celom svetu, jer „biti pop u svom selu“ mnogo je veća odgovornost nego što se isprva čini. Nije se na repertoaru ove godine slučajno našao Casillas. Njihov uticaj i doprinos novosadskom andergraundu je nemerljiv. Svako ko se naziva alternativcem, mora znati za Brutal studio i Idiotski internat.
Nije se slučajno ove godine na festivalu našao ni bend Smrt Razuma. Jedan od meni najomiljenijih, najprotestnijih HC bendova iz regiona. Krunoslav Kajfeš, vokalista, u Novom Sadu, u CK13, radi jednodnevni festival Otpor podzemlja. Otvoreni prelom su legende pank scene, poreklom iz Sente. Ovaj grad, koji je blizu Bečeja, takođe ima vrlo zanimljivu pank istoriju i treba je posebno istražiti. Frontmen Otvorenog preloma Mićo Krnjac zna sve o tome.
Ove godine su Sima (Siniša Tomić) i Bojan (Bačkalić) festival učinili baš međunarodnim, pa smo slušali bendove iz Velike Britanije, Nemačke i Slovenije. Imali smo i ovdašnje Ruse, bend Jesss, kao matine nastup. Britanci su poveli ekipu sa sobom i čini mi se da su se baš dobro zabavljali na salašu kod Šulca. Nemci su svirali pank sa saksofonom, a nije ska. Lelee iz Slovenije su na Iluzijama odsvirali pravi spektakl. Bili su super Statico, 5 minuta slave, Poručnik Delikates i Zubi. Ma, ceo lajnap je bio sav od naj panka, do, kako to Milan Čekrdžin Cef kaže, naj pank ne-panka trenutno kod nas.
Festival organizuju ljudi kojima kultura nije dnevni posao, već opredeljenje da ulaganjem sopstvenih resursa (iz sopstvenog džepa) pokrenu stvari na tom polju. I to urade vraški dobro. Prvi put sam na ovu manifestaciju otišla 2019. godine i vidim je kao festival koji je puno naučio i konstantno napredovao, a čiji se entuzijazam i kvalitet nije uvećavao zbog toga što je vremenom postao profitabilan. Naprotiv, godinama je u svoje redove privlačio još ljudi spremnih da ulože svoje resurse.
Već četiri godine festival se odvija na Šulcovom salašu i ambijent je magičan. Domaća radinost, zdrava hrana, priroda, deca koja slobodno trčkaraju. Jedna točilica, jedan štand sa hranom, udoban kamp, drvene klupe u chill zoni od voćnjaka, hladovina i zrelo, sveže voće na drveću oko tebe. „Ovo je kao da sam došla na neki retreat“, kaže drugarica koja je Iluzije posetila po mojoj preporuci, iako joj hard core / pank nije primarno opredeljenje.
I zaista, nema tog osećaja da si u ograđenoj potrošačkoj zoni, možeš da razgovaraš, bendovi nisu udaljeni od publike. Ne moraš da se probijaš kroz masu, da juriš između bina i razmišljaš šta propuštaš, jer ovaj festival ne konzumiraš, već gustiraš sa zadovoljstvom, na miru. Vidiš tu stvarnu borbu za scenu u „mom dvorištu“, a da nigde nije upotrebljena reč lokalpatriotizam. Pozvan si na program za decu, a da ti sintagma „porodične vrednosti“ nigde ne bode oči.
Uvek ću verovati u to da se društvo menja posredstvom takvih, naizgled mikro stvari. Kroz svakodnevne podvige, upornost i doslednost prkosi se stvarnosti. Opet, zavisi koja je tvoja, a koja je moja stvarnost. Nije svako spreman da ulaže u odnose, da nesebično deli sopstvene resurse, da gradi i stvara za benefite okruženja u kome živi. I to je ok. Ali, bolji svet stvaraju, ipak, ovi drugi. Potrebne su nam stvari oko kojih se okuplja zajednica, kakvo god ona značenje imala, jer ta reč je rabljena do potpune obesmišljenosti. Zajednica se ne stvara instant, preko noći, to je pitanje upornosti, kontinuiteta i doslednosti, a i sposobnosti da se povežemo i da se međusobno prihvatimo, ali suštinski, bez osećaja kako smo se nečemu priklonili iz kompromisa i u interesu golog opstanka.
Iluzije Slobode svake godine otvaraju sezonu DIY festivala, a za koji dan treba da se desi SAWA Fest u Županji. Na tom festivalu će nastupiti Milovan, bend čiji je gitarista gorepomenuti Bojan Bačkalić. Somborci u avgustu rade Feelgood festival, dok druga tamošnja ekipa radi Pank salaš. U septembru će u Novom Sadu biti Ljubav i bes. Volela bih da čujem da živi i Ekoslavija (Subotica) u bilo kom obliku. Nadam se da ćemo ponovo imati Mount of Artan (Rtanj), baš kao i Lazarus u Lazarevu kod Zrenjanina. Neki od pomenutih festivala, bolje reći organizacija, održavaju se isključivo iz sopstvenih sredstava, a ima i onih koji od projekata dobiju po neku crkavicu, ali je suština da i bez pomoći treba da opstaju. Svi ti ljudi imaju hrabrosti da ne idu utabanim stazama, svake godine iznova krče put, bez ikakve garancije da će im se išta isplatiti. To nije rad po svaku cenu, već uprkos svemu.
Zašto su bitni ovakvi „mali“ festivali? Da se vratim na početak, ne da bi bili protivteža onim velikim, nije poenta u tome. Poenta je u nečemu, za mene, duboko ličnom. Da nema ovakvih ekipa, da nema ovakvog entuzijazma, od bavljenja muzičkom scenom bih odavno odustala. Već sam u više navrata pisala o tome da iskreno mislim kako je čitava ta industrija, na globalnom nivou, duboko bolesna. Otuđenje se produbljuje, to više nije jaz, već bezdan. Iluzije Slobode nisu beg od stvarnosti, iako glasno govorimo protiv nje. Mi znamo kako izgleda kada se živi i stvara ona drugačija.
Nije mi bio cilj da vam kažem kako morate sledeće godine doći u Bečej. Ionako je to festival kome preko 300 ljudi postane previše, gde jedan Atheist Rap napravi gužvu koja nadraste kapacitet prostora. Cilj mi je bio da objasnim kako u mnogim našim (rodnim) gradovima i selima može nešto ovako postojati i opstajati. Nije da nema kulture, samo nas, umesto motivacije i akcije, preplavljuje kuknjava za njom.
