Jer… osamdesete

27.05.2026.

Postoji nešto posebno u vezi sa onima koje su sazdale osamdesete. Ne mislim na način da su samo preživeli tu deceniju, da su se slučajno našli u toj dekadi i pokušavali da isteraju deceniju, već mislim na one koji su živeli taj period, one koji su gradili, stvarali, one koji su prepoznali život kao takav – slobodan i divan

piše: Ljupčo Davčev – Makedonec

Mogle su to biti one generacije rođene 60-ih, 70-ih, ili čak 50-ih. E te generacije su one koje mogu da prepoznam po načinu na koji hodaju, stoje, govore, po osmehu koji je tužan i samo kada pomenete nešto o osamdesetim, njihov osmeh postaje svetao, radostan, pun, kao da su se vratili u taj svoj divni trenutak iz tog vremena.

Bilo je to vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i prema nekim podacima, to je bilo vreme kada se pilo najmanje u Bosni i Hercegovini, Makedonija je imala najviše trosobnih stanova sa najmlađim mladencima i mladoženjama, Srbija je imala najviše telefona, Hrvatska najviše automobila i najveći broj lekara, Slovenija najveće prihode, a Crna Gora najveći broj povratnika iz inostranstva. Ali to je bila i decenija negativnog rasta, bogati su postajali sve bogatiji, siromašni sve siromašniji, neke Republike su govorile da nerazvijeni vuku razvijenije nazad, a siromašniji traže više investicija kako bi ih sustigli.

Jugoslovenski dinar je pao (do 1985.) sa 15 na 18.50 za jedan američki dolar, doznake od Jugoslovena koji žive u inostranstvu dramatično su porasle. Jugoslovenska narodna armija je bila najjača karika, sve do devedesetih. Bio sam u JNA u Derventi i Slavonskoj Požegi, moj prijatelj Toni u Senti, moj rođak u Mariboru, a neko iz Istre u Skoplju i to je tako divno funkcionisalo, svi su otišli u druge republike, ne u svoju. Još uvek imam prijatelje iz tog vremena iz te JNA sa kojima se vidimo i/ili čujemo.

Slovenac Marko, prijatelj iz vojske, razvodio se pre 20 godina, on me je prvi pozvao da mi ispriča o teškoćama tog svog perioda, ne nekom drugom iz Slovenije nego meni, prijatelju iz JNA. To je bila decenija u kojoj je on, najveći državnik tog perioda otišao da rukovodi nebeskim njivama, to je bio period kada su se otvarali prvi kafići, kada ste mogli slobodno da izađete na televiziju i kažete šta god želite, tako da je to bilo vreme jedne Top liste nadrealista.

Kod nas su se polako otvarali kafići: „Kamel“, „Džuli“, „Boni i Eni“, ona dva ispred grčke ambasade, „Skoplje“ onaj bilijar klub prekriven padobranima, prve diskoteke u parku… Otvorili smo se potpuno, jednostavno smo slobodnije disali, bili smo ispred mnogih sadašnjih zemalja EU, i to drastično ispred.

A mi, mladi ljudi tog vremena, smo odahnuli, svake večeri negde, bez novca, bez brendiranih cipela, bez automobila i motora, mada je bilo i mnogo onih koji su imali finansije, ali se nisu isticali.

Kada sam imao 16 godina, išao sam sa Rambom i Škotom autostopom do Dubrovnika, i to je trajalo nekoliko leta celom tom jadranskom magistralom, pa Poreč, pa Rovinj, pa Makarska, skupljali smo uspomene i iskustva za deset narednih života. I niko nas nije dirao, svi su samo gledali da pomognu bilo gde u bilo kom delu te bivše zemlje, bili smo kao jedno, kao da smo rođeni od zajedničke majke koja je nemilice delila svima.

Posebno su bili zanimljivi „Pozdravi“ iz jedne Republike u drugu, pa su u Makedoniju iz Bosne došli kao tim sa svojom Akademijom – pozorišnom predstavom, Zabranjeno Pušenje, Elvis J. Kurtović, a u Beograd iz Hrvatske su išli Prljavo kazalište, Film, Azra, u Crnu Goru su iz Makedonije išli Leb i Sol sa Dramskim pozorištem, ali i Mizar, Padot na Vizantija i tako se taj krug okretao, bratstvo, jedinstvo, jednostavno jačalo se zajedništvo.

A onda se otvorila ta JU muzička scena sa turbo folkom, ali i sa rok-popom. Bili smo toliko jaki u toj rok muzici da smo stvorili i pravce poput Novog primitivizma, Novog talasa, Makedonske mračne narodne ortodoksne vavilonske muzike…. To je bilo vreme jedne Azre, Pekinške patke, Mizara, Partibrejkersa, Psihomodo popa, Zvijezde, Prljavog kazališta, Parafa, Termita, Lačnog Franca, Makadama, Discipline Kičme, Električnog orgazma, Balkana, Đavola, Idola, Padota na Vizantiju, Filma, Haustora, Dina Dvornika,… U toj deceniji, najjača scena istočnoevropskog bloka, ali i iz mnogih drugih zapadnih zemalja, a neke grupe su mogle da se pohvale kvalitetnom muzikom i tekstovima na mnogo višem nivou od mnogih drugih renomiranih svetskih grupa.

Znate, retko ko je ostao imun na to zajedništvo i sreću, ne da nije bilo loših trenutaka, posebno devedesetih godina, ali taj period osamdesetih je zlatni period mladosti. Postoji grupa iz Hrvatskog primorja, zove se Daleka Obala, i retko ko je ovde čuo za nju. Objavili su nekoliko albuma, a u Hrvatskoj su zvezde. Ta grupa je objavila pesmu pod nazivom „Osamdesete“, koja tako lepo opisuje život u tom periodu. I da su samo napravili ovu pesmu, ona bi se urezala u podsvest svih onih koji su zaista živeli osamdesete kao remek-delo, kao himna mladosti, kao podsetnik na divno vreme, i puštali bi je baš kao što je ja puštam i to beskrajno.

Da, da, taj duh, to zajedništvo, to je bilo nešto, i sada kada vidim nekoga ko je uživao u tom periodu, gde god da je u toj nekada zajedničkoj zemlji, odmah to osetim, po načinu na koji hoda, po izrazu očiju, po njihovom mirno izgubljenom pogledu, koji se pita kako smo sve to izgubili. Sednem pored njega/nje iako se ne poznajemo od ranije, nismo se videli, slučajna braća po duši, gledamo se u oči punih suza koje polako preplavljuju najbližu reku, i onako otpevamo zajedno iz srca, za radost i sećanje na sve one koji su uživali u osamdesetim: