Preslušavanje: Deep Purple – Splat!
Kada neki bend traje punih 58 godina, s pravom može reći da ne samo da su svedoci muzičkih zbivanja u savremenoj, poluvekovnoj estradnoj vrteški rokenrola, nego da su istu dobrim delom kreirali, usmeravali, a možda i ispravljali. Naravno da se to ne može odjedanput, ne preko noći i na brzaka, ali su bili istrajni i postojani. Jesu se menjale postave, bilo je tu i tamo više pokušaja, da ne kažemo lutanja, ali onaj gen sa njihovog prvog albuma još uvek je aktuealan i na ovom, novom, dvadesetčetvrtom, studijskom albumu
On je težak onoliko koliko mu je ružičasti sastav dozvolio, kreativnost nije manjkala ni na tren, te se lagano da osetiti taj poslednjedecenijski put kojim bend gazi, sa svim onim problemima sa kojima se suočava. Da, godine nisu puki aritmetički zbir, no ipak se oseti povremeno i taj lagani dašak vremešnosti na glavnim akaterima projekta “Splat!“. Rutinski uigrano, umetnički iskazano kroz talenat koji ne manjka, 3. jula objavili su novi album. Sa novim gitaristom nastavili su baš tamo gde su stali.
Sam album ima ukupno trinaest numera, u ukupnom trajanju pedeset minuta. Album otvara “Arrogant Boy“, singl koji je prvi najavio album sredinom maja meseca ove godine i koji je naišao na sasvim pristojan prijem kod šireg auditorijuma. Dinamična tema urađena u vestern stilu.
Sledeća sa albuma je “Diablo“, u laganom rifu otvorena, a zatim kao da pluta na talasima nekog mirnog jezerceta. Klavijature i gitara su sjajno uklopljene, a Gilanov raspevani vokal dolazi do punog izražaja u refrenu. Razigrana klavijatura i simpatičan solo na gitari daju poseban odušak. Inače, ovo je bio drugi singl, kao uvertira za album, objavljen početkom juna.
Treća pesma na albumu je “The Rider“, urađena u prepoznatljivom parplovskom stilu, umerenog intenziteta sa povremenim raskošnim izlivima klavijatura koje poklapa bropotezni solo na gitari u središnjem delu.
“The Lunatic” je sledeć song, koji govori o prolaznosti svega i svačega, zbori o samopouzdanju i tihoj mističnosti kojom ovlada lice sa sopstvenim umom, kako se navodi u samom tekstu pesme. Lepršava numera sa prikrivenim agresivnim nastupom. Sjajan klavirski solo, kao u najboljim danima benda. Kroz tekst promiču razne vrste ludila, uglavnom neprepoznatljivih na prvi pogled.
Sledi “The Only Horse in Town“, kao da se vraćamo vremenski u nedogled, ostaci jednog življenja su očiti, tako da taj ostavljeni koščati konj biva jedini u gradu, kao da sve tiho, ali spremno prolazi. Umerenog ritma, kao da nudi nekakvo olakšanje za slušaoca.
“Sacred Land” kao da je urađena u ranim sedamdesetim godinama, priča o sirovim i ogorčenim neprijateljima koji su se uzalud borili, da im je nestao sjaj iz očiju, a da sveti kamen na svetoj zemlji i daje stoji, odnosno sve ide, sve se menja, da bi na kraju ostalo skoro isto.
The “Beating of Wings” je raspevana tema, nežnog ritma, a prati je novi dan, svetlost i nebeski glas ličnog čuvara, odnosno anđela. U središnjem delu je veoma istančan gitarski solo koji u završnom delu kao da se stapa sa oblacima. Biti večiti putnik koji ide za svetlošću nikada nije bilo lako.
“Guilt Trippin” je simpatična brza petominutna balada, nošena ispovešću čoveka koji je mnogo toga prošao, ali se pita da li je i stigao tamo kuda je naumio, no i dalje sluša grmljavinu, oseća glad i rat. Predivan klavirski solo i razgovor sa gitarom, bude odavno zakopane stvari u prošlosti, odnosno iskazuju suočenje sa samim sobom.
Zatim nastupa “Scriblin Gibrish” urađena u klasičnom maniru benda, sa puno prelaza, mnogo ritma, zbori o jakosti soficiranog čoveka sa naglaskom na pesnici.
Naredna “Jessica s Bra“, neobičan tekst koji daje jednu malu storiju gde pobeći i sakriti se od svakodnevnice. Klavir i vokal uznose pesmu sa već standardno uhodanim srednjim ritmom.
“Third Call” je eksplozivna numera, toliki sastanci i isto toliki rastanci sveli su ljubav na čekanje. U postrefrenskom delu ide sjajan gitarski solo propraćen parplovskim šmekom orgulja. Ma koliko bežali od zaljubljenosti, ona je uvek blizu i sposobna na raznorazna iznenađenja, čak i kada se javimo na nepoznati, treći telefonski poziv.
Sledi tema “My New Film“, kroz polunapisani scenario, nudeći nastavak filma pre nego što je on i snimljen, je samo još jedna skladna prevara, bez konvencija, samo zabava i zabava. Sasvim solidna i simpatična pričica.
Album zatvara naslovn, energični song “Splat!“. Ritam kao da putuje kroz vetar, oseća se brzina i nadahnuće. Metafizički, hiroviti i duhovni, no ne vidi se budućnost, samo plaćanje ležerne ulaznice za pakao. U četiri minuta – sve je rečeno. Ide se u rikverc, polako, ali sigurno. Zato nam i ne treba platan opisan u poslednjem stihu.
Ian Gillan, Ian Paice, Roger Glover, Don Airey i, novi gitarista, Simon McBride, još jednom su dokazali da želja, znanje i velika ljubav prema muzici, kada ne manjkaju, uvek mogu izroditi nešto što može zadržati srdžbu u nama, doneti drugačiji pogled na trenutna zbivanja, ma kako ona utihnuto i nesrećno izgledala, a sve je to uklopio Bob Ezrin njihov producent i saradnik na poslednjih šest studijskih albuma. Ma kako svet izgledao apokaliptično, ako se sve menja, transformiše, i mi i planeta moramo biti spremni na novu metarmofozu izvan fizičkog postojanja.
Više nego solidan album koji će se dopasti ljubiteljima Parplovske muzike, skladno i nadahnuto urađen kao u najboljim godinama benda. Vredi ga poslušati.
Kako nas je Duran Duran u Skoplju vratio u zlatne osamdesete
