Otvaranje Leta u MuzeYU: Dan mladosti u duhu „jugofuturizma“
Muzej Jugoslavije (25.05.2026.)
Tri benda, tri laureata Nagrade Milan Mladenović iz tri različite države (Srbija, Makedonija i Hrvatska), a koji dolaze iz tri različita žanra… Sve je ukazivalo na kompleksnost i raskoš Milanove muzike, ali i kulturnog, tradicijskog i istorijskog nasleđa na prostoru Balkana, pa su prisutni mogli da se podsete kakvo neprocenljivo bogatstvo svi mi zajedno imamo.
Na prvi pogled baš i nema mnogo veze između Dana mladosti i Milana Mladenovića, zar ne? No, ako uzmemo u obzir da je legendarni umetnik rođen u Zagrebu, detinjstvo proveo u Sarajevu, a ostatak života u Beogradu, lako je uočiti tu njegovu internacionalnu (da ne kažemo jugoslovensku) crtu. Uostalom, i sam Mladenović je za sebe znao da kaže: „Ja sam građanin sveta, ja se osećam velikim“ („Metak“ / Angel’s Breath). Uz to, pevao je o Americi, Sarajevu, ali i o Jadranskom moru, što potvrđuje da je mentalno bio prisutan na svim geografskim širinama.
Kao legitimni čuvar Milanovog nasleđa, Zadužbina Milana Mladenovića je u saradnji sa Muzejem Jugoslavije obeležila ovogodišnji Dan mladosti na sebi svojstven način. Ne, nije bilo nikakvog „sleta“ (iako je Stadion JNA na svega 500 metara od Muzeja), ali je kulturno-umetnički program bio dostojan kako frontmena Ekatarine Velike, tako i vrednosti negovanih u vreme nekadašnje zajedničke države. Iako Jugoslavija odavno ne postoji, okupljena mladost je, očigledno, 25. maj i sada doživela kao svoj dan.
Program je počeo panelom o muzičkoj sceni nekada i sada na prostoru nekadašnje države, a u diskusiji su učestvovali Jovana Coka Stanković kao moderator (kako bez nje?!), Nebojša Krivokuća (Zadužbina Milana Mladenovića), Emilija Đorđević (basistkinja sastava KOIKOI) i Vedran Živković (frontmen benda Nemeček). Opšti zaključak razgovora je da je upravo sposobnost umetnika da vide širu sliku uprkos nametnutoj političkoj agendi bila ta nit zdravog razuma koja je sve vreme ratnog i posleratnog ludila povezivala mlade i misleće ljude na ovim prostorima.
No, ono zbog čega se mladež ponajviše okupila pred Muzejem Jugoslavije bio je muzički program koji je, opet, bio refleksija opusa Milana Mladenovića, rada Zadužbine, te ideje 25. maja, odnosno nekadašnje države. Tri benda, tri laureata Nagrade Milan Mladenović iz tri različite države (Srbija, Makedonija i Hrvatska), a koji dolaze iz tri različita žanra… Sve je ukazivalo na kompleksnost i raskoš Milanove muzike, ali i kulturnog, tradicijskog i istorijskog nasleđa na prostoru Balkana, pa su prisutni mogli da se podsete kakvo neprocenljivo bogatstvo svi mi zajedno imamo. I treba da ga baštinimo bez obzira na političke okvire u koje pokušavaju da nas ukalupe.
Ne govorim o tome da treba razmišljati o nekoj novoj formi jugoslovenske države, jer to bi kod mnogih otvorilo brojne nezalečene rane. Ali, povezivanje na bazi vrednosti koje su nas nekada ujedinjavale, a ni na koji način nas nisu razdvajale, apsolutno je poželjno i dobrodošlo. Muzička kritika je već iskristalisala termin „jugofuturizam“ kao preciznu refleksiju takvih težnji. Na neki način, mi imamo i „jugoprezent“, a on se upravo i dešava kroz aktuelnu i kontinuiranu komunikaciju i saradnju umetnika od Vardara do Triglava.
Publici se najpre predstavio pančevački trio Ljubičice&Co. Čuj mene, trio… Veliko osveženje u radu popularnog benda je činjenica da odnedavno imaju stalnog bubnjara, pa „program njihovog kompjutera“ polako može da ide ad acta. Petru, Vuku i Olgi pridružio se i Ivan Solomun, tako da novoformirani „četverac bez kormilara“ može da pravi planove na duže staze. Imali smo prilike da čujemo i Olginu autorsku pesmu: krhku, emotivnu i energično upečatljivu, baš kakva je i njena pojava. Ljubičice su na platou ispred Muzeja odisale nekom magičnom svežinom i pokazale da je njihovo dugo odsustvo sa scene bilo samo zatišje pred buru.
A kada je već 25. maj, neko mora da nosi i štafetu. „Barjaktar“ je za tu priliku bila sjajna makedonska kantautorka Dina Jašari koja je, baš kao i njen kolega iz benda, gitarista Luka Tošev, bila prikladno odevena u modernu repliku partizanske uniforme. „Mlada partizanka“ je optrčala tri kruga oko amfiteatra noseći improvizovanu štafetu, ali i uspomene na neka lepa i setna vremena, čime je razgalila veliki broj okupljenih oko fontane. I Dinin bend je nastupio u novom ruhu, pošto je pored nje, Luke i Dragana Teodosieva u sastavu odnedavno i sjajna basistkinja Andrea Mirčeska. To se i te kako osetilo i doprinelo punoći zvuka benda, koji je tom prilikom promovisao svoj poslednji album „Rastenija bez koren“. Bio je to zaista odličan nastup uz veoma upečatljiv vizuelni dojam.
Za touchdown je bio zadužen hrvatski noise rock trio Nemeček koji je, baš kao i njegovi prethodnici na bini, predstavio novine u svom radu. Ne, nije to bio četvrti član benda kao kod Ljubičica i Dine Jašari, ali je Leo Beslać izašao na stage sa proširenim arsenalom, pa je povremeno „pucao“ iz flaute, ali i bas gitare. To je, ujedno, bila i najava onoga što nas očekuje na trećem delu trilogije „Prokletije“, koji se očekuje krajem tekuće godine. Njihov nastup je imao mnogo simbolike, s obzirom da je krenuo sa prvim mrakom, a i kiša je nekoliko puta zasula amfiteatar, i to baš nakon što ju je Žika pomenuo u svojim stihovima. Kao i uvek, Vedran (Žika), Leo i Borna su bili tehnički savršeni i mračni taman koliko je našim napaćenim dušama bilo potrebno.
Definitivno, Ljubičice, Dina Jašari i Nemeček nisu bez razloga dobitnici Nagrade Milan Mladenović, jer dostojno reprezentuju ideju budućnosti koju su nam u ono vreme više sile uskratile. Makar na kulturnom planu, ta budućnost i dalje postoji i mladima treba prepustiti da je pronose i realizuju, baš onako kako je i Dina nosila štafetu oko fontane.
