Joss Stone prvi put u Beogradu – a za publiku cveće!
Ložionica, Beograd, 22. jul 2026.
Od kada se još 2003. pojavila na sceni kao šesnaestogodišnjakinja, Joss Stone se izdvajala pre svega svojim izuzetno zrelom bojom glasa i tehnikom pevanja koje više pristaju nekome ko iza sebe ima bar koju deceniju karijere
Međutim, nakon inicijalnih uspeha sa obradama poput Fell in Love With a Boy sa debitantskog albuma “The Soul Sessions” (2003), kao i autorskih pesama You Had Me i Right To Be Wrong sa narednog “Mind Body & Soul” (2004), činilo mi se da je nekako ostala u pozadini, u poređenju sa tada veoma aktuelnom Amy Winehouse, ili već ustoličenim zvezdama poput Britney Spears ili Christine Aguilere.
Iako nakon tog perioda nisam pažljivo pratila njenu karijeru, obradovala sam se kada sam 2016. godine videla da je nastupala na Nišville-u, jer je to, barem po mom mišljenju, značilo dve stvari: uspela je da pronađe svoje mesto na muzičkoj sceni, i dovoljno je uspešna i popularna da ima svoju publiku i kod nas.
Zato sam deset godina kasnije, njen prvi nastup u Beogradu, 22. jula ove godine morala da ispratim, sa željom da čujem i vidim u kom pravcu se Joss Stone razvila kao muzičarka, u nadi da će me oduševiti. Ukratko – jeste.
Prvi pozitivan utisak većine prisutnih bilo je to što je koncert počeo apsolutno na vreme, bez onog uobičajenog čekanja da zvezda večeri dođe na binu. Baš tako je i krenulo – bez velike pompe, kao da publika i nije mnogobrojna (a bila je!), kao da u pitanju nije nastup pevačice koja iza sebe ima čak devet studijskih albuma, brojne nagrade i koncerte širom sveta, i kao da se svirka održava u nekom omanjem džez klubu.
Međutim, Joss Stone ubrzo opravdava brojnost ljudi u publici; nastup započinje medley-jem u okviru kog smo imali prilike da čujemo pesme kao što su You Had Me, Tell Me ‘Bout It, i You’ve Got the Love, što je zaista sjajan način da se publika ristovremeno razmrda i podseti na neke od hitova.
“Shall we have a party?” pita zatim Joss, i dok publika oduševljeno odgovara “Yeaaaahhhh!” počinje još jedan hit – Super Duper Love (Are You Diggin’ On Me?) tokom kog se zaista koncert pretvara u veliku žurku. S jedne strane razigrana publika koja peva u glas, sa druge fantastičan bend i prateći vokali, i na kraju sama Joss koja sasvim nenametljivo i sa lakoćom izvodi i komplikovane deonice. Ovu pesmu je posebno obeležio i trenutak kada je sa bine sišla u fan pit i “uposlila” i publiku pitanjem “Are you ready to be backup singers?”.
I posle hita – hit. Nastup se nastavlja pesmama Fell in Love with a Boy i Jet Lag, tokom kojih posebno dolazi do izražaja umešnost improvizacije ovih sjajnih muzičara. Improvizacija nije redovna pojava na koncertima velikih izvođača, ali u ovom slučaju je sasvim očekivana, i to ne samo zbog žanra kom Joss Stone pripada, već i zbog činjenice da se ona takođe trudi da joj set lista na svakom koncertu bude drugačija, čime publici svaki put pruža jedinstven doživljaj.
Ono što je posebno doprinelo atmosferi bila je otvorena i opuštena komunikacija koju je Joss Stone konstantno održavala sa publikom. I zaista, na trenutke je izgledalo kao da se svi sa njom poznajemo i da razgovaramo na različite teme – ljubav, odnosi, sloboda… Ili kako je ona to sama rekla: “Every gig is like a therapy session”. Tako smo mogli da čujemo i o njenim počecima, o tome kako gleda na obrade tuđih pesama danas, ali i o njenom odnosu prema pojedinim pesmama koje je sama pisala.
Vrhunac glavnog dela koncerta je svakako bila pesma Mr Wankerman, kada je publiku pitala za domaći izraz bi mogao da odgovara prevodu engleske reči wanker, pa smo tako dobili jednu novu verziju – Mr Đubreman. Iako se može diskutovati da li je taj prevod idealan, svakako je bilo zabavno slušati je dok uspeva da nimalo laku reč đubre ubaci u tekst svoje poznate pesme.
Nakon još jednog odlično osmišljenog medley-a kojim su zaokružili glavni deo koncerta, bend se vraća na bis koji nam je doneo čak dva velika hita: Right to be Wrong i Some Kind Of Wonderful, uz vredne prateće vokale iz publike. Izgleda da je i Joss bila zadovoljna, s obzirom da je koncert završen jednim neobičnim prizorom – deljenjem suncokreta publici.
Baš tako nekako i doživljavam njenu muziku – kao proleće, cveće, leptire i sunce, čak i kada peva o komplikovanim odnosima i temama. Zato nakon ovog odličnog koncerta ostaje pitanje – kakva bi tek atmosfera bila da je koncert održan na otvorenom, kako je prvobitno i bilo planirano? Nadam se da ćemo to nekom narednom prilikom i saznati.
