Kako nas je Duran Duran u Skoplju vratio u zlatne osamdesete
„Divlji dečaci“ u gradu na Vardaru
Postoje koncerti na koje odlazite da biste čuli trenutne hitove sa radija, ili se radi o bendu koji vam se baš nedavno svideo, a postoje i oni koji su zapravo karte za vremensku mašinu. Kada je objavljeno da britanske ikone novog talasa, Duran Duran, stižu u Skoplje, dvuomljenja nije bilo – koferi su se sami pakovali. Put u makedonsku prestonicu nije bio samo geografsko putovanje od nekoliko stotina kilometara; bio je to beg u jedno bezbrižnije vreme, u zlatne osamdesete, zapisane na izlizanim kasetama i posterima iz tinejdžerskih soba. Doduše, ima i nas koji čuvamo vinile iz tog vremena, nije greh pohvaliti se…
Najrealnije gledano, Duran Duran će zauvek nositi etiketu superzvezda osamdesetih godina prošlog veka kao i Nik Kershaw, A-Ha, Kim Wilde ili Soft Cell i pored odličnih albuma koje su izdavali poslednjih par decenija. Nisu uspeli da taj mali prišivak odstrane poput Billy Idola, Depeche Mode ili čak The Cult, ali to zaista ni u jednom momentu nije zasmetalo, čak naprotiv.
Imao sam utisak da mojim saputnicima i meni baš treba jedno vraćanje u ta neka, za nas lično, bezbrižna vremena. Ispostavilo se da je gotovo identičan osećaj bio kod čitave publike koja je te večeri napunila halu Boris Trajkovski do poslednjeg mesta.
Putovanje kao uvod u nostalgiju
Sve prave avanture počinju na drumu. Dok se autoput nizao pred nama, iz zvučnika u automobilu smenjivali su se prepoznatljivi basovi Džona Tejlora i sintisajzerski pasaži Nika Roudsa. Između pesama „Rio“ i „Girls on Film“, razgovori u kolima prirodno su skrenuli ka prošlosti.
Pamtili smo prve video-spotove na MTV-ju, frizure koje smo pokušavali da iskopiramo i onu posebnu vrstu tinejdžerskog bunta koju je ovaj bend donosio – spoj glamura, art-popa i čiste energije. Sa svakim pređenim kilometrom, godine su se topile. Na makedonsku granicu nismo stigli kao odrasli ljudi sa ozbiljnim poslovima i obavezama, već kao ekipa klinaca koja ide na koncert svog života.
Skoplje u ritmu novog talasa
Skoplje nas je dočekalo onako kako samo ono ume – toplo, gostoljubivo i melanholično. Grad na Vardaru, sa svojom mešavinom drevnog i modernog, bio je savršena scenografija za ono što nas čeka.
Nekoliko sati pre koncerta, grad je disao u ritmu benda. Na Staroj čaršiji, uz miris tradicionalnog tavčeta na gravčetu i hladno skopsko pivo, za okolnim stolovima smenjivali su se jezici iz celog regiona. Svi smo prepoznavali „svoje“ po crnim majicama sa prepoznatljivim logom benda, ali i po onom specifičnom sjaju u očima. Bilo je tu ljudi koji su Duran Duran slušali kao osnovci ili u svojim dvadesetim, ali i njihove dece koja su odrasla uz tu istu muziku. Spoj generacija koji svedoči o samo jednoj stvari: neke pesme jednostavno nemaju rok trajanja.
Više od očekivanog
Nakon opsežnog istraživanja Skoplja dan pre, ali i na dan koncerta, došlo je vreme da se i mi pojavimo pred halom Boris Trajkovski. Redovi ljudi na kojima si zbog iskrenog osmeha, i donekle i stajlinga, mogao da zaključiš gde idu i da ih nisi video pred halom. Fenomenalna atmosfera prijateljstva i zajedništva koja se najbolje i najlakše, čini mi se, oslikava baš kada su u pitanju ovakvi posebni događaji. Spoj ljudi u svojim srednjim godinama i vrlo mlade publike, željne da po prvi put vide zvezde o kojima su slušali, je bilo sjajno za videti.
Imali smo tu privilegiju da budemo u Fan Pitu, neki četvrti red, recimo. Dakle, svaki detalj nam je bio vidljiv što je davalo novu dimenziju u sagledavanju čitave svirke a o potpunom uživanju da i ne govorim.
Zvanična predgrupa (opening act) na koncertu grupe Duran Duran u Skoplju bila je mlada makedonska kantautorka Dina Jašari sa svojim bendom. Ona je izabrana kao jedno od najautentičnijih imena nove makedonske muzičke scene da otvori ovaj spektakl u Areni „Boris Trajkovski”. Ubeđenja sam da na ovo ime itekako treba obratiti pažnju u nadolazećim godinama.
Dok je gospođica Dina izvodila svoj performans, hala se polako punila i konačno se napunila do poslednjeg raspoloživog mesta, po mom utisku.
I napokon, oko 22h, bend kojem su singlovi redovno završavali u top 5 na britanskim i američkim top listama je krenuo sa svojom svirkom. Fantastičan, inteligento kreiran intro sa pasažima iz jednog od njihovih poslednjih singlova “Free to Love” mađioničarski se transformisala u “Is There Something I Should Know?”, pesmicu koja je prva izbila na mesto broj 1 britanske top liste, 1983. godine.
Utisak u prvih 30 sekundi je bio vrlo jasan, fenomenalno usviran bend, sa vrhunskim pratećim vokalima i neverovatno kreiranim ozvučenjem, kristalno jasan zvuk za zaista pravo uživanje. Odmah nakon nje je usledila „The Wild Boys” kao najava onoga što nam tek sledi u nastavku. Energija čitavog benda, savršena svirka i vuzuelni efekti su zaista bili više od očekivanog.
Kad posle takvog hita odmah usledi James Bond i nezaboravna “A View to a Kill” bude jasno da je rešetanje tek započelo. I odmah je potvrđeno gitarskim rokanjem doteranom “Hungry Like the Wolf”. Utisak je bio da se nalazimo na žestokom rok koncertu na kome apsolutno svi skaču. Kao u neka daleko bolja vremena.
Redosled više i nije bio važan ali naravno da su bile “Notorious”, ” The Reflex”, “New Moon on Monday”, “Planet Earth” ili “(Reach Up for the) Sunrise”, žurka bez prestanka.
Jedan od lepših uvoda koji govori o miru, razumevanju, zajedništvu i toleranciji, vrlo prigodno multietničkoj sredini kao što je Skoplje, pa i o onome što se danas dešava širom sveta prethodio je vanvremenskoj “Ordinary World” i, odmah iza nje, “Come Undone”. Gotovo je suvišno reći da je čitavo vreme ove dve pesme pratilo horsko pevanje kompletne publike, bez izuzetka.
Oficijelni deo završio se hitčinom “Girls on film” i vrlo zanimljivom obradom “Psycho Killer” od Talking Heads.
Nakon kraće pauze usledio je BIS čisto da se stavi tačka na slovo I i to sa ”Save a Prayer” i “Rio”. A kud ćeš bolje?
Ocena? Hmmm…
Kada su se nakon bisa i završnih taktova legendarne pesme „Rio” upalila svetla, a muzičari konačno napustili binu, bilo je jasno – Skoplje nije prisustvovalo samo koncertu, već slavljenju pop-rok kulture. Duran Duran su nakon više od četiri decenije karijere potvrdili status neumoljivih profesionalaca koji i dalje sviraju sa žarom klinaca iz Birmingema. Ostaje samo žal što su Simon le Bon, John Taylor, Roger Taylor i Nick Rhodes nastupali bez originalnog gitariste Andy Taylora jer bi u tom slučaju ocena bila 10+.
Arsenal FEST 2026 (drugi dan): Sisters and brothers, you are beautiful!
