Kad je 10.000 ljudi krenulo put Bugarske na Iron Maiden & Anthrax
Sofija, Vasil Levski stadion, 26. maj 2026
Da pomenem na početku da ovog teksta ne bi bilo da me na to nije podstakao dr Slobodan Kotlajić Buzda, koji je smatrao da je svrsishodnije da napišem duži prikaz, nego da tu i tamo pominjem po društvenim mrežama da smo pohodili Mejdene
Prvobitni plan bio je da se gleda samo Anthrax, i to u Beogradu, s obzirom na to da mi je njihov nastup u Kragujevcu na Arsenal festu 2017. ostao u prijatnom sećanju. Ono što me je kočilo je bila notorna činjenica da Anthrax gotovo i ne menjaju svoju set-listu, koja je godinama unazad vrlo slična, dakle grejtest hits uz par novih pesama. Opet, posve sam bio siguran da će koncert biti jako dobar i da vredi ići. Dilemu je rešio autor fotografija koje idu uz ovaj tekst Dejan Marinković koji mi je predočio vrlo prostu matematiku: da uz doplatu od 50% cene Anthrax karte iz Beograda dobijam i dvosatni Iron Maiden nastup u Sofiji uz Anthrax kao predjelo. A sa Mejdenima nema greške.
Tako sam se, okružen die hard fanovima Čelične Device, zaputio put Sofije. Spomena vredno je svraćanje u Dimitrovgrad zarad obedovanja, a kako bih inače i saznao da je pokojni reper Dalibor Andonov Gru poreklom upravo iz ovog mesta.
Srpski carinik nam je sa smorenim izrazom lica nešto kasnije saopštio da je oko 10.000 ljudi krenulo put Sofije, do koje smo stigli brzo i bezbedno, uz nešto muke sa gugl navigacijom. Zahvaljujući interplanetarnom kultu Južnog vetra, imali smo ljubaznog i predusretljivog domaćina Kalina, koji se zaista potrudio da nam olakša boravak u Sofiji. U najmanju ruku smo mu dužni knjigu o Miletu Basu i njegovoj družini.
Iron Maiden su pored stadiona instalirali i neku vrstu pokretnog bara gde se točilo pivo, između ostalog i njihovo The Trooper, solidno skupo, osam evra, te prodavao merč i na velikom platnu puštali snimci. Merč je očekivano bio skup, majica je recimo koštala 50 evra, što njihove fanove uopšte nije sprečilo da pokupuju sve što im je bilo ponuđeno, uključujući čaše za pivo sa motivima Edija. Sa svoje strane, da bih odgovorio propisanom dres kodu, nekako sam uspeo da uđem u Anthrax majicu iz davne 1990. godine, mada sam zastupao teoriju da bi me na koncert pustili i u majici Zvoncekove bilježnice u kojoj sam i pošao među braću Bugare.
Kapije su otvorene u šest, a Anthrax su svoj nastup započeli u sedam sati. Stadion Vasil Levski pamtim samo po zlu, jer upravo na njemu nam je Plamen Getov 1985. godine spakovao dva gola, od kojih jedan Stojiću kroz uši, i trajno nas udaljio od svetskog prvenstva u Meksiku. Ali, ovaj put je sve bilo kako treba, lepo vreme, ljubazni ljudi iz organizacije, prepun stadion, raspoložena publika, po mojoj paušalnoj proceni oko 50.000, mada pitanje je koliko je to po Vasiljević sistemu brojanja.
Anthrax kreću sa Among the Living, naslovnom pesmom svog trećeg i daleko najboljeg albuma. Zbog preklapanja termina, Čarli Benante nije svirao u Atini, ali u Sofiji srećom jeste, tako da ih gledamo u najjačem sastavu. Prelaze na Madhouse i postaje jasno da zvuk neće biti dobar, mada i mi sedimo poprilično daleko. Deo ekipe koji je bio dole na travi (i ostavio srce na terenu tokom Maiden nastupa) je kasnije potvrdio da ni kod njih nije bilo drastično bolje. Ipak, Njujork ekipa daje sve od sebe i prelazi u jednu od svojih najboljih pesama Caught in a Mosh, da bi pre Metal Thrashing Mad podsetili na Big 4 svirku na ovom istom mestu pre 16 godina, koja je jedan od bitnijih događaja na metal sceni u ovom milenijumu.
Publika je vesela i razdragana, a tri sredovečna Bugarina isped mene u Iron Maiden majicama koji redom izgledaju kao privatnik, zubar i državni činovnik, poletno pevaju refrene i snimaju početke pesama. Dobijamo i novu pesmu It’s For The Kids, prvo izvođenje ikada, pa onda svačiji favorit Got the Time i Džoi već najavljuje kraj uz Indians. Ne znam kako glasi poslovna politika Iron Maidena kada je reč o predgrupama, ali mogli su ih pustiti još makar desetak minuta. Anthrax su se sve vreme dobro zabavaljali i davali sve od sebe, a Džoi je prednjačio u tome. Dok za praktično sve njihove albume sem drugog i trećeg stoji da nisu uspeli da obezbede sve pesme ujednačenog kvaliteta, što nikako ne umanjuje značaj benda, uživo izvode samo ono najbolje iz svog kataloga i publika to poštuje i ceni. I ne smeta joj što će i za par godina manje-više čuti iste pesme.
Sledi nekih pola sata nameštanja i razmeštanja bine, a onda još toliko čekanja na Iron Maiden.
Dok su Anthrax svoj nastup započeli tako što je sa razglasa naglo odvrnuta Hole in the Sky, kod Mejdena svi znaju da je to Doctor, doctor. Izgleda da su i ove pesme koje se puštaju sa razglasa neposredno pre početka koncerta počele da se računaju u zvaničan deo nastupa po novom sistemu merenja trajanja koncerata kod metalaca. Već tokom Doctor, doctor kreće kuvanje, zvuk je primetno i glasniji i jasniji. Kreću The Ides of March i Mejdeni istrčavaju uz Murders in Rue Morgue, kanda je Dikinson imao nekih sitnih problema, no sve zvuči i izgleda sveže i energično i brzo se prelazi u Wrathchild, pa u Killers.
Ovde postaje jasno zašto solidan broj Mejden fanova jasno odvaja prva dva ili tri albuma, zavisi kako ko gleda, od ostatka diskografije. Ulična gotovo pankerska energija pevača Paul Di Anna i sjajno bubnjanje Cliv Barra daju poseban gruv ovim pesmama. Od prošle godine u bendu je Simon Dawson, za kog bi se reklo da je donekle uprostio svoje prethodnike, ali je dodao i ponešto energije. Phantom od the Opera prolazi još bolje, mrak polako pada, a veliki ekrani i svetlo sve više dolaze do izražaja.
The Number of the Beast je prvi veliki hit večeri, ceo stadion peva, zvuk je jako dobar, posebno za stadionske standarde, bend pokretljiv i raspoložen. Posle koncerta smo guglali godine rođenja članova i shvatili da Janick Gers još uvek nema ni sedamdeset, za razliku od Steve Harrisa i Dave Murraya.
Dave Murray je apsolutna zvezda večeri, uz večiti dečački osmeh izbacivao je po svemu prelepe solaže, mada realno, ni Adrian Smith nije nimalo zaostajao za njim. Pošto su svirane samo starije pesme, Janick Gers se većinom držao ritam deonica uz svoje uobičajeno trčanje, skakanje i blesavljenje na koje smo se nekako navikli nakon svih ovih godina. Sledi Infinite Dreams, koju nisu svirali decenijama, pa Powerslave, 2 Minutes to Midnight i onda epska Rime of the Ancient Mariner.
Na velikom ekranu iza benda sve vreme se vrte prigodne ilustracije i vizuali u koje je neko uložio primetan trud, za razliku od onih iz filma Burning Ambitions, koji izgledaju kao da se neko igrao sa AI-om.
Neizostavna je Run to the Hills i još jedna provala sveopšteg oduševljenja. Dickinson dobro peva i po službenoj dužnosti je najpokretljiviji, tu i tamo priča sa publikom, jedini se penje na gornji deo bine, menja kostime i po potrebi zavisno od pesme ulazi u ulogu. Neprikosnoveni šef Steve Harris izgleda bar 20 godina mlađe, a tako se i nosi, u kratkim pantalonama i sa neizostavnim fenderom. Do kraja oficijelnog dela se nižu hitovi Hallowed by thy name, Iron Maiden i The Trooper, presečeni sa Seventh Son of the Seventh Son.
U suštini Mejdeni sviraju svoj grejtest hits sličan onom u Beogradu iz 2009, ali pažljivo filovan sa nekoliko deep cuts koje publika ne može da čuje tako često. Da malo sitničarimo i da kažemo da ne bi umrli da su odsvirali recimo i Tailgunner i tako pokrili sve albume iz perioda 1980-1992. Bend odlazi sa bine, nakon pesme koja se zove kao i bend, svi znaju da ima još, ali procedura se mora poštovati.
Par minuta dozivanje na bis i kreće video sa Čerčilovim govorom koji je uvod u Aces High, pa onda sveopšti sevdah uz Fear of the Dark, mislim da nije daleko momenat kada će se ova pesma svirati i na svadbama. Za kraj, pomalo čudan izbor Wasted Years, ali odlično radi posao.
Bend odlazi uz zaslužene ovacije, u publiku lete trzalice, znojnice i palice, dozivanje traje još par minuta, da bi početak Always Look on the Bright Side of Life označio i konačan kraj. Nakon koncerta neki puno ozbiljniji mejdenolozi od mene su ozbiljno ishvalili ceo performans, što je uostalom bio i moj utisak, vrhunska predstava i nastup velikog benda, koja prosto poziva da se časne starine još neki put pogledaju uživo. A i ovo časne starine baš i nije fer prema njima, s obzirom na količinu energije koju su emitovali tokom dvosatnog nastupa. Možda je tačnije reći da se penzija Mejdenima ne nazire i da ćemo se videti još neki put. Na obostrano zadovoljstvo.
